СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У ЦРКВИ СВЕТОГ РОМАНА У СЕЛУ МАЈУР

СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У ЦРКВИ СВЕТОГ РОМАНА У СЕЛУ МАЈУР

Његово Високопреосвештенство митрополит шумадијски Господин Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у цркви Светог Романа у селу Мајур код Јагодине 29. августа 2024. године.

Високопреосвећеном митрополиту саслуживали су: архимандрит Евтимије, игуман манастира Јошаница, протосинђел Пајсије Илић, игуман манастира Светог Пајсија Светогорца, архијерејски намесник белички, протејереј Александар Гајић, јереј Срђан Дангузовић, протођакон Иван Гашић и ђакон Далибор Нићифоровић.

Чтецирала су господа вероучитељи Никола Ралевић и Бојан Тодоровићи, студент богословља Бојан Стевановић.

Саму Литургију својим појањем улепшао је дечији хор под руководством свештеника Зорана Симионовић и Далибора Сентића.

Након прочитаног Јеванђелског зачала високопреосвећени митрополит се обратио верном народу следећим речима:

“Помаже вам Бог браћо и сестре!

Срећан празник оца нашега Романа, срећна слава овоме храму који је посвећен овом дивном угоднику Божијем. Нека је благословено наше сабрање овде уовоме храму, где смо се сабрали да се Богу молимо, где смо се сабрали да служимо Свету Литургију. Да учествујемо на Светој Литургији тиме што ћемо се причестити Светим Тајнама. Причестити се самим Телом и Крвљу самога Господа Исуса Христа. И то је смисао Литургије, причешће. Иако не учествујемо причешћу, ми онда учествујемо као неком другом скупу, где нема ничега што је божанско. Зато кажемо да је благословен данашњи дан и данашње сабрање где смо се сабрали да се заједно помолимо Богу и да замолимо Светог Романа, великог угодника Божијег, да се и он моли за нас. Свети Роман је заиста велики угодник. Њега је Бог прославио не само за време његовог земаљског живота, већ га је прославио и после смрти. Ево и данас, чуда се дешавају на моштима Светог Романа. И чуда ће се увек дешавати код сваког верника тамо где је његова вера и колика је његова вера. Јер колика је вера у човека толики је и страх човеков да се не огреши о Бога, Цркве... Зашто? Не тражи Бог да се ми њега плашимо, него да имамо то осећање да нас Бог толико воли и да се не огрешимо о Његову љубав. Јер право дете се плаши да се не огреши о љубав свога родитеља. То често говорим. Нас воле родитељи, нас воле браћа, сестре, људи и то је добро. То је хришћански. Али нико не може волети као што нас воли Бог. А да би човек осетио ту љубав Божију, он мора имати љубав према Богу, цркви, ближњима. Кад кажем ближњем, да помогне ближњем. Не само некој физичкој помоћи, него да му помогне у сваком облику. Да му помогне ако човек страда, пада, да му помогне да устане. Ако човек болује, да осети бол тога човека. Да се осети рану тога човека. А не можемо је осетити ако не осећамо тог ближњег свога. Који човек не осећа то. Онај који мисли да је онај други дужан да учини то, то и то. И зато не притичемо другоме у помоћ, зато што га не осећамо као део себе. А ако не осећамо другога као самога себе, верујте ни Бог нас неће осећати. Он је Бог. Он је љубав. Он зна и како ће са нама поступити кад ми не осећамо. Јер он воли човека. Али зато човек треба једном да се освести па да каже да га Бог воли. Али ми некако се другачије постављамо. Други треба нас да воле, ја нисам дужан никога да волим. Други треба да осећају мој бол и патњу. Е, у грдној си заблуди човече. Човек да би нешто добио, он пре тога треба нешто да да. Не дајеш ли, нећеш добити. И ако ћеш добити, нећеш добити оно што је добро, што је на спасење. А кад се воли Бог, онда човек сав себе предаје за Бога и за другога. Он сагорева како ће да помогне другоме, а не да се извлачи. Е баш тад нисмо у заједници са Богом. Зашто? Ми смо уствари заједница са самим собом. Такав је човек подељен, расцепљен. Он себе дели од других. Шта ти вреди богатство, писменост и образовање ако немаш образа. Шта ти то вреди? Никад нећу заборавити мог деду који нам је говорио још као дете: ,,Образован је онај који образа има.