Пред угаснуће српске средњовековне државе, које је започело 1371. године, поразом од Турака у Маричкој бици, почели су ницати прелепи манастири Моравске школе у архитектури. Тада је основан средњовековни Крушевац. Када се на географској карти погледа распоред сакралних задужбина из доба светог кнеза Лазара, лепо се види загрљај манастира Раванице и Љубостиње. Из првог манастира испружена мушка рука средњовековног српског владара, оснивача града Крушевца, као да дотиче и снажно грли нејаку руку своје супруге кнегиње Милице, у монаштву, после Косовске битке, љубостињске монахиње Јевгеније, а по примању велике схиме Јефросиније. У том загрљају, срце је географски у Крушевцу, у њиховој придворици Цркви Лазарици. Одатле пулсира аристократски духовни крвоток до манастира, које данас наука познаје под именом Моравска школа: Дренча, Каленић, Наупара, Руденица, Велуће... У грудима тихује Мојсињска Света гора, где се по речима једног путописца из 1891. године: „некада ништа друго није могло чути до брујање звона и појање преподобних калуђера". На том мистично - географском телу свете Србије вековима духовну стражу има Крушевачка епархија.
Крушевачка епархија последњи пут се помиње половином XVII века у турским пореским књигама са задужењем да њен епископ султану за берат плати пешкеш од петнаест дуката. Имала је тада ранг митрополије, а њена духовна област описана је као: „Митрополија ђаура области Крушевца, с нахијама Петруш, Болван и Длбочица". Међутим постоји могућност да је Крушевац имао митрополита и два века раније, који је непосредно учествовао у пресељењу моштију краља Милутина из Грачанице у Софију. Била је тада у насилно наметнутој јурисдикцији Охридске архиепископије. Сачувано је име једног епископа Крушевачке епархије: Силуан (1451-1455), прота др Радомир Милошевић, Српска православна црква у времену и простору, Смедерево, 2009, стр. 257.
Крушевац је старином припадао Топличкој или Белоцркванској епископији, коју је основао 1219. године Свети Сава. У једном зборнику адреса и титула епархија српских из XVI века, пише: „В Богоспасаемују Епархију Белоцрквенскују, јеже јест кадилук Крушевац". Касније је Крушевац био и у саставу других епархија. Из Београдске митрополије изузет је 1854. године и додат епископији Жичкој, па је њен владика имао титулу: епископ ужичко - крушевачки", свештеник Петар Гагулић, Топличка епархија, у Гласнику Српске православне цркве, Београд, 1957. године, стр. 135. У Служебнику штампаном у Београду 1838. године, који се чува у Цркви свете Петке у Мајдеву код Крушевца, на страни 160, свештеник Петар П. Јовановић, парох мајдевски, пише: „1857. године, 21. Новембра, зацрни(х) се (рукоположих се, п.п.) код Г. Владике Јанићија у Карановац и био сам капелан својем оцу јереју Милоју Јовановићу, пароху зебичком". Поменути владика Јанићије Нешковић био је епископ ужичко - крушевачки. У Архиву Србије сачуван је документ из фонда Митрополије Београдске за 1860. годину, број 579, који вели : „Како је високочајшим рјешењем од 14. Новемб. 1859. године предвојен Срез Бугар - Моравскиј и већиј део његов придан је Алексиначком окружију, а мањиј остао је по пређашњем у Крушевачком, како пак Окружије Алексиначко подпада под Епархију Неготинску, а Крушевачко под Ужичку: то је Собор Архијерејски из обзира на ово најновије грађанско распоређење, желећи довести у ред и дотичну духовну управу, по узајамном саветовању нашао за сходно рјешити да онај већи део бугар - моравског среза придани Алексиначком окружију припадне Неготинској епархији, а онај мањи део остављениј по старом да остане и даље под Ужичком епархијом".
Поменути свештеник Милоје Јовановић, парох зебички, синовац је архимандрита светороманског Саве Петровића. Рукоположен је у свештенички чин 31. маја 1836. године. Крушевачки протојереј Милован Протић пише: „У смотренију ђака Романског Милоја Јовановића, желећем у чин свјашченическиј ступити", Архив Србије, фонд Митропилије Београдске, 1836. година, број 502. Архимандрит Сава Петровић (1793-1861), оставио је једини писани траг о томе како је изгледало ослобођење Крушевца од Турака после вишевековног Срб угаснућа: „Ноемвирија 22. 1832. године, дођоше позвати ме да идем у Врбницу код народа. (Тамо затекох, п.п.), 1850 живи душа, но пушке велике имали у појасу свега 450 комата. Из Врбнице крену народ на Крушевац. У село Лазарице дођоше Турци за бој - 350 коњаника. Изиђо код Турака умолити да се не бију неће на добро изићи. Ни једног није заболела глава, ни једна пушка није пукла, здраво и весело Турци изиђоше (из Крушевца, п.п.), без никаквог зла но сас добро. Десет товара барута доне на мојег рачуна. Два товара барута у весеље потрошено не за зло", Архив Србије, фонд Митрополије Београдске, 1858. године, број 106.
Одлуком Светог Αрхијерејског Сабора Српске Православне Цркве 18. новембра 2010. године обновљена је Крушевачка епархија. Епископ шумадијски Господин Јован као администратор Крушевачке епархије наставља да сеје јеванђелско семе у давно започетој бразди старе српске престонице. Ми који ослушкујемо реч сејача и молитвено гледамо у небо сећамо се свих Срб угаснућа, Срб Сенди, који својом жртвом ударише темељ Крушевачкој епархији, која пред нама васкрсава после више од три века од њеног последњег писаног помена у нама познатој историји.
презвитер Драгић Илић
Извор: Епархија крушевачка
