После једне поверљиве мисије у Дебрцу, у другој половини 1310, игуман Данило се вратио на своју дужност у Хиландар. Међутим, убрзо се повукао у Карејску ћелију, али се овде није дуго задржавао, јер је половином 1311. године изабран за епископа бањског. Новом епископу је краљ Милутин, који је започео изградњу храма Светог Стефана у Бањској, ставио у дужност да се брине о свршетку храма тога, и што је на потребу за подизање и устројство уметности црквене лепоте свете цркве”.
Будући да је присуствовао последњим часовима краљице Јелене, “оставио је детаљан и дирљив опис њене смрти и полазак погребне поворке из Брњака за Градац...”
Када је завршено подизање Бањске, епископ Данило се повукао у Хиландар у првој половини 1315. године, а идуће године се вратио у Србију на позив краља Милутина који је желео да га види на престолу светога Саве. Епископ Данило је после смрти архиепископа Саве III, 26. јула 1316, узео учешћа у раду изборног сабора који се трипут састајао и тек тада изабрао за новог архиепископа игумана хиландарског Никодима (1317-1324), Даниловог ученика. Претпоставља се да је епископ Данило много допринео да се страсти смире и да за архиепископа буде изабран Никодим.
С обзиром да се жеља краља Милутина није остварила, епископ Данило је изабран за епископа хумског са седиштем у Бијелом Пољу при саборном храму Светих Апостола. Заслугом епископа Данила осликана је припрата и наос ове цркве у времену од 1318. до 1320. године. Будући одан краљу Милутину, епископ Данило се нашао и крај краљеве самртне постеље и сахранио га у храму Светог Стефана у Бањској.
Када се Данило повукао са Хумске епархије у Хиландар, епархију је половином 1322. године поверио познатом епископу Стефану Пекпалу. После смрти архиепископа Никодима епископ Данило је, 14. септембра 1324. године изабран за једанаестог архиепископа српског.
Архиепископ Данило је дошао на престо светог Саве са врло великим искуством. У његовом раду посебно су дошле до изражаја његове способности за грађевинске послове, а које је он показао приликом грађења манастира Дечана. Као што је санирао материјалне прилике осиротеле Хумске епархије добијањем нових властелинстава, тако је допринео и утврђењу властелинства манастира Дечана. За време његове управе Српском црквом подизане су нове и обновљење запустеле цркве. “Подигао је у Пећи храм Богородице Одигитрије - Путеводитељнице, с два мала храма у њој, Св. Јовану и Св. Арсенију, где је набавио грчке књиге и осигурао службу грчким монасима. Саградио је црквицу Светог Николе крај своје велике задужбине. Смислио је и извео испред пећких храмова красну, насликану, припрату с помостом. Сазидао је пирг с црквицом Св. Данила на врху и са звонима, с Приморја мучно довезеним. Верујем, завршио је прекинуту обнову Жиче, опустеле од Кумана, покрио ју је, дигао је стуб, сликао трпезарију и подигао једну дрвену зграду.”
Поред тога архиепископ Данило је још “у Магличу обдарио цркву Св. Ђорђа, подигао је палате и саградио ћелије. У Јелшици је подигао цркву Св. Михаила и двор. У Лизици је обновио цркву Св. Саве. Све своје задужбине опколио је виноградима, воћњацима и вртовима. Где није стигао подићи цркве од камена, градио ју је од дрвета.”
Архиепископ Данило спада у ред најзаслужнијих последника светога Саве. “Ишао је стопама св. Саве и његових најбољих наследника. Настављао је што су добри митрополити започели и исправљао што су слаби покварили; тако је и он, отприлике, исписивао суд о добрим архиепископима којих је Животе писао.”
Животно дело архиепископа Данила Животи краљева и архиепископа српских” остало је вековима жив члан српске књижевности”.
Архиепископ Данило придржавао је престо светога Саве четрнаест година и три месеца. Представио се 19. децембра 1337. године. Српска православна црква га је уврстила у ред светих.
