Свети Атанасије у корену одбацује такво гледиште. У основи његовог учења лежи разликовање између божанске природе и божанске воље. По природи је Бог – Отац, Он рађа Сина; по природи Он такође шаље Светог Духа. Али, стварање света дешава се не по природи, него по вољи Бога:

“А исправно ће бити рећи да су створена бића доспела у битовање по     благовољењу и хтењу, и Син није, слично осталим створењима, саздање воље, него је самосвојно рођење суштине, јер будући властити Логос Божији Он не допушта никакво Њему претходеће хтење, зато што је Он мисао Очева, Очева сила и Градитељ оног што је Оцу угодно... Дакле, ако су створења створена по хтењу и боговољењу... а све је добило битовање Логосом, онда се тај Логос налази ван онога што је у битовање дошло по хтењу.“ (Беседа 3, 36, 66)

На тај начин Богу уопште није било нужно да ствара свет, Он је могао да „прође“ (ако је дозвољено тако се изразити) и без њега. У томе је разлика између природе и воље: Бог није могао да не роди сина, јер је Он – родитељ по природи; свет, пак, Он није морао да ствара, али га је створио – таква је Његова божанска и свеблага воља. Могуће је замислити, макар и теоријски, чисто као могућност, да је постојало време када Бог није стварао и свет није постојао.

Свет, створен по вољи Божијој, суштински се разликује од оригеновског света који се појављују као некакво прудужење божанске природе, па стога и као лишен истинске независности од Творца. У Атанасијевом систему творевина постоји аутономно, сама по себи. Бог и творевина имају различито порекло и различиту природу. Бог је све створио из ничега, покретом своје слободне воље, и премда Он и након тога наставља да влада светом, да „промишља“ о њему, тај слободни, аутономни свет стоји насупрот Богу. Узрок томе је у следећем: Бог је створио свет са одређеним циљем. Свако створење и читав свет били су првобитно предназначени за савез, јединство са Творцем. Јер, Бог је стварао из љубави, и очекивао је узвратну љубав. Центар и круна творевине је човек који је био призван да својом делатношћу обједини читаву творевину и да у себи остваре савез љубави између Бога и света. То слободно стремљење творевине ка свом Творцу у једном моменту скренуло је са правог пута. Изражавајући се библијским језиком, догодио се грехопад. Говорећи о греху и смрти која му је уследила, свети Атанасије користи термин „труљење“, који он разуме како у физичком, тако и у духовном смислу:

„А када је смрт све више и више овладавала људима и трулеж се одомаћивала у њима, тада се род човечански покварио, а словесни, и по лику (Божијем) створени човек ишчезао је, и савршено дело Божије пропало је; зато што... је смрт надвладала над нама већ по сили закона, и немогуће је било избећи закон, јер га је, због преступа, поставио Бог. Испало је нешто што ни са чим није било саобразно, и уједно нешто недолично. Никако није приличило Богу да, рекавши реч, слаже... У Богу не би било истине, ако би, када Бог каже да ће човек умрети, човек живео. Али, неприлично би било и то, ако би, једном створена као разумна и причасна Логосу Његовом, бића, умрла и труљењем прешла наново у небиће. Не би било достојно доброте Божије да оно што је Бог створио трули због саблажњавања људи од стране ђавола. С друге стране, од свега недостојније у људима је било да, или сoпственом небригом, или демонском саблазни, униште Божије дело.

Дакле, када су трулиле словесне твари и умирале такве творевине Божије, шта је преостало Богу, који је добар, да учини? Да допусти да трулеж потпуно завлада њима и смрт надјача? Зашто их је онда створао у почетку? Боље је онда било не стварати, него да створено остави да пропадне незбринуто. Ако Бог, створивши творевину, оставља њу без стварања, да дело Његово трули, онда се по таквој небризи више познаје немоћ, а не доброта Божија, него да није у почетку ни створио људе... Дакле, требало је никако не допустити да људи буду прогутани труљењем, зато што би то било недолично Божијој доброти и недостојно ње.“ (Беседа о ваплотењу Бога Логоса, 6)

Атанасије, као и сви оци Цркве, сматра да смрт и труљење није створио Бог, него да су доспели у свет као последица грехопада. Бог је све створио „добрим“ (Библија каже „лепим“), али и опремљеним слободном вољом и способним да устане против Њега. Резултат побуне била је смрт – моћна космичка реалност, која се дограбила власти и зацарила у „овом свету“.

