Пред празник Пасху, у четвртак, Христос се са ученицима вратио у Јерусалим где је на тај дан, који се иначе прославља као Велики Четвртак била Тајна вечера. Исус је тада установио Свету Тајну Причешћа уз речи: "Узмите, једите; ово је тело моје." и "Пијте из ње сви; Јер ово је крв моја Новога Завета која се пролива за многе ради отпуштења грехова" (Мт. 26:26-28). Ове се речи могу чути на свакој Светој Литургији чији је централни део Свето Причешће.

Такође је својим ученицима опрао ноге учећи их тако сопственим примером како треба да служе једни другима.

СТРАСНА СЕДМИЦА (грчки: Μεγάλη Εβδομάδα - Велика седмица)

Последња седмица Васкршњег поста пре Пасхе - Васкрса, проводила се од најстаријих времена у најстрожем посту. Апостолске установе прописују да се ове седмице употребљавају само хлеб, со и воће, а Велики петак и Велика субота су потпуно без хране. Од давнина се назива Великом седмицом.

ПРАЗНИК СПАСЕЊА СВЕГА РОДА АДАМОВА

'Преукрашена божанском славом' (Ирмос канона Успења), она стоји и стајаће и на дан Страшног Суда у будућем веку са десне стране престола њеног Сина, царује са Њим и има слободу према Њему као Његова Мајка по телу и истородна по духу са Њим, као она која је вољу Божју испунила и друге научила (Мт 5, 19). Љубвеобилна и милосрдна, она љубав према Сину и Богу своме пројављује у љубави према роду људском, заступајући га пред Милостивим, и походи земљу, помажући људима.

А кад узлажаху путем у Јерусалим, Исус иђаше испред њих, а они се чуђаху, и за њим иђаху са страхом.
И узевши опет Дванаесторицу, поче им казивати шта ће му се догодити:
Ево идемо горе у Јерусалим, и Син Човечији биће предан првосвештеницима и књижевницима, и осудиће га на смрт, и предаће га незнабошцима;
И наругаће му се, и шибаће га, и пљуваће га, и убиће га, и трећи дан васкрснуће.
И дођоше пред њега Јаков и Јован, синови Зеведејеви, говорећи: Учитељу, хоћемо да нам учиниш што ћемо то молити.

ПЕТА НЕДЕЉА ВЕЛИКОГ ПОСТА

Свети Оци често упоређују Велики пост са путовањем изабраног народа четрдесет година кроз пустињу. Знамо из Библије да је, за време овога путовања, Бог чинио чуда, да би свој народ сачувао од очаја и да би му открио свој крајњи план. По аналогији, свети Оци дају исти тип објашњења и за четрдесет дана Великог поста. Иако је његов крајњи циљ Пасха, обећана земља Царства Божијег, на крају сваке недеље Велики пост има специјални “застој” - очекивање тог циља. То су два “евхаристична” дана - субота и недеља, који имају посебан значај у духовном путовању Великог поста.

И одговарајући један из народа рече: Учитељу, доведох теби сина свога у коме је дух неми.
И кад год га ухвати ломи га, и пену баца, и шкргуће зубима; и суши се. И рекох ученицима твојим да га истерају; и не могоше.
А он одговарајући рече: О роде неверни, докле ћу с вама бити? Докле ћу вас трпети? Доведите га к мени.
И доведоше га њему; и кад га виде дух, одмах га стаде ломити; и паднувши на земљу ваљаше се бацајући пену.
И упита оца његова: Колико има времена како му се то догодило? А он рече: Из детињства.
И много пута баца га у ватру и у воду да га погуби; него ако што можеш, помози нам, смилуј се на нас.
А Исус му рече: Ако можеш веровати, све је могуће ономе који верује.
И одмах повикавши отац детета са сузама говораше: Верујем, Господе, помози мојему неверју!

Архимандрит Георгије Капсанис

Часни крст као символ и знак Христа

Часни крст је најсветији знак и символ наше вере. Све Свете тајне се свршавају призивом Светог Духа и печатом крста: крштење, мирпомазање и божанска евхаристија.

Сви свештени благослови су у знаку крста.

Свештени храмови, свештени предмети и одежде освећују се часним крстом.

СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ 

БЕСЕДА о крсту, разбојнику, другом доласку и о молитви за непријатеље

На данашњи дан висио је на крсту Господ наш Исус Христос и ми тај дан посветисмо познању да је крст празник и торжество духовно.

