Пајсије је веома успјешно крманио бродом Српске Цркве као њен поглавар, пуних 33 године (1614–1647) све до своје блажене кончине. Остало је предање да га је као стољетног старца у Будисавцима повриједио биво те да се послије два дана боловања упокојио у Патријаршији. Речену предсмртну незгоду, уколико је поменуто предање истинито, треба схватити као последње искушење овог Божјег праведника, не узимајући је као аргумент против његове светости, као што се ни пад са цркве Атанасија Атонског никада није користио као доказ против светости тог преподобног.

Патријарх Пајсије несумњиво је један од највећих поглавара Пећке Патријаршије из времена ропства под Турцима; он је своје високо црквено достојанство и сјајну јеванђелску просвећеност спојио са божанским врлинама молитвености, дуготрпљења и смирења, а посебно самопрегорног трудољубља и апостолског пожртвовања за своjу од Бога повјерену му паству и свој српски род. Наследник је знаменитог Пећког Патријарха Јована Кантула, свештеномученика, кога назива својим учитељем. Јован је као покретач устанака против османлија извео Србе на свјетску историјску сцену, али са трагичним последицама. Наслиједивши пољуљани Пећки Трон послије пропалих устанака Срба у Херцеговини и Банату, послије заточења и мученичке смрти свог великог претходника, Пајсије је добро разумио своју улогу у плачевном стању своје пастве. Схватио је такође да су била неискрена обећања појединих западних сила и Римске курије, мотивисана искључиво сопственим и прозелитским интересима, о плану да заједно са православним балканским хришћанима, прије свих Србима, коначно потисну Турке из Европе. У односу на нешто раније, релативно мирно вријеме Соколовића, положај Срба и Пећке Патријаршије у моћном турском царству бесповратно се погоршао због буна и устанака против царевине у којима је српска јерархија под вођством Патријарха Јована Кантула имала водећу улогу. Најсуровије казне (спаљивање моштију Светог Саве, азијатска мучења и убиства Светог Теодора вршачког и Јована Кантула) биле су само знак фанатичне ријешености османлија да примјеном најгрубље силе једном за свагда Србе учине покорном рајом. Биједан положај Срба и Пећке Патријаршије користила је римокатоличка пропаганда као згодну прилику за ширење уније на подручју српских земаља, док је Охридска Архиепископија настојала да укине Пећку Патријаршију, а њене епископије себи потчини.

Патријарх Пајсије гајио је искрено поштовање према свом „светопочившем“ претходнику свештеномученику Јовану, али је као Поглавар и етнарх направио заокрет у односу на његову политику. Није се ослањао на западне силе и папу (мада раније успостављене везе није у потпуности прекидао), није своју паству под стицао на устанке против моћне османске царевине (није ни било никакве прилике за њихов успјех), али је остварио извјесне контакте са Руском царевином и од ње издејствовао редовну помоћ за Патријаршију. Ови контакти протоком времена ће добијати на значају и развијаће се у различитим правцима на цијелом канонском подручју пећких патријараха.

Пребивајући на Пећком Трону више од три деценије, Пајсије је успио да духовно обједини своју од Бога повјерену му паству, коју су претежно чинили Срби, а међу осталима било је Бугара, Грка и Влаха, да утврди јединство Цркве и појача благотворни утицај Патријаршије на све области њене јурисдикције. Сав његов дугогодишњи и непосустали рад био је усмјерен на распростирање јеванђелске вјере, хришћанске просвећености и културе. Проповиједао је јеванђеље Христово личним примјером и живом ријечју, али и књигом, иконом, унапређивањем љепоте храмова и богослужења, састављањем житија и светих служби; ходећи свагда стопама Светога Саве показао се његовим достојним наследником и стао у ред светих Архиепископа и Патријараха пећких: Арсенија, Никодима, Данила Другог, Јоаникија, Макарија и осталих који свето поживјеше и Богу угодише.