Јован Мајендорф

 

УЧЕЊЕ СВЕТОГ АТАНАСИЈА ВЕЛИКОГ О СВЕТОМ ДУХУ

Нема сумње, Богочовек Господ Христос је Алфа и Омега, Почетак и Свршетак у васцелом Богочовечанском домостроју спасења света. Па и сам Силазак Светога Духа на Богочовечанско тело Цркве условљен је оваплоћењем Бога Логоса. Због Богочовека, и ради Богочовека, Дух Свети силази у Богочовечанско тело Цркве, да би чланови Цркве могли Њиме остваривати, и остварити, спасење кроз обожење. То је Богочовечански услов силаска Светога Духа и Његове целокупне делатности у телу Цркве, увек сабесмртан Цркви и савечан. Ту истину сведочи нам богоносни и богоношени „Отац Православља", Св. Атанасије Велики, ваистину „Тринаести Апостол" Цркве Христове, ваистину раван Апостолима у овоме као и у свему осталоме. Он богонадахнуто благовести: ,,Логос постаде тело",[1] да би и тело било принесено за све, и ми, поставши заједничари Духа Његова, могли бити обожени, што ми не бисмо постигли на други начин да се Он није обукао у наше тварно тело. Јер на тај начин ми смо се већ стали називати људима Божјим и људима у Христу. Али као што ми, примивши Духа, не губимо своју сопствену суштину; тако и Господ, ради нас поставши човек и поневши на Себи тело, остаде и надаље Бог; јер Он не умањи Себе облачењем у тело, већ напротив Он и тело обожи и учини бесмртним.[2]

Где је Господ Христос, ту је неминовно и Дух Свети. Α Господ Христос је свагда сав у телу Свом - Цркви. Стога је у Њој и сам Дух Свети. Α Његова је главна делатност и благовест: сведочити у свима световима ο Богочовеку Господу Христу и ο Његовом домостроју спасења. Сведочанства су Његова богочовечански истинита и стварна, и увек у категорији Богочовечности. Свети Атанасије сведочи апостолски непогрешиво: Када се Господ, као човек, крсти у Јордану, ми се у Њему и Њиме омивамо; и када Он прима Духа, ми кроз Њега постајемо духопримци.[3] Логос је давалац Духа Светога; а на Јордану освећује се тело Његово, пошто је Он постао човек. Освећење, извршено над Господом као над човеком, извршило се Њиме над свима људима. Логос даје Духа Светога достојнима.[4] Нема сумње, Бог Логос је у Старом Завету, до Свог очовечења, давао светима Духа Светога; а поставши човек освећује све Духом Светим, и говори ученицима: Примите Духа Светога.[5] Он и даје и прима Духа Светога: даје као Бог Логос, прима као човек.[6]

За нас људе све тајне и све благовести живота и света, Бога и човека, оличене су и дате и објашњене у небоземној Светајни - чудесном Богочовеку Господу Исусу. Па и тајна Духа Светога.[7] Свети Атанасије благовести: Киме и преко кога треба да се даје Дух Свети, ако не преко Сина, по што је Он Дух Сина? Зар би ми могли икада примити Духа, да Логос није постао човек? Због Сина и Сином ми нисмо у телу него у Духу; јер Дух Божји живи у нама.[8] Бића створена освећују се Духом преко заједничарења са Сином.[9] Кроз охристовљење бива и одуховљење; све су врлине и све свете тајне органски повезане и једносушне.

Апостолска је благовест: Духом Светим ми обитавамо у Богу и Бог у нама.[10] Да, по даној нам благодати Духа ми обитавамо у Богу и Бог у нама. И пошто Дух који обитава у нама јесте Божији, то и ми, имајући у себи Духа, с правом се сматра да обитавамо у Богу и да Бог обитава у нама. Mеђутим, без Духа Светог ми смо туђи Богу и далеко од Њега. Кроз општење пак са Духом Светим, ми се сједињујемо са Божанством. Стога, бити нам у Оцу није наше негo налазећег се и обитавајућег у намa Духа Светог док Га чувамо у нама исповедањем вере. Α од Духа Светог отпада се због порока.[11] Они који погрешно - (рђаво, неправилно) расуђују ο Духу Светом, не расуђују правилно καλώς - (здраво, како треба) ни ο Сину. Α када би правилно - (православно, истинито) расуђивали о Логосу, онда би здраво - расуђивали и ο Духу, који од Оца исходи, и својствен је Сину, и од Сина се даје ученицима и свима који верују у Њега. Погрешно учећи ο Духу Светом, јеретици немају здраву веру ни у Оца. Јер који се противе Духу Светом, одричу и Сина;[12] а који год одриче Сина ни Оца нема (1 Јн. 2, 23).[13]

На крају свих крајева, у Богочовечанском домостроју спасења све се своди на подвиг отројичења, јер се све збива од Оца кроз Сина у Духу Светом. То је основна мисао - богомисао Светог Атанасија Великог: Духом Светим Отац кроз Сина приводи све савршенству и обновљењу.[14] Апостолска је вера: света и блажена Тројица је нераздељива, и јесте једна Сама са Собом. Када се спомене Отац, Њему су сапостојећи Његов Логос (= Син), и у Сину Дух. И ако се спомене Син, онда у Сину је Отац, и Дух није ван Логоса. Јер једна се благодат испуњује од, Оца кроз Сина у Духу Светом. И једно Божанство: „Један Бог који је над свима, и кроза све, и у свима".[15]