Пре тога, крст беше име казне а сада је ствар поштовања; пре беше знак осуде а сада основа спасења. Јер он нам је безбројна добра учинио, од заблуде нас избавио, оне који се у тами налазе просветио, омражене с Богом измирио, отуђене присвојио и удаљене ближим учинио. Он је онај што заваде руши, што мир одржава и толика нам премнога блага даје. Његовим дејством не блудимо више по горама, јер истинити пут спознасмо, ван царских одаја не стојимо, јер врата нађосмо; ражежених ђаволових стрела се не бојимо, јер источник видимо. А нисмо више ни сироти јер Женика добисмо; вука се не бојимо јер имамо доброг пастира, који сам о себи каже: “Ја сам пастир добри” (Јн. 10, 11). Заклоњени Њиме ни од ког се не ужасавамо, пошто се у царској служби налазимо. Па зато и оно што је написано: “Зато да празнујемо не у квасцу старом, ни у квасцу злоће и неваљалства, него у бесквасним хљебовима искрености и истине” и што је “и Пасха наша Христос, жртвова се за нас” (1. Кор. 5, 7-8) празнујемо ми спомен крста, јер где је жртва, тамо је и потирање грехова, тамо измирење с Богом; тамо, и велико празновање.

У суботу треће недеље Великога Поста, од давних времена, на средину цркве се износи крст, а четврта недеља Великога Поста која следи после тога назива се Крстопоклоном недељом. Знамо да је Велики пост припрема за Страсну седмицу, за дане у које се Црква сећа страдања, распећа и крсне смрти Исуса Христа. Изношење крста на Крстопоклону недељу има за циљ да нас опомене на крајњи циљ нашег интензивног и продубљеног хришћанског живота којим живимо у те великопосне дане. У вези са тим умесноје да се још једном присетимо места које Крст - као главни и узвишени символ Хришћанства - заузима у хришћанској вери.

И уђе опет у Капернаум после неколико дана; и чу се да је у кући.
И одмах се скупише многи тако да не могаху ни пред вратима да се сместе;
И казиваше им реч.
И дођоше к њему са узетим, кога ношаху четворица.
И не могући приближити се к њему од народа, открише кров од куће где он бејаше,
и прокопавши спустише одар на коме узети лежаше.
А Исус видевши веру њихову, рече узетоме: Синко, опраштају ти се греси твоји!
А онде сеђаху неки од књижевника и помишљаху у срцима својим:
Што овај тако хули на Бога? Ко може опраштати грехе осим једнога Бога?
И одмах разумевши Исус духом својим да они тако помишљају у себи, рече им: Што тако помишљате у срцима својим?
Шта је лакше? Рећи узетоме: Опраштају ти се греси; или рећи: Устани и узми одар свој, и ходи?
Но да знате да власт има Син Човечији на земљи опраштати грехе, рече узетоме:
Теби говорим: Устани и узми одар свој, и иди дому своме.
И уста одмах, и узевши одар изиђе пред свима тако да се сви дивљаху и слављаху Бога говорећи:
Никада тако што невидесмо.

(Свето Јеванђеље по Марку 2, 1-12)

Тема људског пада је тема антрополошка. Сагласно Божанском откровењу, човјек је биће које је на граници свјетова, биће у коме је Бог умијесијо тијесто духовно и материјално; он је зеница васионе, створење саздано по слици (узет са лика) и прилици Божијој. Он је биће створено, али није створено завршено.

Доба поста јесте доба очишћења и покајања, а затим и духовног поновног рођења. Богослужења у току поста, беседе и прикладна литература нас позивају да препознамо наша сагрешења и да се опет преобразимо у добре хришћане. Тај позив на покајање је упућен не само нама појединачно, већ и нама као бићу заједнице, као Цркви. Зато, верујемо да је Црква Тело Христово и да је То место без мрље“, али смо уједно и свесни да смо ми, као заједница људских бића, у потпуности грешна заједница. Можда су најочигледнији наши греси ситничавост и подељеност. Било да се посматрају сукоби у неким нашим парохијама, ило да гледамо у тужно надметање јурисдикција, племенског национализма (који неки бране као једини законски критеријум црквене организације), или да гледамо бестидне расправе између највиших званичника неких Патријаршија и своје браће по вери – у јавности. Морамо да признамо да током наступајућег поста морају сви да се покају, макар негде у дубини душе, или чак да се покају целе црквене институције и организације како би се повратила њихова права функција, а то је: служење истинском Јеванђељу Христовом којега су у данашње време и људи и жене свуда гладни и жедни.

Јован Мајенддорф (1971)
Превео с енглеског Ивица Чаировић

Блажена Ксенија Петроградска је још за живота и током XIX-XX века била поштована као брза помоћница и чудотворка.

Ради спасења и љубави према ближњима, она је узела на себе подвиг јуродивости. За своје подвиге, молитве, постове, странствовања и са смирењем претпљене поруге, Блажена је добила од Бога дар прозорљивости и чудотворства. Њена капела на Смоленском гробљу је препуна благодарности људи за учињена чуда по њеном молитвеном заступништву. У јуну 1988. године на Помесном Сабору Руске Православне Цркве блажена Ксенија Петроградска је канонизована.

Савиндан - 14. јануара по старом, а 27. јануара по новом календару, Православна Црква слави Светог Саву, првог архиепископа и просветитеља српског.