Овај свети Пастироначалник нарочито је прославио Пресвету Тројицу, Господа Христа и Пресвету Богородицу, једнога Бога дивнога у светима својим састављањем светих служби и житија Светом Цару Урошу (служба и житије), преп. Симону монаху (синаксарско житије и служба), Светом Стефану Штиљановићу (синаксарско житије) успостављајући и ширећи светачке култове ових Божјих угодника из рода српског. Зачудо да Преп. Симон монах, Краљ Стефан Првовјенчани није имао ни службе ни званичног култа све до Патријарха Пајсија, иако је и раније сликан и повремено помињан као свети. Тек од Пајсија и његовом заслугом заживио је култ Светог Краља и његових моштију дајући дивне и свете плодове до данас. Свети Цар Урош прво се јавио неком побожном простом човјеку из Овчег поља када су и откривене његове свете мошти. Касније, крајем 16. вијека, Пајсије му је, још као новобрдски митрополит, спјевао тропар и кондак. Послије неколико деценија Свети се трикратно јавља Пајсију с прекором: „Зашто ме заборависте?“ Из љубави према последњем и светом владару из светородне лозе Немањића овај Патријарх „са придворнима“ написао му је службу и житије користећи, како сам свједочи, старе српске родослове, љетописе и Пећки хрисовуљ, али и различита усмена народна предања. У житију се казује како је Краљ Вукашин, да би приграбио сву власт, убио младог Уроша (што не одговара историјској истини), а у служби се прославља као мученик.

Овим житијем, осим што прославља младог вјенценосца због његове дубоке побожности и жртве, Пајсије оснажује култове светих Немањића и Светог Кнеза Лазара, реафирмишући њихову владарску идеологију као темељ српске државотворне свијести. Ово Патријархово понирање у прошлост није било бјежање од реалности него антиципација будућности, која је на плану идеја предуготовљавала народно ослобођење и обнављање српске државе.

Свети Патријарх сачинио је списе о Светом Цару Урошу са поузданим доживљајем његове Богом објављене светости, али према недовољно поузданим изворима и маштовитим народним предањима, па му не треба узети као гријех то што није био у могућности да боље провјери биографске податке из живота посљедњег српског Цара. Завршавајући поменуте списе он са великим смирењем оставља завјештање да се поправи оно што буде погрешно напомињући да је ова дјела сачинио ради љубави и славе Светога. Због тога ваља навести завршетак Урошевог житија да бисмо правилно разумјели његов поступак, околности и мотиве за писање: „Молим вас и убеђујем, оци и браћо и чеда, ако што буде погрешно, било у којој стихири или реду, или у којој речи, исправљајте, а не куните, Господа ради. Јер не писа Дух Свети нити муж свети, већ рука грешна и дух малаксао, у последња времена невољна и насилна од безбожника. Сам Господ зна да само од усрђа и љубави ово написах вашој љубави, да благодат Божија буде са свима вама, и будемо ми једно стадо и један пастир, и јер њему доликује слава, част и поклоњење Оцу и Сину и Светоме Духу, и сада и увек и у векове векова, амин.“

Култ Светог Стефана Штиљановића био је заживио у Срему и Славонији већ средином 16. вијека. За потребе утврђивања и ширења култа новог српског Светог на подручју цијеле Патријаршије Патријарх је написао кратко Стефаново житије са насловом „Кратко повесно слово о Светом Кнезу Стефану Штиљановићу“.

Патријарх Пајсије био је велики књигољубац, библиофил у најширем смислу те ријечи, један од најпросвећенијих српских архијереја 16. и 17. вијека, човјек књиге и службе Ријечи Божјој. Посебно је запажен његов самопрегорни вишедеценијски труд на очувању богослужбених књига и унапређењу српске писмености. Приликом својих канонских посјета епархијама на пространом подручју Патријаршије и његових многобројних посјета нашим светињама вршио је увид у стање богослужбених књига и манастирских библиотека, заповиједао да се оштећене књиге преповезују, а ако није било друге могућности односио их је у Патријаршију да их сам обнови, а касније и врати одакле их је узимао. Сачуван је велики број његових драгоцјених записа на богослужбеним и другим душекорисним књигама које је сам заштићивао од даљег пропадања преповезивањем и новим коричењем. Посебно је обраћао пажњу на љепоту књиге. Осјењен љепотом рукописног Псалтира из Привине Главе (сада звани Минхенски Псалтир, изванредне умјетничке вриједности) узео га је из тог манастира и однио у Пећ да би га користио као предложак за израду новог илуминираног Псалтира за потребе Патријаршије. Пајсијев препис доспио је у Народну библиотеку Србије гдје је, нажалост, и уништен приликом бомбардовања исте 6. априла 1941.

