ПРОСЛАВА ПРАЗНИКА ПОЛАГАЊА ПОЈАСА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ У МАНАСТИРУ ВЕНЧАЦ

ПРОСЛАВА ПРАЗНИКА ПОЛАГАЊА ПОЈАСА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ У МАНАСТИРУ ВЕНЧАЦ

У манастиру Венчац, у Брезовцу, код Аранђеловца, дана 13. септембра 2024. године, Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски Господин Јован је служио Свету Архијерејску Литургију поводим славе храма у изградњи при овом манастиру.

Његовом Високопреосвештенству су саслуживали Архијерејски намесник орашачки, протојереј-ставрофор Мићо Ћирковић, Архијерејски намесник опленачки, протојереј-ставрофор Миладин Михаиловић, протонамесници Дејан Тодоровић и Милош Мијатовић, протођакон Иван Гашић и ђакон Александар Бабић.

Ово славско духовно сабрање су увеличали и појци певачког друштва „Србски православни појци“ из Београда.

Митрополит Јован је након читања Светога Јеванђеља вернимачеститао славу храма и произнео беседу о Пресветој Богородици:

„У име Оца и Сина и Светога Духа,

Браћо и сестре, данас наша Црква прославља празник Полагања појаса Пресвете Богородице. Чудесно је житије овога појаса јер по Успењу свомекада су се Апостоли сабрали и Тома који није био на сахрани Пресвете Богородице, кадс је дошао, хтео је да види њено тело и отворивши гроб нису нашли њенога тела, јер је Господ њено тело вазнео на небо. Ту најбоље можемо да видимо ту праслику у икони Успења Пресвете Богородице где видимо како Господ наш Исус Христос стојећи поред одра своје мајке у рукама држи једно мало дете, уствари, то је душа Пресвете Богородице. Тај појас, браћо и сестре, Пресвета Богородица даровала је апостолу Томи, тај појас касније пренет је у Цариград и како се каже, држан у запечаћеном ковчегу све до времена једног дивног цара Лава Мудрога. У то време супруга овога цара је умно оболела, али је желела да се дотакне појаса Мајке Божије, цар је умолио Патријарха иако до тада није био отваран ковчег, отворио је ковчег, она се поклонила, додирнула да тако кажем, појас Мајке Божије и она је оздравила. Као што сила Божанска, нетворна сила Божија је дејствовала и преко одеће Господа нашега Исуса Христа, тако благодаћу Божијом дејствовао је и дејствује Дух Свети и преко одеће Пресвете Богородице. То је учињено, кажем, да је суприга овога цара оздравила и нама је поук, браћо и сестре, да имамо веру, веру у Бога и када целивамо иконе, Христа, Богородице, светитеља, када се дотичемо њихових одора, да верујемо да можемо и ми да добијемо исцељење. Неко ће казати: „Па мени не треба исцељење, ја сам здрав“, да ли смо здрави браћо и сестре? Иако мислимо да смо телесно здрави, не мора да значи да смо здрави, ако смо можда и телесно здрави, да ли смо баш здрави духом? Да ли је у нама духг здрав, да ли је у нама здрава душа, да ли је у нама здраво тело? Здраво срце? То морамо да се молимо Богу да нас Бог исцели, да нас оздрави, свима нам треба оздрављење и телесно, а посебно нам треба оздрављење духовно. Живимо у времену претешко, озбиљном, можда нисмо ни свесни, усуђујем се рећи, у каквом времену живимо и зато треба да отворимо своју душу, да отворимо своје срце, да се молимо Богу, да се молимо Мајци Божијој, да нас сачува браћо и сестре, као народ Божији.