Епископ Сава Вуковић, Српски Јерарси, Београд-Подгорица-Крагујевац 1996, 153-154.
КУЛТУРНИ РАД АРХИЕПИСКОПА ДАНИЛА II
И архиепископ Никодим и архиепископ Данило II, обојица врло активне и енергичне личности, залагали су се за снажење православног утицаја у Србији. Архиепископ Данило II је то чинио и довођењем Грка монаха у Србију и отварањем у Пећи, тада седишту архиепископије, једне грчке школе. Биограф Данила II вели, да је Данило II у Пећи подигао цркву Свете Богородице, “која се зове Одигитрија цариградска, празник Успенија”. У овој цркви “устав” су држали “доброразумни црнци (монаси) грчкога народа”. Ту су се налазиле и “грчке књиге и све црквене потребе”, све оно што је било потребно за одржавање богослужења на грчком језику.
У овоме раду архиепископа Данила II видео је Ђорђе Радојичић одраз културне оријентације Данилове, који је, као и Свети Сава, био искрено и дубоко православан, уздржавајући се да о римокатолицизму пише неповољно. Данило II је “налазио да се српска култура треба да изграђује под што јачим утицајем грчке културе. Зато он доводи грчке монахе и даје им своју цркву на служење. Грчке књиге је набавио у великом броју. Његовим старањем свакако се и преводило с грчког на српски”.
Свакако у вези са овим радом архиепископа Данила II писао је његов биограф, да је он “састављао многобројне књиге и изналазио је оне које пре никада нису биле и њима као лепотом звезда обасу Господом поверене му храмове божаствене. Не само таквима, но и свакоме који требаше, обилно даваше, чиме се слави Господ, и блажена је његова успомена”... Милоје Васић је у овоме видео покушај архиепископа Данила II, да “при архиепископији оснује монашку школу чији су се ученици могли поучити грчком православљу, као и у Светој Гори, у грчких монаха који су држали Свету Богородицу. То је, вероватно, била нека врста ,богословије’ или ,духовне академије’ ... Тако је Данило II покушао, а вероватно и успео, да у самој земљи створи духовни центар у Пећи, у архиепископији где је било свих услова за то”. Ово о “грчком православљу” требало би, чини нам се, схватити тако, да је Данило II, човек широких погледа и врло образован, хтео да и монасима у Србији, а не само у Светој Гори, омогући темељито упознавање са грчким језиком и тиме им учини доступним изворе православног богословствовања.
Ђоко Слијепчевић, Историја Српске Православне Цркве I, Бигз, Београд 2020, 98.
ДАНИЛОВ ЗБОРНИК – “ЖИВОТИ КРАЉЕВА И АРХИЕПИСКОПА СРПСКИХ”
Данило Пећки /архиепископ Данило II/ (око 1270-1337) рођен је у властелинској породици, примио је узорно образовање, био дворанин краља Милутина и, у жељи да следи пут Светог Саве, тајно се замонашио око 1300. године у манастиру Светог Николе у Кончулу. Игуман је Хиландара 1305. године, где се прочуо храбром одбраном обитељи од напада каталанских најамника. Од 1314. до 1316. године писао је у Хиландару житија и службе, а од 1317. до 1324. године је хумски епископ. Истакао се као посредник у осетљивим династичким сукобима између Драгутина и Милутина, у дипломатским мисијама у Бугарској и Цариграду за владе Стефана Дечанског и у подизању задужбина и цркава у Бањској, Дечанима, Пећи и Хиландару. Као српски архиепископ од 1324. године до смрти, крунисао је Стефана Душана за краља.
Написао је шест житија (Житије краљица Јелене, 1317, Житије краља Драгутина, 1320/1330), Житије краља Милутина, 1324, Житије архиепископа Арсенија I, Житије архиепископа Јоаникија и Житије архиепископа Јевстатија I, сва три између 1324. и 1327) и две службе (Служба архиепископу Арсенију и Служба архиепископу Јевстатију, обе пре 1324). Житија чине језгро зборника Животи краљева и архиепископа српских (такозваног Даниловог зборника, у народу познатог као Цароставник), који је кодификован тек после 1375. године и који садржи и књижевне радове такозваних Данилових настављача. У том смислу овај зборник представља Данилово настојање да створи неку врсту српског пролога.