У Пајсијев књижевни рад, осим горе поменутих житија и служби, спадају и: препис и дорада Пећког поменика, дјелови Бранковићевог љетописа, преписи служби Светом Јеванђелисти Луки и Светом Андреју Првозваном, три синђелије новопосвећеним епископима, једна пастирска посланица, многобројни записи и посланица папи Урбану о којој ће још бити ријечи.

Трагајући за мотивима неуморног рада на очувању и умножавању богослужбених књига, чиме је Пајсије у својој епоси оставио печат своје „снажне и активне личности“ Ђоко Слијепчевић каже да нијесу његове „чисто библиофилске, у основи аристократске, побуде биле главни узрок због чега је он сређивао и прикупљао црквене књиге“. Ослањајући се на податак да је Римокатоличка пропаганда за потребе свог дјеловања међу православнима 1627. основала своју типографију да би штампала ћирилицом унијатске богослужбене књиге које би њени мисионари растурали по Босни, Србији, Влашкој, Молдавској и Русији, Слијепчевић претпоставља да је Пајсије настојао да обезбиједи своју Цркву потребним јој књигама и тиме сузбијао ширење унијатских књига и остварење циљева Пропаганде.

Овај богомудри Пастироначалник одликовао се способношћу да обједини све богодане таленте и стваралачке силе српског клира, властеле, људи од знања и пера, као и цијеле његове благочестиве пастве. Духовној и културној обнови започетој у вријеме Соколовића, настављеној у доба Патријарха Јована, он је дао нови замах. Говори се о томе да је он у односу према Турцима слиједио идеје Соколовића, међутим, ваља имати у виду да су се у међувремену прилике драстично на горе промијениле: османске власти више нијесу имале повјерења и благонаклоности према Патријаршији, нити је Пајсије имао покровитеље и рођаке у вишим круговима државних власти као што су имали Соколовићи. Те крупне недостатке у извјесној мјери надомјештао је светитељски дух и ауторитет мудрог Патријарха Пајсија. Захваљујући његовом труду и утицају српске епископије, поједини манастири и јаче црквене општине изграђивали су се као духовни центри у којима се његовала писменост, живопис и умјетнички занати. Брижно се водило рачуна о очувању и заштити културног наслеђа. У свим видовима стваралаштва на широком подручју патријарашке јурисдикције тог доба, може се препознати благотворни утицај овог просвећеног архипастира, човјека изоштрених критеријума за духовне и умјетничке вриједности. Велика имена српског живописа прве половине 17. вијека Георгије Митрофановић и Јован (до недавно звани Козма) били су Патријархови одани сарадници, оспособљени да испуњавају његове строге умјетничке захтјеве. Са његовим благословом украшавају светиње по српским земљама поп Страхиња Будимљанин, Андрија Раичевић и епирски сликари Никола и Јован.

Једна група анонимних фрескописаца која се под Пајсијевим утицајем формирала у Патријаршији и тамо оставила значајна остварења, тридесетих година 17. в. наставила је свој рад у сливу Западне Мораве сли кањем Благовештења кабларског и цркве манастира Никоља, Јежевице код Чачка и цркве Сретења у Милићима код Студенице.

Пајсије као књижевник и библиофил био је примјер за углед осталим ученим Србима, нарочито из монашког лика, који су се бавили књижевношћу и преписивањем богослужбених и других душекорисних књига. Било их је велики број на Светој Гори (ман. Хиландар, Свети Павле) који су одржавали редовне везе са Патријаршијом и својим и завичајем, али не мање и по нашим манастирима од Јужне Србије до Срема и Славоније, а нарочито на подручју тадашње Херцеговине. У том времену стварања и појачаног интересовања за књигу у поробљеној нам Отаџбини ондашње идеале српског књижевника највише су достигли Патријарх Пајсије и њему по перу и духу подобни јеромонах Гаврило Тројичанин.