Ово исцељење које се доигодило,овој супрузи, овога цара само је један примерод чуда које је чинила и чини Пресвета Богородица. Мајка Божија према сваком, односно према ономе који се искрено моли, према ономе који има веру, према ономе који има смирењепа се из смирења моли из смирења и целива иконе и тражи помоћ. Ко год се обртати Мајци Божијој, неће га она одгурнути, неће га она оставити без своје заштите, али треба да будемо свесни те заштите Мајке Божије и да јој се обраћамо непрестано и увек. Заиста, коме Пресвета Богородица милостиво подари свој благослов, ако је грешан, како кажу Свети Оци, оправдаће се. Ако је немоћан, оснажиће се, ако је губав, очистиће се, ако је пао, а није веру изгубио устаће, ако је жалостан, обрадоваће се јер ништа не може тако да обрадује своје дете као што може мајка, мајка моја је испуњена љубављу и према Богу и према своме детету. Заиста, благо свакоме ко прими тај благослов Пресвете Богородице, који прими благослов Свете Богомајке, а свако ће примити ко њу, да употребим нашу стару словенску реч „честује“, који поштије и који прославља Мајку Божију. Она родивши нам Господа Бога Христа и давши нам све што је Он донео свету, због свега тога, она је најславнија, како певамо сваког дана на богослужењу „најславнија од свих људских бића“, она је најмоћнија, она је најбезгрешнија, онда је најчитија и зато што је најчистија и најсветија Дух Свети ју је осенио да се у њеној утроби зачне и да роди Спаситеља света. Она је изнад херувима, она је и изнад серафима, и чистија и светија чак и од њих. Зато уздигнимо горе своја своја срца, принесимо свој ум на небо, тамо где је Пресвета Богородица, завапимо, замолимо је да се она моли за нас, она је наша посредница између нас и Бога, она је наша заштитница, она је наша молитвеница, она је наш мостпреко кога је Господ сишао са неба на земљу и истим тим мостом узишао на небо, али она је и наш мост којим ћемо се ми вазнети, узнети на небо, ако заиоста чествујемо Пресвету Богородицу и ако верујемо у загробни живот и у вечни живот. И ако све то имамо иако тако поступамо, небојмо се, без обзира шта нас снађе у животу и шта нас сналази јер ми знамо шта нас је снашло, али не знамо шта нас може снаћи. Баш зато нам треба вера, јер не знамо шта нас може снаћи, а ако имамо вере и шта нас год снађе имамо наду да ћемо победити, шта нас год снађе, али да ће нам Бог и Мајка Божија помоћи, ако се молимо ако мислимо и размишљамо о свом спасењуако се трудимода било шта учинимо добро у овом свом земаљском животу, ако сачувамо оно што смо примили и задобили, али ако оно што смо примили разваљујемо, ако се понашамо немарно према ономе што смо примили, а све смо примилисве нам је Господ дао, дао нам је себе, дао нам Мајку Божију да она се моли за нас и да буде наша посредница, а то ћемо све имати и очувати ако имамо страха Божијега у себи. На пример, дете је наследило кућу, један примитиван пример, наследило кућу својих родитеља, али не одржава кућу, запустило кућу, кућа се руши а он бежи из куће, где бежиш, где ћеш да нађеш другу кућу, него ону што ти је дата, што ти је поклоњена, не смемо се поигравати са светињом, не смемо се поигравати са оним што смо наследили. Увек у свим приликама и неприликама имајмо пред духовним очималик Мајке Божије јер она је пред нама, она је над нама, испред нас и око нас, само нам треба вера, хришћански и јеванђелски живот, послушност Цркви да би осетили присуство и Бога, да би осетили присуство Мајке Божије око нас. Зато њено име , њена личност, ако хоћете и тако, њено присуство на небу и на земљи испуњује неисказаном радошћу сва створења Божија, а на првом месту човека, као икону Божију. Кроз њу и око ње све Госпид спасава, од пакла од греха, и свима таквима отвара рај. Ако се удостојимо рајами ћемо се удостојити и загрљаја Божијега и загрљаја Мајке Божије. Шта ради мајка када јој дете иде у сусрет и трчи?Она шири рука, аи дете шири руке и ако нас не буде у загрљају Мајке Божије неће нас бити ни у загрљају Господа нашега Исуса Христа.

