Четврте недеље Ускршњег поста 1938. игуман Леонтије (Павловић), настојатељ манастира Врдника и ВД управника Патријаршијског двора, замонашио га је по чину "одјејанија рјаси и камилавки" давши му име Валеријан. На благовести исте године је рукоположен у чин ђакона од викарног епископа сремског Саве (Трлајића), потоњег епископа горњокарловачког. У чин јеромонаха рукоположио га је 1. септембра 1940. викарни епископ моравички Арсеније (Брадваревић), потоњи митрополит црногорско-приморски. На ванредном заседању Светог архијерејског сабора, 11. децембра 1940, јеромонах Валеријан је изабран за викарног епископа будимљанског. Хиротонисан је за епископа 26. јануара 1941. у Саборној цркви у Београду. Хиротонију су извршили патријарх српски Гаврило, митрополит кишињевски Анастасије, поглавар Руске православне заграничне цркве и епископ тимочки Емилијан. Епископ Валеријан био је последњи епископ Српске православне цркве, чији је избор потврдило Краљевско намесништво у име малолетног краља Петра II.
Епископ Валеријан остао је на положају викарног епископа за све време Другог светског рата бринући за свештенике избеглице и вршећи све остале послове поверене му од патријарха Гаврила. За епископа шумадијског изабран је 20. маја 1947. Умро је у Крагујевцу 23. октобра 1976. године.