На сам дан празника Воздвижења Часног Крста, Митрополит Јован служио је Свету Литургију у Саборном храму Успења Пресвете Богородице у Крагујевцу.

Епископу су саслуживали: протојереј ставрофор др Зоран Крстић, протојереј ставрофор Зарије Божовић, протојереј ставрофор Петар Пантић, протојереј Дејан Марковић, протојереј Срећко Зечевић, протонамесник Драгиша Богичевић, јереј Милош Јелић, као и протођакони Иван Гашић и Небојша Јаковљевић, и ђакон Лазар Марјановић.

Након прочитаног Јеванђеља, свештенству и верном народу беседом се обратио протојереј ставрофор др Зоран Крстић:

„Браћо и сестре, нека је срећан и благословен данашњи дан и празник Воздвижења Часног Крста. Чули смо речи апостола Павла који се обраћа Коринћанима и каже да је реч о Крсту лудост онима који гину. Како је то важило за тадашње време и тадашњи грчко-римски свет, тако важи и данас – важиће до краја историје. До скончања историје ће реч о Крсту бити лудост за овај свет. У досадашњих двадесет векова, то како се свет односио према хришћанима, како је тумачио реч „лудост“ можемо се подсетити са свега неколико примера. За Римљане, хришћани су били безбожници и зато су били гоњени. Нису желели да се поклоне римским боговима, а посебно не да принесу тамјан императору – Римском цару. Када су на ове просторе дошли они који су веровали у другог бога, онда су нас исто тако гонили зато што не верујемо у њиховог вођу. Сви они су сматрали да је реч о Крсту, то јест реч о Богу који може да страда, не тек проста лудост, већ у потпуности лудост. Самим тим, када кажемо Бог, то подразумева да он не може да страда и да је изван тих оквира. После римских времена су дошли оних којих се и сећамо; којима је хришћанство сметало да изграде неко срећно друштво у историји. Опет је целокупно хришћанство било лудост које је требало на силу одстранити са земље.

Да ли се данас време променило? Не много, рекао бих. Хришћане данас не гоне, али су врата одшкринута и отворена је могућност за будуће прогоне. Шта подразумевам под овим? Пре неколико година сам прочитао чудну вест да је један наш православни сусед, живећи у великом свету, у неком моменту изнео предлог врло важној светској институцији. Тај предлог се односи на то да се хришћани прогласе ментално болеснима У данашњем свету технике, путовања, разних задовољстава, како се може уопште говорити о вери у Бога, а посебно о Крсту, страдању и васкрсењу? Тај предлог није усвојен, али ето и после двадесет векова имамо оне који говоре да је реч о Крсту лудост. На тај начин и нас гледају као лудаке.

На нама је да следимо Христове речи: „Ко жели за мном да иде, нека се одрекне себе“. Тај позив на одрицање од самог себе увек јесте лудост за свет – била и остаће до краја историје. Управо се у томе састоји лудост за овај свет. Свет говори: „Афирмиши себе колико год можеш, задовољи све своје прохтеве. Ако си гладан, једи до изнемоглости. Ако си жедан, пиј до максимума“. Дакле, свет говори да се не успротивимо ниједној жељи. Сваки пут када се хришћанин одрече нечега, он се налази на крсном путу. Одрицање од себе јесте синоним за крст. Када год разумете да се ваш живот креће ка подвигу, знајте да се налазите на крсном путу. То ми доживљавамо као крст.

Зашто је то тако? Да ли смо створени да бисмо патили? Да ли је наш Бог мазохиста коме је много драго када ми патимо и страдамо? Јасно вам је да то није тако, нити може да буде тако. Господ нас је створио за вечни живот. Створио нас је да делимо радост вечног живота. Не можемо добити живот на другом месту. Једини животодавац је Господ. Он жели да то чинимо и у вечности. Оног тренутка када је Адам окренуо леђа Богу, тада су отворена врата патњи, страдању и свему ономе што карактерише наш живот. Дакле, ми смо пала бића. То је наша дијагноза и не можемо Господу прићи другачије уколико се не одрекнемо своје палости и не следимо Господа.

Недавно сам видео пример америчког Индијанца који је постао хришћанин. Како он објашњава ту располућеност људског бића? Желимо да чинимо једно, али се скроз друго дешава. Сваке недеље се заклињемо да ћемо од понедељка бити нови људи, окренути нови лист... Овај Индијанац објашњава на следећи начин: „Видим у себи два пса. Један је бели, један је црни. Оног белог храним, а оног црног изгладњујем“. То је за њега био подвиг и тако је доживео свој крсни пут. Заиста, наше одрицање од себе, односи се на наше пало „ја“. Новим бићем треба да следимо Господа.

Али, све ово што сам до сада говорио односи се на наш лични Крст. Данашњи празник се не односи на наше животне крстове, већ је посвећен Крсту Христовом. Њему се поклањамо зато што је он извор нашег вечног живота. Покушајмо да сваки пут када се сетимо Крста, останемо задивљени пред том истином. Сам Господ, коме то није морање, оваплоћује се, живи са нама, на крају га ми сами убијамо и разапињемо. Тај Крст бива извор нашег спасења. Јако важно је да знамо да није свако страдање спасоносно. То је потпуно јасно. Заједно са Христом су била два разбојника. Био је један који се спасао, али и онај којем страдање није било на спасење. Хришћани не треба да величају страдање уколико није усмерено на Васкрсење. Само на том путу, када је наше страдање због Господа и вечног живота, онда је спасоносно. Дакле, страдање је спасоносно само када води Васкрсењу. Може се оправдати, величати само из перспективе Васкрсења. Најзад, Крст Христов јесте огромна љубав Бога према нама. Осећајући ту љубав, хришћанин никада не може да буде усамљен у животу и не може да изгуби наду. Оно што човек жели јесте да буде вољен и прихваћен. Ми смо вољени и прихваћени од онога који није презао да буде распет на Крсту. Тој се љубави ми данас поклањамо, али не само данас, већ читавог свог живота. Амин“.

Беседа протојереја-ставрофора проф. др Зорана Крстића, ректора Богословије Светог Јована Златоуста у Крагујевцу и редовног професора Православног богословског факултета Универзитета у Београду