Морамо разумети и схватити како нас учи црква, како нас уче Свети оци да је све што је Господ чинио и чини, све то чини преко мајке своје. Све што је од ње, све је за наше спасење. Свети Владика Николај каже: „Света Дјева није писала ништа“, није писала ништа на хартији што би се могло назвати њеним Јеванђељем, нити је ко други прибележио њене неке речи, а она је давала поуке више примером него речима, до нас је само дошло оно што нам описује свети аспотол и Јеванђелист Лука, а то је њена благодатна песма, коју свако јутро певамо на богослужењу „Велича душа моја Господа“, е по Божијем промислу је остало скривено све оно што је она говорила. Богородица нема своје написамо Јеванђеље, Богородично Јеванђеље и није у речима њеним, Богородично Јеванђеље је у њеном животу и треба ли нам бољи пример? Ми се убисмо да причамо, да саветујемо друге, да учимо друге, а јесмо ли посаветовали себе? Јесмо ли научили себе? То што неко има тај дар причљивости, да тако кажем, ономе коме прича,ако има Духа Божијега у себи видеће да је то само његова прича,да то што прича није дело његовог живота, него дело неког пабирчења, напабирчили смо тамо нешто од Светих отаца и сада преносимо на своје. Зато треба да се молимо Мајци Божијој, да се угледамо на њен живот па ћемо и ми тако испунити Јеванђеље Христово. У Јеванђељу је спасење, ако живимо Јеванђелским животом, бићемо спасени, зато призивајмо Мајку Божију, молимо јој се, смиловаће се она на нас, као што је некада говорио блаженопочивши Патријарх Павле, када си га питали: „Хоће ли нам Бог помоћи?“. Био сам присутан том одговору, а он каже: „Хоће, ако буде имао коме“. Ту треба да размислимо хоћемо ли се удостојити Божије куће, хоћемо ли се удостојити љубави и милости Мајке Божије, треба да чинимо добро, треба да чинимо онако како и рече данашње Јеванђеље, предивно Јеванђеље које описује како јке Господ ушао у једно село и срела га једна жена Марта и примила га у дом свој. Трудила се Марта да угости Господа, као што сваки човек, домаћин у кући, труди се да угости свога госта, она се трудила и чак замерила својој сестри Марији што јој не помогне, а Господ јој каже: „Марта, Марта, бринеш се за много, а само једно је потребно, а Марија је бољи део изабрала, који се неће узети од ње“, Марија је иозабрала да слуша речи Христове, зато Христос и каже: „Блажени су они који слушају реч и испуњују је“, али треба и ми да покажемо и Мартин део тог гостопримства, да путника примимо у дом, да гладнога нахранимо, да жеднога напојимо, да голога оденемо, јер сам Господ је рекао: „Ко напоји једнога од ове моје најмање браће, мене је напојио“. Видите како се и преко гостопримства може задобити спасење и може се задобити Царство Небеско. Имате још у Старом Завету како је праотац Аврам угостио три путника, а није знао ко су, а то је била Света Тројица, тако да ми никада не занмо које тај кога гостимо или угошћавамо, наше је да свакога угостимо, да свакоме покажемо пример, али да се трудимо браћо и сестре, да изграђујемо себе у Цркви али да изграђујемо и Цркву, онако како каже апостол Павле: „Уграђујте се у Цркву као живо камење“. Шта радимо, да ли изграђујемо Цркву, да ли оно што је Црквено изграђујемо или уништавамо својом немарношћу? Ако смо немарни према оном што је Божанско, бићемо немарни и према спасењу, зато имајмо наду у Мајку Божију, молимо је као што дете моли мајку да му да хлеба, даће, али како ће му дати, по којој мери ће му дати, по оној мери како му тражи, да ли тражи из смирења и из душе, па каже: „Мајко, дај ми“ или наређује „Дај ми мајко“, хоће ли му дати мајка ако је тако напрасит, неће, него ће га приволети да се смири и да у смирењу тражи, зато и ми ако се не молимо у смирењу, нећемо добити оно за шта се молимо, а наше је да се молимо, када ћемо добити то за шта се молимо, то не треба да нас оптерећује, јер то зна Бог када ће да нам да. Даће нам онда када нам буде најпотребније, а не онда када ми мислимо. Човек је нестрпљив, сад сам се замолио Богу да ми даздравље, није ми дао, нећу да му се молим,одмах супротно поступа. Зато ми знајмо да нас Мајка Божија чека раширених руку, да нас она чека у свом загрљају, а мајчин загрљај је најтоплији, криломајкино је најтоплије, а њено крило ево овде имамо ову икону, Богородица шири руке, ево и појаса браћо и сестре. Замолимо је да нас она тим појасом заштити, закрили, и закрилиће нас ако се удостојимо њене молитве и њеног загрљаја.

Бог вас благословио!“

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Након заамвоне молитве Митрополит Јован је пререзао славски колач и честитао славу храма, монаху Јоаникију и свим окупљеним верницима, а потом је за све уприличена славка трпеза на којој су били сви данашњи гости домаћина славе. По Трпези Љубави Митрополит Јован је обишао храм у изградњи посвећен данашњем празнику Полагају појаса Пресвете Богородице.

протонамесник Немања Искић