Јованово образовање у младости срећно се одвијало. Отац му је специјално за то довео у кућу универзално образованог и способног учитеља, калабријског монаха грчког порекла, Козму, кога је претходно као роба откупио од Сарацена. Козма је пренео на Јована велико знање из аритметике, геометрије, музике, астрологије, реторике, дијалектике и етике по Платону и Аристотелу и, наравно, из богословља. После Сергијеве смрти, Јован га је за кратко време наследио на чиновничкој функцији, али изгледа са јачом улогом “првога саветника” на двору калифа Валида (705-715).

У то време, у Византији се појавила и брзо ширила јерес иконоборства, подржана од цара Лава III Исавријанца (717-741). Јован је међу првима повео писмену борбу за одбрану светих икона које су биле нападнуте. Његово писање је разгневило византијског цара, али пошто Јован није био становник Византије, није могао ни да га ухапси, ни осуди. Онда се цар послужио клеветом. Написано је лажно писмо у коме Јован наводно нуди своју помоћ у освајању Дамаска, и послато калифу. Овај је одмах наредио да се Јовану одузме положај у калифату, одсече десна рука и проведе кроз град окован у ланце. Те исте ноћи, мученик Јован се помолио Пресветој Богородици да му врати одсечену руку. Заспао је држећи икону Мајке Божије, и она му се јавила у сну, рекавши да је зацељен, наредивши му да без престанка мора са њом тешко да ради. Чувши о чуду које се десило, и које је сведочило о недужности Јована, калиф је затражио опроштај и понудио му да га врати на положај који је раније имао. Светитељ је то одбио, и разделивши сво имање које је имао, заједно са својим учитељем Козмом одлази ка Јерусалиму, у манастир Св. Саве Освећеног.

Тек у пустињском манастиру, Јован Дамаскин је заблистао у пуном сјају подвижника и богословског писца, и већ тада је постао чувенији него када је био у Дамаску. Игуман му је доделио једног необично строгог и искусног старца да га уведе у монашку дисциплину. Прва лекција коју је код њега научио било је смирење. Зато је требало умртвити гордост и отклонити све оно што за њу даје повода. Ученом и књигољубивом Јовану, који је уз то oceћao и личну потребу за стваралаштвом, старац је забранио да чита и пише.

Другом приликом, старац га је послао да на градској пијаци продаје корпе од прућа, направљене у манастиру, и то по превисокој цени. Тако се Свети Јован, бивши великодостојник Дамаска нашао на прашњавој пијаци, како под врелим сунцем, обучен у грубе тканине, продаје обичне а прескупе корпе. Међутим, Божијом промисли, препознао га је бивши управник имања, и откупио све корпе по траженој цени. Једног дана, у манастиру неки монах је од њега затражио да напише опроштајни говор за другог монаха који се упокојио. Јован је прво одбио, али се онда сажалио и написао свој добро познати парастос. Због тога га је (пошто је забрана читања и писања још била на снази), старац избацио из његове келије, на шта су сви монаси почели да моле старца да га врати назад. Овај му је онда, за казну, оредио да избацује ђубре из манастира, најгори и најнепријатнији посао, што је Свети Јован ревносно и покорно извршавао.

Када је прва лекција била добро савладана, старцу се јавила Пресвета Богородица и наредила да дозволи Јовану да се поново бави писањем. Старац је онда благословио умног подвижника да слободно пева и пише према личној и општој Црквеној потреби.

Још се зна, на основу његовог личног сведочанства, да је 734. године био рукоположен од јерусалимског Патријарха у чин свештеника (јеромонаха). Манастир је напустио само да би осудио иконоборце који су држали сабор у Цариграду 754. године. Тамо је доживео да буде затворен и мучен, али је преживео. Упокојио се у молитвеној тишини Савине Лавре 749. године.

