Беседећи верном народу Митрополит Јован је рекао:

“Одељак из данашњег Јеванђеља је толико поучан и садржајан да када би смо се трудили да испунимо заповести које је Господ рекао овом законику који је дошао не да тражи савет већ да га куша. Ето до каквог стања човек може да дође, да куша Господа. Често и ми не тражимо савет већ унапред знамо шта ћемо да радимо. Ако би смо испуњавали ове две Божије заповести, онда би смо решили све своје личне проблеме. Унутрашње и спољашње али и све заједничке проблеме. Ако имамо љубави према Богу и ближњем онда ту нема неспоразума. Међутим човек хоће “стално да штрчи горе”, да се показује и доказује. Данашње Јеванђеље говори о љубави. Има у нашем животу снага која управља нашим животима. Чини се да је то реч коју често и олако изговарамо или не улазимо у суштину те речи. То је реч: ЉУБАВ! Она чини живот лепим. Не можемо да приближимо некога себи ако га не волимо. Грех не можемо да учинимо ако га најпре не заволимо. Треба да знамо да разликујемо шта значи учинити заволети грех а шта значи заволети Бога а онда и ближњега свога. Љубав чини живот лепим и подиже децу јер се она из љубави рађају. Љубав ствара искрена пријатељства. Она покрива све грехе. Она привлачи људе себи док мржња одбацује. Љубав преноси живот са бића на биће и надахњује жртву. Она превиђа све муке и напоре. Ако имамо муку немамо љубави ни вере јер вера произилази из љубави и љубав из вере, а све то љубав, вера и нада произилазе из смирења које треба да имамо у себи. Ако се не смиравамо и не сматрамо дугога бољим од себе, онда смо много гори него онај једноставни човек који има љубави у себи. Наука треба да нас приводи Богу, у противном нам је на пропаст и гордост.

Љубављу задржавамо Небо у оку. Љубав је оно чиме човек вреди јер само она везује човеково биће за Бога. Онда се и наше биће везује за друго биће. Љубављу откривамо и познајемо Бога и другог човека. О томе нам говори данашње Јеванђеље. Љубављу задобијамо Бога и човека, ако смо задобили Бога онда смо задобили и оног другог који поред нас. Ако смо отуђени од љубави онда смо отуђени и од Бога и од другога. Чули смо какао је овај законик дошао да куша Христа која је највећа заповест у закону. Он законик пита за закон. То значи да он површно зна о закону и није ушао у суштину самог закона. Господ га није презрео и одбацио и каже му: “Љуби Господа Бога свом снагом својом, мишљу својим и свим својим бићем и другога као самог себе.” Ово треба да буде суштина нашега живота. Јеванђеље није обична прича или роман или бајка, већ начин живота. Зато смо ми хришћани дужни да у овоме свету, све и најпре себе меримо Јеванђељем. То значи да себе меримо Христом и не сматрамо себе мерилом. Већ Христа узимамо за мерило. Све оно што је пролазно чини да се тиме губи душа и супротно душа се спашава оним што је вечно. Човек је створен за вечност. Такав човек ће бити бољи човек. За такве људе се каже да они ходају Земљом али су душом на Небу. Ако мислимо на Небо клонићемо се зла и свега онога што нас отуђује од Бога и једни од других. Љубав нам показује сав наш однос према Богу и ближњему своме.

За ове заповести је Господ рекао да о њима висе сав закон и пророци. Оне важе на само за људе на Земљи већ и за анђеле и светитеље на Небу. Они су постали светитељи јер су волели Бога свим срцем својим и свом снагом својом. Нису расипали своју снагу и ума на нешто беспотребно. Када човек расипа свој ум он не може правилно да функционише. Кажу Свети Оци: “Када би нестале све заповести ове две би биле довољне да се човек спасе.” Зато што човек има Христа за мерило. Господ Исус Христос од нас тражи да љубимо Бога јер је Бог љубав. Љубав није само врлина већ суштина Божија и биће Божије. Човек љубављу познаје Бога и постаје биће са њим. Љубав је основ за све остале врлине. Без ње немамо ни једну врлину. Први део ове заповести је остварен без овог другога. Св. Владика Николај каже: “Како можеш да тврдиш да волиш Бога кога не видиш а мрзиш човека који је поред тебе и кога видиш?” Човек не може да се узвиси пред неким ако га није најпре понизи а не види да је тиме прво понизио себе. Мерио је себе собом. Када човек испуњава заповести и живи њима и Бог живи у човеку. Сетимо се химне љубави св. Апостол Павла која каже да љубав воли и прашта. Свети Оци кажу: “Покриј грех дугога па ће и Бог покрити твој грех.” Ми разоткривамо туђе грехе да би затрпали своју савест, да нас не опомиње и да други не виде наш грех и причају о њему као ми о гресима других.

Љубити Бога значи следовати за Богом. Ако човека заволимо Јеванђелском љубављу, волећемо га чак и да он греши. Волети је лакше него мрзети. Горд човек не може да воли јер нема потребу за другим. Сматра да је довољан самом себи. Једино је Бог самом себи довољан. Ми смо несавршени и треба да се усавршавамо у добру и љубави. Да имамо пред собом Бога и схватамо да је љубав много већа од законске правичности. Зато се трудимо да докажемо своју правичност што нас води у заблуду. Љубав је Крстоносна и делотворна. Она тражи жртву, подвиг и одрицање од себе. Љубав не тражи своје. Ако дајемо љубав не тражећи ништа заузврат од срца, онда ће Бог просветити твоје срце и узвратити ти 100 пута више. Уђимо у динамику љубави Божије себедавања. Не трошимо се и не размећимо се страхом и сумњом јер нас то одваја од Бога. То је највећа болест. Чим почнемо да сумњамо у човека онда више у њему нећемо ништа видети добро. Здраво стање истерује сумњу из нас самих. Бог све воли: и оне који њега воле и оне који њега не воле. То би требало да буде наше мерило, да свакога волимо. То што нас други не воле и чине нам зло, то је њихов проблем. Зато узвраћајмо на мржњу добрим и љубављу. Ако узвраћамо добрим на зло видећемо да ће то опећи онога ко није одговорио на љубав нашу. Тада ће доћи себи или остати заробљен у самога себе. Зато испуњавајмо ове две заповести и чинимо љубав и онда ћемо осетити радост у животу. Чините да вам се не досади како каже апостол Павле.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Након одслужене Литургије, Митрополит Јован је присутнима поделио свој Архијерејски благослов и иконице.

протођакон Мирослав Василијевић