У књижевном погледу, Данилова житија су прекретница у односу на житијни жанр који се у Србији до њега неговао и који се ослањао на византијску хагиографску схему (Свети Сава, Стефан Првовенчани, Доментијан, Теодосије): Данило је писао о личностима које је непосредно познавао, па његова житија имају не само мемоарске одлике и живо оцртане ликове великаша, ратника, духовника и других пишчевих савременика, него и мозаичку и сложену композицију какву је захтевао пишчев књижевни поступак (већа целина састављена је од више мањих житијних текстова и испреплиће више жанрова: молитве, плачеве, похвале, дијалоге писца са својом душом, поученија, исповедања и других). Складно композиционо смењивање хагиографског и химнографског жанра нарочито је видно у Житију краљице Јелене, највишем домету Даниловог дара, где долазе до изражаја “преокупације светогорског ученог монаштва које су у то време и нешто касније постале основ паламитске исихастичке теологије” (Д. Богдановић). Богатство Јеленине духовности у овом житију, продубљивање унутрашњег живота својих јунака уопште и тежња ка развијању књижевних слика и сцена још више приближава Данилово дело одмереном психологизму у поетици и идеологији исихазма и једном особеном и снажном спиритуализованом кљижевном изразу који се све више разликује од наративности Теодосијевог типа и који ће отворити нов пут Даниловим настављачима.
Службе је Данило писао за црквене потребе, поготово за утврђивање култа Светог Арсенија, наследника Светог Саве на архиепископској столици. Без поетских узлета једног Доментијана или књижевне виртоузности Теодосијеве, Данилова поезија ипак обилује метафорама и атрибутима, тежи узвишеном поетском изразу и величању духовних вредности ликова и, као и у житијима, демонстрира вештину да се са мало речи доста каже, употпуњујући тако свестрани литерарни профил најзначајнијег српског писца XIV века.
Даниловим настављачима се називају средњовековни анонимни српски писци из средине и друге половине XIV века, који су допунили и кодификовали такозвани Данилов зборник. Иако је своја житија писао засебно, Данило Пећки их је вероватно замислио као део зборника, као један српски пролог, али су тек његови настављачи употпунили и после 1375. године кодификовали један јединствен зборник под називом Животи краљева и архиепископа српских, чак и у завршним деловима мењајући и допуњујући Данилова житија Драгутина, Милутина и Дечанског (вероватно да би истакли Данилову личност и његову улогу као непосредног сведока).
Данилов следбеник и савременик, познат као Данилов ученик (или Први настављач, иза кога се можда крије хиландарски монах Григорије из Корише), саставио је за Данилов зборник три житија: Житије краља Стефана Уроша III (Дечанског), Житије краља Душана (недовршено) и Житије архиепископа Данила II (сва три између 1337. и 1340. године).
После 1375. године Зборник ће допунити и Други настављач кратким житијним белешкама о устоличењу првог српског патријарха Јоаникија, другога, Саве, и трећега, Јефрема, које спадају мање у хагиографске а више у историографске саставе. У књижевном погледу, посебно су значајна житија Даниловог ученика, настала у јеку исихастичког спора, са стилским одликама која се срећу и у Даниловом делу, али и повећањим занимањем за развијање догађаја, радње и описа драматичних сцена и слика (на пример опис одбране Хиландара од Каталана, или опис битке код Велбужда). У радове осталих непознатих Данилових настављача спадају и кратки житијно-историографски записи о српским архиепископима Сави II, Данилу I, Јакову, Јевстатију II, Сави III и Никодиму.
Дејан Михаиловић, Византијски круг (Мали речник ранохришћанске књижевности на грчком, византијске и старе српске књижевности), Завод за уџбенике, Београд 2009, 54–56.