Растко Немањић, најмлађи син великог српског жупана Стефана Немање и Ане, рођен је око 1174. године. Заједно са старијом браћом, Стефаном и Вуканом, на двору у Расу, добио је изванредно образовање. Од ране младости показивао је љубав према књизи. На његов духовни развој највише су утицала житија јужнословенских пустињака, светог Јована Рилског, Јована Осоговског, Гаврила Лесновског и Прохора Пчињског. Ипак, сматра се да се мали Растко највише одушевљавао житијем светог и равноапостолног Кирила, просветитеља Словена, које је често читано на Немањином двору.
Већ у петнаестој години отац му даде на управљање Хумску област, између Неретве и Дубровника. Као владар био је кротак, благ и љубазан према свима. Помагао је сиротињи, као ретко ко други. Посебно је поштовао монахе.

ОТКРИВЕЊЕ ТАЈНЕ ХРИСТОВОГ КРШТЕЊА

Беседа светог Григорија Паламе на Богојављење

Српска Православна Црква слави Крстовдан, као успомену на прве хришћане који су примили веру на самом почетку хришћанске проповеди. Празник се везује за Богојављење и крштење Исуса Христоса, као и за дан посвећен Светом Јовану Крститељу, који Га је крстио у реци Јордану. Крстовдан славимo увек уочи Богојављења и спада у непокретне празнике. У календару није обележен црвеним словом, за разлику од Крстовдана који славимо 27. септембра као успомену на проналажење Часног Крста на коме је Господ разапет. Овог дана у храмовима се обавља и чин водоосвећења.

СЛАВА ТЕБИ ГОСПОДЕ! ОПЕТ СМО ДОЧЕКАЛИ СВЕТЛЕ ДАНЕ ХРИСТОВОГ РОЂЕЊА. ВЕСЕЛИМО СЕ САДА И РАДУЈМО СЕ. ДА БИ УВЕЋАЛА НАШЕ РАДОВАЊЕ, СВЕТА ЦРКВА ЈЕ У ОВЕ ДАНЕ ОДРЕДИЛА ПОСТ КАО ИЗВЕСНУ ВРСТУ ОГРАНИЧЕЊА. ЗАВРШАВАЈУЋИ ПОСТ И ПРИБЛИЖАВАЈУЋИ СЕ ПРАЗНИКУ, МИ ОСЕЋАМО КАО ДА ИЗЛАЗИМО НА СЛОБОДУ. ПРИ СВЕМУ ТОМЕ, ОНА НИКАКО НЕЋЕ ДА СЕ МИ САМО ПРЕДАЈЕМО НАСЛАЂИВАЊУ ЧУЛА И ТЕЛЕСНИМ ЗАДОВОЉСТВИМА. ИЗ СТАРИНЕ СУ ОВИ ДАНИ НАЗВАНИ СВЕТИМА. СТОГА БИ ТРЕБАЛО ДА И НАШЕ ВЕСЕЉЕ БУДЕ СВЕТО. А ДА СЕ НЕКО НЕ БИ, ВЕСЕЛЕЋИ СЕ, ЗАБОРАВИО, ОНА НАМ ЈЕ СТАВИЛА У УСТА КРАТКУ ПЕСМУ У СЛАВУ РОЂЕНОГ ХРИСТА, КОЈОМ ОТРЕЖЊАВА ТЕЛО И УЗВИШУЈЕ ДУХ, УКАЗУЈУЋИ МУ НА МИСЛИ ДОСТОЈНЕ ПРАЗНИКА: ХРИСТОС СЕ РАЂА, СЛАВИТЕ... И ОСТАЛО. СЛАВИТЕ ХРИСТА, И СЛАВИТЕ ГА ТАКО ДА СЕ СЛАВОСЛОВЉЕМ УСЛАДИ ДУША И СРЦЕ, ТЕ ЗАГУШИ ПРИВЛАЧНОСТ СВАКОГ НЕБОГОУГОДНОГ ДЕЛА И ПОСЛА, КОЈЕ ОБЕЋАВА НЕКУ УТЕХУ. СЛАВИТИ ХРИСТА НЕ ЗНАЧИ ДА ТРЕБА ДА МУ САСТАВЉАМО ДУГЕ ПОХВАЛНЕ ПЕСМЕ, НЕГО ДА, ПОМИШЉАЈУЋИ И СЛУШАЈУЋИ О ЊЕГОВОМ РОЂЕЊУ, ЈЕДНОСТАВНО ИЗ ДУБИНЕ ДУШЕ УСКЛИКНИМО: „СЛАВА ТЕБИ ГОСПОДЕ ШТО СИ СЕ РОДИО!“ И ТО ЈЕ ДОВОЉНО. ТО ЋЕ БИТИ ТИХА ПЕСМА СРЦА КОЈА ЋЕ ПРОЋИ НЕБЕСА И ДОЋИ ДО САМОГА БОГА (Свети Теофан Затворник).