Беседећи верном народу Митрополит Јован је рекао:

„Одељак из данашњег Јеванђеља говори о Царству Небеском у смислу да је човек домаћин изашао на улице да тражи раднике у винограду, односно своје сараднике. Овде виноград представља род људски. Род људски је тај рукосад Божији. Видели смо да домаћин излази у различита времена и позива оне који су беспослени. Оне који не размишљају о Царству Небескоме. Оне најбеспосленије позвао је у једанаести сат. Исту награду су добили и они који су били први позвани као и последњи. Бог је свакога од нас призвао да будемо његови сарадници. Он позива људе у различитим узрастима. То видимо из Старог и Новог завета. У Старом завету је неке пророке позивао још док су били у утроби материној и то нам говори да се не можемо изговорити да нас Бог није призвао да будемо сарадници у винограду Господњем.

Овај свет је виноград Божији. Људи су саздани Богом да људи буду посланици у винограду Господњем. Посланици примају дарове Божије чему се људи радују. Највећи дар је Царство Небеско. У овом свету је све од Бога и поставља се питање шта је од људи? Од људи је да уђу у посао божији и дају ос себе труда и зноја и да тај рукосад Божији заливају. Сва створења су виноград а домаћин је Господ наш Исус Христос. То нам све говори да не смемо да се понесемо и кажемо да смо ми домаћини у овом свету. Ми смо сарадници. Док год осећамо да имамо домаћина над собом, трудићемо се да се уподобљавамо домаћину. Да слушамо, чинимо оно што домаћин заповеди као римски капетан који је тражио од Господа да му исцели слугу. Бог нас призива непрестано и шаље нас у овај виноград да га плевимо, заливамо, улажемо труда, зноја и подвига како би нам плод био слађи. Најслађа је кора хлеба у зноју лица свог.

Има људи који у почетку свог живота не сматрају овај свет за виноград Божији који има свог домаћина већ себе проглашавају домаћином. Такви људи су горди. Имали смо и идеологију која је човека ставила у центар на место Бога. Да осетимо да је Бог у нама и жели нам спасење. Да ли ми осећамо и чујемо призив Божији? Ако само себе чујемо онда нам Бог није потребан. Бог никога не оставља без награде. Ни кап добра ни кап зла неће остати без награде, односно казне. Бог награђује наш труд и зато каже: „Што буде право, даћу вам.“ Беспосличари су они који не мисле о свом спасењу и не маре за свој живот. Говор да има времена али није време у њиховој власти већ у власти Божијој. Зато ап. Павле каже да је данас дан спасења. Сутра можемо изгубити душу своју и ми то не знамо. Зато се и каже да ће нам Господ судити у ономе у чему нас нађе. Замислите да нас бог затекне у нашој гордости, тешко нама. Али ако нас затекне у смирењу и ишчекивању онда благо нама. Неки људи неће ни да Бог постоји.

Али за то што ми хоћемо да радимо како ми хоћемо, за то треба да пружимо одговор. Бог позива све људе све док се ти људи које призива не освесте и не пођу на посао Божији. Зато домаћин пита беспосличаре зашто стоје празни? Они одговарају да их нико није звао а Господ их одмах шаље у виноград. Зато Бог зове свакога у своје време и као да жели да им каже: „Зар не видите да је сав свет око вас божији?“ Ви сте ту да радите дело божије чак и беспосличари су позвани да сарађују за Царство Божије. Човек или сарађује са Богом или ђаволом. Не можемо бити мало хришћани мало нисмо хришћани.

Постоје два мерила о труду људском: по Божијем плата се даје свима једнако. На то би смо одмах роптали наглашавајући да смо цели дан радили а изједначени смо са последњима који су дошли да раде. Бог гледа у срце трудбеника у његово расположење према Богу. Не у количину рада, већ имајући у виду целокупног човека и све што улази у биће човека. А у бићу треба да буде Бог. Ми своју оцену стављамо изнад свега али нисмо довољно мудри у својим оценама и судовима да правилно проценимо поступке божије. Отуда је пророчки речено: „“Зар ја нисам властан да у доме свом чиним како хоћу?“ Доброта Божија понекада људима изгледа неправична. Зато људи ропћу на Бога. Ово се односи на оне који се хвале и прецењују себе. Последњи постају први смирењем хвалисавошћу постају последњи, јер је много званих али је мало изабраних. То су они који имају осећај личне недостојности пред Богом. Изабрани су они који у смирености испуњавају заповести Божије, проверавају да ли правилно испуњавају заповести Божије.

Данашње Јеванђеље је поучно. Да не потрошимо цео свој живот узалудно јер не знамо када је крај. Конац дело краси кажу. Судићу ти у чему те нађем. Да имамо стално на уму да је Бог домаћин у овоме свету и ако га слушамо бићемо спасени. Треба само да верујемо и да се трудимо да по тој вери живимо.

Бог вас благословио!“

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Након одслужене Литургије, Митрополит Јован је присутнима поделио свој Архијерејски благослов и иконице.

протођакон Мирослав Василијевић