Пајсије као архипастир светосавске нарави извршио је снажан утицај на све слојеве народа посебно на јерархију и културне дјелатнике који су изграђивали систем вриједности без којих Срби и православни хришћани Пећке Патријаршије не би могли сачувати ни вјеру ни културно-историјску самосвијест. Овај свети Пастироначалник је најзаслужнији за то што је наш народ његове епохе, у вријеме турскога ига, достигао висок ниво црквености и створио блиставу културу. Под његовим духовним утицајем били су свети тог доба, његови млађи савременици и саслужитељи у Христу, Свети Василије Острошки и Преподобни Стефан Пиперски: обојицу је рукоположио, Василија за епископа у Пећи, а Стефана за јеромонаха у Морачи. Житије Светог Василија свједочи да га је мудри Патријарх Пајсије, видећи његову вјеру и врлине, приволио да се прихвати архијерејске службе и хумско-херцеговачке митрополије.

Примијећено је да су у доба овог Патријарха појачани култови Светога Саве (иако су његове мошти раније спаљене на Врачару 1594), преп. Симеона Мироточивог и светих Немањића. Јачајући ове култове и укорјењујући свијест о непропадљивом светачком, културном и државотворном наслеђу Немањића дјелимично су ублажене свјеже народне ране због спаљивања моштију Св. Саве, а истовремено његовано је самосазнање о темељима српског идентитета. У том смислу важан је давно изречени и често истицани закључак да је Пајсије успио да повеже покидане нити српске средњовјековне културе.

Многи манастири и цркве по српским земљама свједоче о Пајсијевој љубави према светињама и светости. Из тог разлога је посјећивао и Свету Гору, помагао тамошње светиње и своју паству подстицао да их помаже. Из љубави према Господу и светим мјестима ишао је пред крај живота, у својој дубокој старости, на поклоњење Гробу Господњем и осталим светињама у Палестини. Своје жарко поштовање светих Пајсије је изражавао на разноврсне начине. Он „само из усрђа и љубави“ састави житије Св. Цара Уроша, из љубави коју је гајио према Светом Краљу Стефану Дечанском подиже мост на Петраковцу; исто тако из љубави и усрђа према српским просветитељима, „једини Бог зна“, обновио је један Зборник пред сами крај свога живота.

Са великим поштовањем својих светих претходника он је заповиједио (опет „из љубави и усрђа“) да се у Патријаршијским црквама осликају фреске са ликовима српских Патријараха Јефрема и Јована Кантула, а за мошти Светог Архиепископа Никодима његовом заповијешћу израђен је лијепо украшени кивот. Сликањем успења Св. Саве Другог и обнављањем његове гробнице, Пајсије је обновио успомену на овог Светог. Са истим циљем осликана је поворка светих српских владара (тројица у монашким ризама) у престоној цркви Светих Апостола.

Са њему својственом ревношћу за Дом Божји, Патријарх се потрудио око покривања оловним лимом Пећке Патријаршије и Грачанице с тим што су у Патријаршији његовом бригом обновљене значајне површине живописа и осликана велика манастирска трпезарија.

Лако се да примијетити стална Пајсијева брига о Убошцу, патријаршијском ставропигијалном манастиру, који се налази недалеко од Косовске Каменице. Он брине о очувању његове библиотеке, дограђивању манастирске припрате, унапређењу монашког живота. Између осталог он овај манастир походи и ради годишњих помена свом не тако далеком претходнику Патријарху Саватију Соколовићу, који је тамо сахрањен. Овим се још једном потврђује његова ненедмашна љубав према својим претходницима, блаженопочившим пећким патријарсима који Богу угодише и својој цркви вјерно до смрти послужише.