“ А то је наш мудри српски човек знао још боље да каже: ,,Е, не дам ова два прста образа.“ Погинућу, али ћу овај свој образ сачувати. А кад чувам свој образ, онда чувам и Бога. Чувамо га тиме што га више усељавамо у себе. Кад чувемо свој образ, онда нећемо да укаљамо образ другог. Погледајмо, просто се данас натичемо како да управљамо образима. Како другога да оговарамо, како о другом да мислим зло. Како да другога да осудим? Суди, слободно ти је. Али шта каже Јеванђеље? Како судиш, онако ће ти бити суђено. То често заборављамо. Кажемо, имам право да судим другоме, али тај други нема право да суди о мени. Јер сам ја на некој високој лествици. То је оно што нас Црква сабира у Тело своје. А тело Цркве је Тело Христово. И то је оно што ми морамо да имамо одговорност. Да ту саборност у коју смо ушли Светом Тајном Крштења, јер ми смо са Тајном Крштења ушли у живот Цркве, да изграђујемо ту заједницу. А не да се повлачимо у ћошак. Нека други подмеће леђа, а ја ћу да се повучем па ћу и да се смејем како други носи терет. Ми смо зато ту да изграђујемо ту заједницу. Али човек не може да изграђује заједницу кад није још изградио себе. Кад није себе изградио да осећа присуство Бога у себи, и да осећа присуство другога. То можемо једино осетити ако имамо срца. А срце је велико тек онда када је Бог у њему. У противном, наше срце је онда један мали орган, али ако у њему нема Бога, онда нема ни љубави. То се заваравамо. Ако у нашем срцу нема Бога, нема ни другог. Јер си себе зазидао у то твоје мало срце. Не знам да ли овде има та реч. Спрчило се, смањило се. и теби је добро, угодно. Не смета ми нико. Човече, изолујеш ли себе од себе, од Бога, од породице, пријатеља, ти си издвојен човек. Ти си онда као она звер у шуми, где је сама и стално чека ко ће да је устрели. Зато треба да живимо за Бога, за ближњег, да помогнемо другоме. Нећемо ништа понети са овога света. Ништа. Можеш да саградиш и куле и градове. Хоћеш то понети? Нећеш. Али ћеш понети шта? Дела своја. И сад ми мислимо, ја сам саградио цркву па мени је довољно а у цркву не улазим. То си значи градио у своју славу, а не у славу Божију. Боље да ниси радио. Јер ти кад говориш ја сам то урадио, онда почињеш да се гордиш. Чиме човек може да горди? Само својим слабостима. Али најгоре је што човек не види своје слабости, не види своје промашаје... Е зато су светитељи Божији све другачије размишљали него што ми данас размишљамо. Они су живели за Бога и живели за ближњег. И онда можемо поставити питање, зашто Црква прославља светитеље Божије? Зато што су они својим животом прослављали Бога. И тиме се одликовали, дичили. Али онда и њих је Бог прославио. Ево, данас Свети Роман чудотвори и благодаћу Божијом даје се исцељење. Али коме? Ономе који верује. Али треба да знамо нешто о својој вери. Треба да знамо да се наша вера не заснива само на речима. На језику. То није вера. Вера која није преточена у дела, од те вере нема ништа. Вера је управо темељ нашег живота. Каква нам је вера, такви смо и ми. Је л ти је слаба вера, слаб си човече. Љуља те најмањи ветар, као ону траву тамо у пољу. Пашћеш, а кад паднеш, а вере немаш, нећеш хтети да устанеш. А кад имаш веру, а падаш, па падамо, људи смо. Ко је без греха? И кад паднемо вера ће нам казати, подигни се човече. Вера ће ти казати немој да малаксаваш, немој да падаш у очај, него ће ти вера казати Господе дај ми руку да ме подигнеш. И подићи ће нас Господ ако заиста затражимо кроз нашу молитву и нашу веру. Ако нећемо тражити да нас Господ ухвати за руку и подигне, неће нас ни подићи. Јер Бог, немој да се заваравамо, Бог одобрава сваку нашу замисао или дело које радимо. Слободна смо бића. Бог нам не брани ни да ми злочинимо. Слободан си, Бог ти је дао разум. Дао ти је да разликујеш шта је добро а шта је зло. А ако немамо разум, онда не умемо да разликујемо шта је добро а шта зло. Чак ћемо оно што је зло прогласити за добро. То је оно што каже Јеванђеље: ,,Доћи ће дан када ће вас убијати, а мислити да Богу службу чине.