Дела и учење Светог Јована

Свети Јован је био разноврстан и плодан писац. Веома је оригииналан у начину излагања, строго методичан и концизан. Песнички стил му је увек сјајан. Сва дела је написао на бриљантном грчком језику и сва су она настала у Лаври Св. Саве. “Источник знања” (Πηγή γνώσεως) је књига у три дела; први од њих чини “Дијалектика или Философска поглавља”, састављена по Аристотелу. Она објашњава основне философске појмове, као: биће, суштина, природа, ипостас, случај, род, врста, индивидуа, идентитет итд. Други део је насловљен “Ο јересима укратко”. Писац набраја 103 јереси и заблуде, на основу ранијих списа на исту тему, користећи највише Епифанија Кипарског. Свој јересиолошки преглед завршава богословским исповедањем вере. Трећи део носи наслов “Тачно изложење Православне вepe” (Εκθεσις ακριβής της Ορθοδόξου πίστεως). Он је најважнији; представља покушај стварања система, који је углавном догматски свод створен на основу ранијих писаца Цркве, нарочито Кападокијаца, међу овима посебно Григорија Богослова, затим Кирила, Лава Римског Леонтија, Дионисија и Максима.

Дамаскин настоји да верно изложи учење Цркве, и при томе се слободно и стваралачки креће у богословском предању, разликује основно и споредно, не упушта се у спорна расуђивања, али не прикрива ни проблематику. Дамаскинов “Источник знања” преведен је на словенски језик већ у X веку. Он је вековима служио као јединствени богословски приручник на Истоку. Све до појаве тротомне Догматике преподобног Јустина Новога (Поповића), Јован Дамаскин није имао правог, стваралачког настављача свога дела. Свештена упоредна места јесте збирка текстова из Светог Писма и одговарајућих светоотачких цитата ο различитим питањима вере и побожности, распоређених азбучним редом и по предметима.

Против оних који одбацују свете иконе, три расправе, написане су између 726. и 731. године као реакција на мере које је цар Лав III Исавријанац предузео против икона. Познати су и други полемички списи: Против јереси несторијанаца, Против јаковита (монофизита), Ο Трисветој песми (против монофизита), Ο сложеној природи (против монофизитских акефалита), Расправа ο томе да су у Христу две воље и две енергије и двострука остала својства, Одговори јудејима итд. Химнографска дела су та због којих је Дамаскин назван Златоуструјни.

Њему припада Октиох, затим, васкрсни догматици и васкрсни канони, дубоке христолошке садржине. Он је писац Службе на Пасху, целе службе, а не само њеног канона, затим низа празничних канона: на Божић, Богојављење, Преображење, Вазнесење, Благовести, Успење и др. Високе поетичке и богословске квалитете имају и његове “самсласне” стихире и антифони на погребној служби. За богословље је најважније Дамаскиново дело Тачно изложење Православне вере и расправе Против оних који одбацују свете иконе. Први од ова два списа је најсистематичније светоотачко дело. Међутим, у њему Дамаскин није имао намеру да представи никакав лични систем учења, него да сажето изложи оно што Предање Цркве бележи као исправно. Тако се он јавља као заједнички глас претходних отаца, кроз њега говоре сви Оци Цркве. Α у другом поменутом делу светитељ је дао оригиналан допринос богословском утемељењу сликања и поштовања светих икона, светитеља и светих места. Св. Јован Дамаскин је одредио правац којим ћe се даље развијати богословље иконе. Његова богослужбена поезија служила је као образац за касније црквене песнике, а богословље Дамаскиново извршило је огроман утицај на развој богословске мисли у Цркви.

Из Охридског пролога

Свети Јован Дамаскин. Најпре први министар калифа Абдалмелеха, а потом монах у манастиру Светог Саве Освећеног. Због ватреног заступања иконопоштовања у време иконоборног цара Лава Исаврјанина, оклеветан би Јован од овога цара код калифа, који му одсече десну руку. Он припаде на молитву пред иконом Пресвете Богородице, и рука му се састави и зарасте чудесно. Видећи то чудо, калиф се раскаја, но Јован не хте више остати код њега као великаш, него се повуче у манастир, где беше од почетка узор монасима у смерности, послушности и свима прописаним подвизима монашким. Испевао посмртне песме, саставио Октоих, Ирмологију, Месецослов, Канон пасхални, и написао многа богословска дела, с надахнућем и дубином. Велики као монах, и као песник, и као богослов, и као војник истине Христове, Дамаскин се рачуна у велике Оце Цркве. Упокојио се мирно око 776. године у стотину четвртој години свога живота.

Извор: pravoslavlje.net