Због његове очинске љубави и врлинског живота народ га је слушао и вјерно слиједио као овце свог пастира које глас његов чују и увијек га препознају. О томе са нескривеним дивљењем пише и Фрањо Леонарди у свом извјештају Римској курији, који, у овом случају, није имао никакве потребе за преувеличавањем: „Народ указује Пећком Патријарху највеће поштовање. Срби навластито говоре да им је султан господар силом, али да они својом вољом и љубављу не признају другог господара и владара, ни духовног ни световног, него једино свог патријарха. Они су му толико покорни да свако његово наређење, чак и у световним стварима, сместа извршавају“ (Историја српског народа, том 3, књ. 2).

У то вријеме римокатоличка пропаганда узима све више маха међу православним хришћанима на Балкану. Мисионари пропаганде успјели су да поунијате цетињског митрополита Мардарија; хвалили су се да су привољели и Патријарха Пајсија, да он, захваљујући њиховом утицају већ размишља о унији коју је спреман да прими. С друге стране знамо да се Патријарх врло енергично борио против унијаћења Срба у Славонији. Такође је познато да је примање уније од стране цетињског владике остало без већих последица. Логично је претпоставити да су у то смутно доба очувању православне вјере у Црној Гори понајвише помогли Патријарх Пајсије, који је уживао свеопште повјерење своје пастве и његов вјерни сарадник и млађи брат у Христу Свети Василије Острошки, који се показао као необориви стуб Православља.

Фрањо Леонарди, учени и ревносни мисионар римске пропаганде, посјетио је Патријарха Пајсија у Пећи о чему је поднио свој извјештај надлежној му Конгрегацији. Тада већ остарјели Патријарх примио га је дипломатски са својственом му отменошћу и љубазношћу. И поред тога не може се говорити ни о каквој његовој спремности да прихвати понуђену му унију, као што се понекад нагађало. Колико је било погрешно узимати као вјеродостојне, без одговарајуће научне провјере, извјештаје католичких мисионара са овог подручја, и остале „документе“ Конгрегације за пропаганду вјере, свједочи чињеница да су се наши историчари дуго држали погрешног закључка, изведеног на основу лажних писама, како је Свети Василије Острошки признао папу за свог поглавара.

У својој горе поменутој посланици папи Урбану VIII Пајсије језгровито излаже православно учење о исхођењу Светога Духа: он од Оца исходи и на Сину почива. Отац је почетак и Сину и Духу Светом. „И свугде (у Св. Писму) налазимо од једног лица: и почетак Речи и Духа, а не од Сина Дух“. Дух Свети само од Оца исходи, али кроз Сина, на Сину почива и кроз њега се ниспошиље свијету. Одбацујући латински приговор да православни мисле како је Дух само Очев, а не и Синов он каже: „Ми верујемо и признајемо и да не мислите ви, браћо Латини, да не признајемо да је Дух Свети Очев и Синовљев. Да не да Бог! Јер Дух Свети је и Очев и Синовљев, али од Оца Сином излази“.

Остале теолошке разлике Патријарх само кратко помиње, али довољно јасно истиче православно мишљење и вјеровање. Није му до дуге расправе због насиља од иновјерника: „И, опет, о преснацу предстојаше нам много говорити, али нам није било могуће због насиља од иноверника“, не пропуштајући да каже како Господ не заповиједи „бесквасно правити“ јер на тајној вечери „квасан хлеб послужише“.

Нарочито је дирљиво како Патријарх, истичући поменуте предности православне вјере, на завршетку посланице, са великим смирењем указује на несамјерљиве разлике прилика у којима он и папа живе и дјелују: „Вама је узможно све, а ми смо у жалости и тескоби“. Ово не значи да он посустаје, напротив, већ као Апостол Павле ничим се не хвали осим именом Божјим и Крстом Христовим, добровољно се сараспињући своме Господу. Носећи тешки крст свој и своје пастве у временима ропства и притисака са свих страна, Пајсије непоколебиво свједочи своју вјеру пред малима и великима овога свијета и исповједнички слави Име Божије.

