Чтецирали су Милан Михајловић и г-дин Марко Тиосављевић.

За певницом су били оци Бранислав Матић и Иван Антонијевић са верним народом.

По прочитаном Јеванђељу по Луки, које нам доноси причу о исцељењима болесних и немоћних које је Господ учинио, Вископреосвећени Митрополит обратио се верном народу:

„Браћо и сестре за сваког хришћанина Христос треба да буде све и сва у његовом животу. Сваки хришћанин треба да има осећање у животу да је Христос све за Њега и да сматра свакога другога бољим од себе. Или како то рече један светитељ, да хришћанин схвата да је он нико и ништа у смислу људског узношења и гордоумља. У томе нам најбоље може послужити свети апостол Павле који је најсавршенији пример у том поређењу. Јер свети апостол Павле назива себе слугом, а не назива себе апостолом, и ако себе назива једним од најмањих међу апостолима. То човек може да осети и доживи ако има смирења. Кад апостол Павле каже за себе да је слуга Господа Исуса Христа, а када каже да је слуга Христов он сматра да је дужан свакоме да буде слуга, да свакоме послужи као слуга за његово добро. Слуга Божији воли свога Господара, он слуша свога Господара, он чини што му Господар каже, и управо тај који је слуга Христов тај је несумњиво слободан. Од чега? Од греха. Он слуша Господара, Бога. Ако слушамо Бога нећемо грешити, ако ћемо грешити грешићемо мање. Прави слуга је несумњиво слободан од греха, и као такав он неће пристати да буде слуга никоме другоме већ само Господу Христу. Хришћани су тиме што су Христови, и ако погледамо живот првих хришћана њих као да тамо и нема, да нема њих у њима. Зашто? Зато што је у њима Христос. Они су испразнили себе од себе, и прошили су себе да се у њих усели Христос. Они су свим бићем и срцем Христос. Хришћани су добили квасац освећења да осећују себе, свој ум, своје срце, да освећују цело своје биће, да освећују и срце и вољу. А када човек ради на своме освећењу, он је чист. Када ради на своме освећењу он ради на своме исправљању. Када ради на своме освећењу значи да није свет, признаје грех тражи опроштај и моли се Богу. Зато се каже: Будите свети јер је свет Господ Бог ваш. А све што је свето браћо и сестре, долази од благодати Божије. А благодат Божија је уствари сам Христос, отуда и светост хришћана сва је од благодати. Поновићу да ми благодаћу Божијом се спасавамо. Спасавамо се Христом. Нема другог имена којим би се спасли до имена Христовог. Хришћанин је сав у благодати и од благодати. Када живи Христом, Јеванђељем, када слуша Цркву, када се усавршава кроз свете тајне и врлине. Све је то од благодати Божије. Зато ћу рећи: „Заштити нас Боже и спаси благодаћу својом“. Значи спаси нас собом, јер је једино спасење у Христу. Спасење је заиста у Христу. Дакле, благодат се даје људима као синовима Божијим, и зато је Бог наш Отац. Зато се ми зовемо децом Божијом, и зато је Бог наш Отац, а ми деца Његова, синови Његови и браћа Његова. Знамо каква је част и каква је одговорност бити хришћанин, каква је част и одговорност бити члан Цркве. Јер човек који зна да је то велика част и одговорност, он никада браћо и сестре неће да се ставља изнад Цркве, и никад неће да се служи Црквом. Браћо и сестре колико је потребно да се ми осветимо? Будите свет јер је свет Господ наш Исус Христос. И заиста бринући се о хришћанима, Свети Апостол Павле је сваку своју мисао претвара у молитву за хришћане, баш управо како нам рече Апостол Павле како нам каже у прочитаном апостолу. Он нам све претвара у молитву за њих и то је права хришћанска брига за њих. Ако се молимо једни за друге онда ћемо поштовати једни друге, онда ћемо слушати једни друге, и нећемо умовати својим умом, него умом заједнице. Зато се апостол Павле моли свагда за хришћане и то са радошћу зато што су хришћани постали заједничари Јеванђеља. Постали су јединствени у свему, јер ако је Христос са нама онда смо у заједници са свима. И када волимо Христа, ми волимо све друге. Дакле, када ово све знамо мора да се питамо како су изгледале дуге молитве апостола Павла, када се он у свакој молитви моли за све хришћане. Сваку посланицу почиње „Благодат вам и мир Господа и Спаса нашега Исуса Христа“. Молити се то није подвиг који почиње данас а завршава се сутра. Молитва је непрестано стање да се човек омолитвени и тај човек разговара са Богом кроз молитву, онда нећемо браћо и сестре да нам ум блуди да ми мислимо о овоме и ономе... Да ли је то што ми радимо по вољи Божијој? Да ли то Богу прија, што би рекли људским језиком? Молитва и подвиг почиње од онога дана када смо рођени, и она се завршава са нашим одласком са овога света. Дакле, данашњи апостол, којег смо прочитали, каже да се молимо за све. То је дужност наша, за све. Не само за оне које волимо, а оне које не волим не. За све треба да се молимо, и за оне који неће да нас послушају. За њих треба да се молимо који су се удаљили од Бога. Да би се молили мора да очврснемо у молитви. Зато је речено да се молимо непрестано. Да ли човек то може? Видимо код отаца да је то могуће, јер су у свој ум ставили ум Христов, своје мисли ставили су у мисли Христове и они мисле о Богу, и када мисли о Богу човек се моли Богу. Када чинимо добро а нисмо у прилици да изговоримо молитву, молитва је корен чињења добра, и зато свети Симеон каже да и добро када се не учини на добар начин није добро. Зато треба да пропитујемо и исптујемо себе да ли су наши поступци добри? Када се молимо онда ће нам омекшати и срце и душа, и срце и ум, посебно срце, да може да се у њега смести онај који је Несместив, а то је Бог.

Бог вас благословио.“

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

У наставку свете литургије, Високопреосвећени је причестио верни народ телом и крвљу Господњом, заблагодарши Богу на свему што је учинио за нас и наше спасење.

ђакон Александар Ђорђевић