Свети Атанасије благовести: Када се просвећујемо Духом, тада нас Христос просвећује Њиме. Јер је речено: Беше светлост истинита која обасјава свакога човека који долази на свет.[16] Једно је освећење: оно бива од Оца кроз Сина у Духу Светом.[17] Ми се постепено охристовљујемо - „док обличје Христово не постане у нама".[18] Кроз свете тајне и свете врлине ми постајемо „заједничари Божје природе".[19]У ствари, сва твар постаје заједничар Бога Логоса у Духу Светом. И ради Духа Светога сви се ми називамо заједничари Божији — μκτοχοι τoϋ Οεοϋ.[20] Господ Христос, Син Божји сједињује нас са Оцем Духом Светим који је у Њему.[21] Они у којима обитава Дух Свети постижу обожење Духом Светим. И Дух Свети нас чини боговима - Оεοποιεϊ. Отац све твари и обнавља Логосом у Духу Светом. Логос у Духу Светом удостојава славе твар, обожујући је и усиновљујући приводи је Оцу.[22]

Нема сумње, по апостолској благовести Светог Атанасија Великог, сав богочовечански живот чланова Цркве није ништа друго до троједан подвиг: охристовљења, обожења, отројичења кроз свете тајне и свете врлине, увек препуне Пресветом Тројицом, увек вођене и руковођене Оцем кроз Сина у Духу Светом. Својим отројиченим умом Свети Атанасије благовести: Света Тројица увек је слична Себи, нераздељива по природи, и једна је Њена делатност. Јер Отац све твори Логосом у Духу Светом. Тако се очувава јединство Свете Тројице. Тако се проповеда у Цркви: један Бог који је над свима, и кроза све, и у свима,[23] - над свима, као Отац, почетак и извор; кроза све - Логосом; а у свима - у Духу Светом. Блажени Павле, учећи ο јединству Свете Тројице, пише Коринћанима о духовним даровима, и све их возглављује - Богом Оцем, говорећи: Дарови су различни, али је Дух један. И различне су службе, али је један Господ. И различне су силе, али је један Бог који чини све у свему.[24] Јер оно што Дух свакоме додељује, то се даје од Оца Логосом, јер све што припада Оцу припада и Сину. Стога и оно што Син даје у Духу јесте дар Оца. И када је у нама Дух, тада је у нама Логос који даје Духа, а у Логосу и Отац. На тај начин се испуњује реч: доћи ћемо ја и Отац, и у њега. ћемо се настанити.[25] Давана од Свете Тројице благодат и дар даје се од Оца кроз Сина у Духу Светом, јер као што благодат, дарована Сином јесте од Оца, тако давање дарова нама бива у Духу Светом. На тај начин, и тиме, показује се једна делатност Свете Тројице. Јер ништа не долази у биће и не збива се друкчије него само кроз Сина у Духу Светом. Када у некоме обитава Дух Свети, то показује да је у њему и Логос који даје Духа Светога. Тако, када је на Свету Дјеву Марију сишао Логос, тада је сишао и Дух Свети, и Логос је у Духу Светом образовао и начинио Себи тело, желећи сјединити са Собом и принети Оцу твар и примирити са Собом све што је на небу и што је на земљи.[26]

Отац твори све Логосом у Духу; јер где је Логос, тамо је и Дух. И оно што Логос твори - има силу бића од Духа кроз Логос. Јер Дух није изван Логоса, него, обитавајући у Логосу, преко Њега обитава у Богу, те се тако дарови дају у Светој Тројици. Бог је тај који чини све у свима.[27] Јер сам Отац дела и даје све кроз Логоса у Духу.[28]

________________________________________
 
НАПОМЕНЕ:
[1] Јн. 1, 14.
[2] Посланица ο одлукама Никејског Сабора, 14; Р. gr. t. 25. col. 440 CD.
[3] Contra arian., Orat. I, 47; P. gr. t. 26, col. 109 A.
[4] тамо, col. 109 С.
[5] Јн. 20, 22.
[6] тамо, I, 48; col. 112 С.
[7] 1 Тм. 3, 16.
[8] Рм. 8, 9.
[9] Contra arian., Orat. III, 1; Ρ. gr. ι. 26. col. 324 C.
[10] 1 Jн. 4, 13.
[11] тамо. III, 24. 25; col. 372 A. B; col. 376 C.
[12] Д. А. 7, 51.
[13] Св. Атанасије Велики, Ad Serap. Epist. I, 2; Ρ. gr. t. 26, сх>1. 533. Ρ. gr. t. 26, col. 533 B.
[14] тамо, I, 9; col. 553 B.
[15] Εф. 4, 6. - Тамо 1, 14; col. 565 Α. Β.
[16] Јн 1, 9.
[17] тамо I, 19. 20; col. 573 Β; сol. 577 C.
[18] Гал. 4, 19.
[19] 2 Петр. 1, 4.
[20] 1 Kop. 3, 16. 17.
[21] 1 Јн. 4, 13
[22] тамо. I. 23. 24. 25; col. 585 В; 588 А; 589 В.
[23] Еф. 4, 6.
[24] 1 Кор. 12, 4-6.
[25] Јн. 14, 23.
[26] тамо, I, 28. 29. 31; col. 596 А; 600 А. В. С; 601 А; 604 А.
[27] 1 Кор. 12, 4-6.
[28] тамо, III, 5; col. 632 В; 633 А.
Архимандрит Јустин Поповић
(Догматика православне Цркве III, Црква – непрекидна Педесетница)