Има назнака да је Пећка Патријаршија још у то вријеме трпјела не мале непријатности и од стране Охридске Архиепископије. Због тога је Пајсије ишао у Цариград да спријечи грубе претензије охридске јерархије о чему Ј. Радонић говори сљедеће: „Пошло му је за руком да осујети покушај Охридске Цркве да Пећку Патријаршију потчини себи…“

Цијело вријеме свог патријарховања трпио је велике недаће и неправде о којима суздржано понекад говори: „И тада невољу имах од владајућих, једино Богу је знано, но све ћу изложити свевидећем оку“ (запис на Псалтиру из Привине Главе, децембар 1630). О његовом тешком положају нешто опширније говори патријаршијски архимандрит који на путу за Русију 1643. из Путивља пише Цару како је његов господар „стар, има сто година, и оставили смо га у турској земљи у ропству. Седи он у гвожђу, због великог данка, пао је огроман дуг од девет хиљада гроша, а земља је допала сиротиње због агарјанског ропства, о чему се и код вас чуло“ (Историја српског народа, том 3. књ. 2, 78). Није познато да је Пајсије хапшен и затваран, али наведени исказ, иако има метафоричко, но тиме и не безвриједно значење, свједочи да овај блистави стуб вјере својим примјером разоткрива смисао ријечи Божје која каже: „Овдје је трпљење светих, који држе заповијести и вјеру Исусову“ (Откр. 14, 12). Увијек састрадавајући са Распетим и са својом паством у њеним многобројним патњама, истовремено се свагда везујући за божанску вјечност и потхрањујући сјећање на смрт, Патријарх повремено даје одушка свом болу остављајући кратке записе на страницама светих књига: „Ово приложих за своју вјечну успомену. Јао мени грешном“. На другом мјесту налазимо његове потресне уздахе: „Авај, авај, авај мени грешном!“

Из горе изложеног види се да се овај духовни Архипастир током свог дугогодишњег патријарховања борио да очува, обједини, просвети и духовно оснажи свој народ, и да је његов светитељски труд уродио неувенљивим плодовима. Његову синовску љубав према свом великом претходнику и учитељу свештеномученику Јовану разумијемо тако да је он заправо наставио његову борбу (иако то није видљиво на први поглед), али другачијим и поузданијим средствима: јачањем вјере, унапређивањем културе, духовним обједињавањем и просвећивањем народа. На тај начин достиже се духовна слобода; овај Патријарх је поборник јеванђелске истине да се ријеч Божја не да свезати. У његово вријеме наш народ је достигао највећи степен црквености, Црква му је била једини сигурни неразориви Дом на овом свијету који га истовремено везује за небески Дом, вјечни Јерусалим. Пајсије бјеше отац, и духовни вожд многих тисућа Новог Израиља које у Царство небеско долазе из „невоље велике“ и у њега улазе за својим Архипастиром обучене у бијеле хаљине убијељене у крви Јагњетовој (Откр. 7, 14).

Ако обратимо свој поглед на свијетлу поворку поглавара Српске Православне Цркве од Светог Саве до укидања Пећке Патријаршије 1766, уочићемо да су многи од њих оставили неизбрисив траг у свештеној историји као чувари и проповједници вјере, као духовни пастири и објединитељи народа, као културни дјелатници и просветитељи. Велики су Арсеније Први, Никодим, Данило Други и Патријарх Јоаникије, али су они у свим прегнућима имали немјерљиву подршку од моћне српске државе и славних Немањића. Славом је овјенчан Макарије као обновитељ Патријаршије, али је уживао благонаклоност великог везира Мехмед Паше и осталих у турској држави, тада моћних Соколовића. Велике су заслуге и оних Патријараха покретача устанака и вођа у сеобама свештеномученика Јована Кантула, Арсенија Трећег и Арсенија Четвртог, који су подизали борбени дух код поробљеног народа и били уважени судионици значајних геополитичких процеса свог времена, због чега су ушли у ред незаобилазних историјских личности, али је њихова сарадљивост са западним земљама против турске окупације имала далекосежне и добрим дијелом трагичне посљедице по српски народ. Ако се узму у обзир историјске околности с једне стране, а с друге заслуге за очување вјере, подизање црквене свијести, за унапређење писмености и подстицање црквеног умјетничког стваралаштва, нарочито за очување културног наслеђа, увјерени смо да се Патријарх Пајсије посебно истиче својим свијетлим примјером међу свим заслужним и великим наследницима Светог Саве све до 1766, па и до дана данашњег.

