Након читања јевнђелких начала, проповедао је протојереј – ставрофор Славко Јоцић:

“Служили смо Литургију која је посвећена нашем саслужитељу протојереју Ивану. Све што је на земљи има свој почетак и крај, тако и живот човечији. Сви ми живимо у одређеном времену и простору, али тај живот нам даје крст, сви носимо крст кроз свој живот, драга браћо и сестре и поштована породице. Хтели или не, ми носимо свој крст кроз живот, неко теже, неко мање тежак, али тај крст је наш живот и наш пут, као што каже наш Спаситељ, ко иде за мном, неће ходити по тами. Оно што треба за живота да схватимо су заповести Божије, како бисмо имали радост и пуноћу живота, то је пут истине и живота. Бог зна наше слабости, и за нас свештенике и за лаике, зна да смо слаби, да имамо искушења, али нам је дао могућност да све оно што смо починили исповедимо, покајемо се и опростимо један другоме. Ниједан грех није већи од божје милости. Данас се опраштамо од нашег саслужитеља, Литургију смо посветили нашем саслужитељу протојереју Ивану, да се помолимо Господу Богу, који га је поставио овде на земљи да буде саслужитељ у цркви Божјој, да тражимо за све нас да нас прими, неосуђене у радост анђела, да Бог има милости и да прима у радост живота јер је за своје време служења цркви божјој одслужио много Литургија, толико је крштавао и уводио у веру, учествовао и у туги и болу кад је испраћао своје парохијане са овога света, зато и црква данас учествује у саучешћу породици, није лако да се растајемо са неким ни на кратко, а најтеже је кад се опраштамо од својих најмилијих. Као утеха, што нас црква учи, човек није само тело, у човеку постоји оно што је бесмртно, а то је душа. Дана се молимо за душу, да Господ прими у своје наручје, да пут његов буде уз молитве, у радост анђела. Бог душу да прости нашем саслужитењу, протојереју Ивану, да га Господ прими у своје наручје, где нема ни бола, ни туге, ни уздисаја, Бог да прости!”

Свечано свештеничко опело служили су свештеници беличког и других намесништава Епархије шумадијске, предвођени архијерејским намесником беличким Александром Гајићем, протојерејм, као и гости из других епархија, колеге свештеника Ивана из Богословије, укупно 27 свештеника и ђакон.

Свештенству, родбини и пријатељима обратио се протјереј Срђан Јовановић:

“У нама, сваком створењу у дубини нашег бића је утиснута заповест љубави. Не можемо да постојимо, да називамо себе децом Божјом, уколико не волимо. Испунити прву заповест љубави, значи одговорити на љубав Божју нашом љубављу. А Бога можемо волети свим својим срцем тако што ћемо бити великодушни према његовим створењима. Можемо га волети свом душом тако што ћемо га обожавати и служити му, молећи му се за себе и своје ближње. Можемо га волети умом, тако што ћемо проучавати реч Божју, допуштајући њој да до нас просвећује, исправља и поправља, и притом подржава да љубављу делујемо у свету. Волети Бога, значи волети и ближњег свог. Другачије речено, без љубави према ближњем, а и целој творевини, нисмо кадри да познамо Бога. Љубав захтева храброст, јер она подразумева откривање дубина нашег срца другоме, у нади да ће нас тај други, прихватити онаквим какви јесмо. Љубав је најдубљи и уједно најузвишенији израз вере човекове у другог човека, да у њему и поред свих људских слабости, несталности, превртљивости, постоји добро. Богу се помолисмо данас, сада, за душу новопредстављеног слугу Божјег, нашег протојереја Ивана, који је Богу послужио толике године, увек онако како доликује православном свештенику. То је оно што је најбитније, најважније, јер по речи Господњој, пред њим, свемоћним и свесилним Сином Божјим величина се мери и добија величином служења. Онај ко хоће да буде први, нека буде последњи и онај ко хоће да буде највећи, нека служи свима, јер ни Син човечији није дошао да њему служе, него Он да служи и да живот свој жрвује за многе. То је, браћо свештеници и браћо и сестре, оно штреба да нас побуђује у свим приликама у овоме свету, служење Богу и служење ближњима. На тај начин, том службом ми ћемо се моћи исправити кад изађемо пред њега, Свесилнога Бога и да нас Он позна и призна као своје верне слуге и слушкиње. Богу се молећи за душу нашег брата и саслужитеља Ивана, ми браћо и сестре, треба да имамо у виду да тај час чека и све нас. Све на земљи је пролазно, и слава и богатство и моћ, а онај ко се потруди да добије Царство Божје, блаженство тога царства, он остаје вавек. Када дођемо на овај час, када се и нама отворе врата онога света, а кад се затворе врата овога света, онда ћемо видети да је то тако. Али тада, тада ће бити доцкан, ако то нисмо знали и видели пре и ако се нисмо потрудили да то и остваримо. Господе, милостив буди души слуге свога, протојереја Ивана, опрости му грехе, сви смо грешни осим Тебе, Ти благослови да уђе у блаженство Царство Твога, у број оних наших светих предака који су свагда знали умом и свагда се срцем држали заповести Твоје. Кад ми изађемо преда Те, Господе, да се нађемо на оној страни заједно са Њим, када ћеш нас Ти познати и признати за своје верне слуге и слушкиње. Господе, Теби нека је слава и хвала, упокој душу новопредстављеног слуге свога протојереја Ивана. Браћо и сестре, ми као свештеници и као људи, саучествујемо са тугом у болу породице, али као верни хришћани, истински се молимо Господу да га учини саучесником у Царству Божјем са свима светима. Помолимо се Господу премилосноме да му опрости погрешке и грехове, као и сваки овоземаљски човек. Молимо се да Господ оснажи породицу и подари јој утеху и снагу за живот, а њему блажен спокој и вечну радост, Бог душу да му прости.

Вечан ти спомен, брате наш Иване, Бог нека ти подари рајско насеље!”