После прочитаног јеванђелског зачала Високопреосвећени Митрополит се обратио верном народу беседом:

„У име Оца и Сина и Светога Духа, Помаже Бог, браћо и сестре,

Одељак из данашњег Лукиног Јеванђеља је веома поучан и утешан јер нас Господ Исус Христос храбри да се не бојимо рекавши: „Не бој се мало стадо јер би воља Оца вашега да вам даде Царство небеско“. Заиста, браћо и сестре, ми немамо чега да се плашимо осим непокајаног греха, а ко нема потребу за покајањем остаје у греху. За покајањем потребу нема онај који има гордости у себи, који има страсти у себи. Нема покајања онај који мисли да је достигао неки врхунац у било чему. Када се човек каје и када има ту врлину покајања, такав се човек искрено и моли. Такав човек вапије Богу јер зна да је грешан и тражи опроштај од Бога. Прво што треба да знамо и да прихватимо у свему овоме јесте наша вера у Бога и живот по тој вери. Такође, ако немамо вере ми онда немамо ни покајања, јер онда немамо ни потребе да се кајемо ако не верујемо да Бог постоји и да је Он свевидећи и свезнајући. Треба да имамо поверење у Бога са вером да нас Бог воли. Бог хоће да нас спасе само је потребна наша жеља и воља да се спасемо које ће пратити наш подвиг и труд без којих не може човек ништа да савлада. Хришћани су непрестани ученици што значи да смо у школи Цркве која нас учи и поучава како треба да живимо и шта треба да радимо. Човек се боји онога што није ни свестан у потпуности, а страх разара хармонију човека. Да имамо тај страх Божији било би јако добро јер почетак мудрости је страх Господњи каже премудри Соломон. Ми не треба да се Бога плашимо јер је Бог љубав али морамо знати да је Он у исто време и правда јер љубав без правде не би била потпуна. Хришћанство је, браћо и сестре, у првим вековима увек било у мањини. Но, у Цркви је сваки човек потребан и нема вишка. У Цркви се више мери квалитет него квантитет. Мери се онај прави добри човек. Човек Јеванђеља, човек Цркве, човек који је икона и слика Божија. Рекох, хришћанство је било у мањини у првим вековима па скоро смо и ми данас у мањини али Христос, када је почео своју проповед имао је само неколико ученика. И гле, Јеванђеле се данас распрострло по целоме свету. Када каже Господ „не бој се мало стадо“ мисли на оне истинске људе који следују, верују у Христа и људе који се труде да испуњавају заповести Божије. То су истински пријатељи Христови који воле Христа, а шта то значи волети Христа. То значи следовати Христу. То значи одговорити на љубав Христову нашом љубављу јер Он све што је чинио и чини према нама чини из љубави. Пазите дакле, Бог из љубави се толико смирава да управо улази у најчистију утробу Пресвете Богородице да се рађа ради нас, да живи на овоме свету и да преживљава све што и ми данас преживљавамо. Био је гоњен пљуван и тучен. Називан је свакаквим именима па и ђаволом али Он све то трпи јер зна да Његово трпљење доноси нама спасење и управо је то оно на шта треба да се угледамо, а то је Христос и његово стрпљење. Шта је Стрпљење? Стрпљење је спасење. Наш народ лепо каже: Стрпљен спасен. Није јунак онај који показује силу , моћ или неко знање. Јунак је онај који зна да отрпи шамар другога и зло када му други нанесе. Божија воља је била да нам да Царство небеско и то је оно што Господ у Јеванђељу каже: Иштите најпре Царства небескога и правде његове, а све ће вам се друго додати. Ми се некако више ослањамо на своју правду и што је најгоре хоћемо да делимо правду. Коме да делиш правду ако ниси примио правду Божију. Ако ниси примио правду Божију онда моја и твоја правда не може бити искрена и поштена и тачна. Ако се бринемо за Царство небеско Господ ће нам утолико пре дати и овоземаљскога блага које нам је потребно. Када се бринемо о том небеском, вечном и непролазном Бог ће нам, како Он само зна, додати и овоземаљско ако немамо шта од њега. Цар Давид каже, у том погледу односа земаљског и небеског: Не видех праведника остављеног ни деце његове да просе. Данас је родитељима најважније да детету све дају, и дужни су да дају али да имају мере. Баш зато што нисмо научили своју децу да знају и имају мере, зато данас поједина деса не умеју да буду благодарна ни на чему што му даш. Не умеју деца да буду благодарна па да им озидаш и куће и луксуза просто не уме да каже хвала јер мисли да му је родитељ дужан да му то све направи. Јесте то родитељска дужност али је и његова дужност да поштујеш тај родитељски труд. Да се сећа да је родитељ тај труд, када га је родио, да се одлучио на жртву. Да се он трудио и зној проливао молећи се за дете, а оно прелази преко тога и каже да родитељ мора то да учини. Е, што сејеш то ћеш и добити. Ако мислиш тако о својим родитељима тако ће и о теби твоја деца размишљати. Има ли веће увреде за родитеља када све да од себе, а да му дете буде неблагодарно. На првом месту када му усади Бога. Ми смо деца Божија. Све смо примили од Бога. Зашто онда не умемо да благодаримо? Зато што смо горди, сујетни и зато што не признајемо Бога за Спаситеља. Зато је најважније у животу у свему имати меру. Када имаш меру знаш докле треба да идеш. Зато и не треба да се грабимо толико за овоземаљска добра јер овде зна да мољац квари. Зар није безумно правити ризницу богатства овоземаљскога? То ће проћи и у ту ризницу ће ући тај мољац па ће ти то све изгристи и онда ће све пропасти. Али ако градимо кућу на небу ту мољац не може да дође. Истина, мољац не може да гризе злато али може да дође лопов и да ти украде, а ти све дао и жртвовао за то злато. Жртвовао си и да васпитаваш породицу своју јер ти само важно да сакупиш што више блага око себе. Господ каже: Где је благо ваше ту је и срце ваше. Ако је Бог у нашем срцу онда имамо блага и овога и онога света. Када човек има Бога у срцу он је задовољан јер је испуњен Њиме и љубављу као и сваким добром. Не осећа ту празнину у себи.

Треба нам да знамо, браћо и сестре, да се не бојимо ничега већ само непокајаног греха. Нема греха који Бог неће опростити али опроштај се не састоји само у речи. Свети Оци кажу да се Бога треба сећати више него дисати. Када се сећаш Бога нећеш пасти ни у очајање и када имаш Бога нећеш пасти у очајање. Да ништа немаш само да ти остане вера, схватићеш да те Бог, и тебе и мене, неће оставити. Неће нас Бог оставити ни у каквом нашем стању грешном и у праведном поготову само ако ми не оставимо Бога. Зато се трудимо да Бога имамо у себи. Да нам Бог није само на језику и устима него да нам заиста Бог буде у срцу, а да би био у срцу треба срце да чистимо. Срце човеково је најомиљенији дом Божији. Иако је то мали орган људски у њега може да се смести онај који је несместив. Онај који је већи од васељене. Онај који је већи од неба и земље. Када Бог уђе у наше срце онда га шири и може цео свет да сместимо у своје срце, а кад сместимо цео свет нећемо имати мржње.

Бог вас благословио“.

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

На крају Свете Литургије Светим Тајнама се причестио верни народ, а по завршетку Високопреосвећени владика је верном народу поделио благослов и иконице.

Ђакон Саша Павловић