Има неких назнака да се убрзо послије блажене кончине Пајсијеве почело говорити о његовој светости. Леонтије Павловић наводи да је његов култ једно вријеме био заживио у Патријаршији. Сви учени људи који су своју пажњу обратили на живот и дјело овог незаборавног Патријарха истицали су његову архипастирску мудрост, потпуну посвећеност својој светој служби, љубав према ријечи Божијој и остале врлине. Треба посебно напоменути да су двојица великих Срба 17. вијека, Пајсијевих млађих савременика, зограф Јован и хиландарски монах Сава (који се помиње и као кир Стојан Београђанин) дали драгоцјен прилог формирању светачког култа овог Патријарха. Кир Стојан (монах Сава) је поручио, а Јован рукодјелисао икону светопочившег Патријарха у молитвеном ставу са подигнутим рукама према Христу који благосиља. Та икона се данас налази у Равени. Осим наведених података на икони пише: „светопочивши патријарх српски Пајсеј молитву приноси /творити/ Господу“. Иконама тог типа одређивано је мјесто над гробом почившег. У овом случају њена функција је била вишеструка: да јача молитвено сјећање на овог преминулог првојерарха, да истакне светост његовог имена и гроба. Претпостављамо да је првобитно била намијењена обављању годишњег помена који је служен 2. октобра на дан Пајсијевог упокојења, а да је временом добила и култну функцију. Вјероватно да је светачки култ овог светопочившег заживио у вријеме њему по духу подобног наследника патријарха Максима, а да је запостављен послије Велике сеобе и страдања свих српских земаља испод Саве и Дунава, а посебно Косова и Метохије, 1690. Чињеница да су просвећени и продуховљени људи, који су одржавали сталне везе са Светом Гором (Георгије Митрофановић и овдје поменути зограф Јован) и поједини хиландарски монаси (Сава Хиланда рац Београђанин) били блиски сарадници и велики поштоваоци патријарха Пајсија много говори о њему самом. Иако није био Светогорац (једино је извјесно да је посјећивао тај перивој Пресвете Богородице), али се надахњивао светогорском духовношћу и просвећивао њеним пребогатим искуством, што несумњиво иде у прилог његовој светости.

Ако, с једне стране, сагледамо жалосно стање Пећке Патријаршије, српског и осталих народа који су живјели на њеном подручју у моменту када је Пајсије изабран за Патријарха, ако направимо исправан увид у незавидан положај поменутих православних народа у турској царевини за цијело вријеме његовог патријарховања, и ако, с друге стране, схватимо у којој мјери је овај Патријарх („милошћу преблагог Владике Исуса Христа и оне која га је родила Пресвете Владичице наше Богородице“ како је сам често говорио), унаприједио унутрашњу организацију и јединство Цркве, истовремено успјешно сузбијајући насртаје римокатоличке пропаганде, онда ћемо разумјети да његово дјело има трајну вриједност, а његов лик сагледати као свијетли примјер сваком свештенослужитељу. Ако обратимо пажњу на његову неуморну посвећеност обнављању запостављених и успостављању литургијског спомена Светих из српског рода, колико је учинио на плану очувања културне баштине и допринио развоју српске писмености, до које мјере је подигао самосазнање код Срба о вриједности њиховог духовног наслеђа и вјечног достојанства у Христу, задивићемо се његовом дубоком благочешћу и истрајном трудољубљу, врлинама које су се у личности Светог Пајсија сјединиле са одуховљеном ученошћу овог свенародног учитеља и про светитеља.

Слава Богу, дивноме у Светима својим, који га је таквог даровао својој Цркви у временима њеног распећа, а у наше дане објавио његову светост ради утјехе и охрабрења његовом словесном стаду и свим православним хришћанима. Амин!

Пише: Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије

Извор: Саборник