“ Колико је страшно кад се помути разум човеков. А он се помути највише кроз гордост, сујету. Он се помути када смо себе дали искључиво за овоземаљски живот. Нама треба овај земаљски живот, нама треба кућа где ћемо да живимо. Треба нам да одржимо тело. Значи треба нам храна. И то нам Бог не брани. Бог нам у томе и помаже. Али, треба да знамо да нисмо само тело и да нисмо само душа. Него да смо једно и друго. И да треба дамо и једном и другом оно што сваком припада. Души не дајемо неко богатство овога света. Хоће ли душа моја живети од неких мојих солитера? Неће. Она ће живети од наше молитве, од наше вере, од нашег сједињења са Богом, она ће живети од Причешћа. А тело? Телу треба да дамо храну, одећу. Али да имамо меру. То је оно најважније. То је оно због чега нас сналазе многе невоље. Слободан је човек, могу да радим шта хоћу. Јеси, а што се не сетиш да та слобода тражи одговорност. Да ћеш једног дана и ти и ја да дамо одговор за ту своју слободу ако сам чинио оно што сам мислио да могу да чиним све. Можеш, али шта каже наш народ? ,,Можеш како хоћеш али не можеш докле хоћеш.“ И зато је Бог прославио светитеље Божије, зато што су они ишлу путем Христовим. Оним путем за који је Христос рекао: ,,Ја сам Пут, Истина и Живот.“ И нама је дао Бог светитеље да се угледамо на њих, да нам они буду идеали, оријентири. А погледајте шта ми данас бирамо за идеале. Као да не постоје свети идеали, него постоје неки тамо холивудски глумци. А поготово што децу своју не усмеравамо ка светима. Него мени је важно да поштује тамо неког глумца. Наравно, и глумац је за поштовање. И он је икона Божија и ми се молимо за такве. Али, да ли они могу да нас упуте на пут живота и спасења. Не могу, док светитељи могу. Ето, Бог је нама Србима дао да имамо у свом роду толико светитеља, толико угодника Божијега. И верујте ми, сад ћу вам исповедати своја размишљања. Колико нам је Бог само дао светитеља из рода нашега који су били ти корени за наш живот, а онда се питам, колико је нас сувих грана на том корену живота? То је на Христу. Е зато ће нам и ти наши светитељи бити и судије. Они су нам предали веру, а они су одржали веру тиме што су живели вером. Шта ми предајемо млађима? Хоћемо ли усрећити децу богатством овога света? Не. Ако му ниси нахранио душу, то што га храниш, што му причаш купићу ти куће, солитере, аутомобиле... Хоће ли га то чинити срећним? Неће. Ми смо у времену, гледао сам својим очима и слушао својим ушима, да се родитељи убише да дају све своме детету. Још кажу, е ја сам се мучио, моје дете не сме да се мучи. Све док се не замучи твоје дете, неће знати да поштује. И зато кад му све то даш, то дете не уме да каже хвала. Зашто? Зато што је постало асоцијално биће. Зато што је постало биће које се не дружи са другим. Дружи се тамо са медијима, играчкама, телефоном... Није то ништа лоше. Али зато данас имамо асоцијална бића. Поготово нашу децу која живе од психологије, социологије, биологије... И то је њему све. Сећам се као млад монах у Студеници, дошла нам је једна професорка из Новог Сада, позната у струци својој. Нешто почесмо да разговарамо, а она предаје хемију. И она поче, е хемија је ово, хемија је живот... Ја је онако гледам, био сам дете, па кажем и Даница је хемија. Она се звала Даница. Кад је скочила, кад је вриснула. Ја нисам хемија! Па сад сте рекли да вам је хемија све. Да је хемија живот и да без ње не можете да направите корак. Али да би научили своју децу, морамо ми да научимо прво. А ми морамо да учимо до краја свог живота. Хришћанин си човече, ти си ученик целог свог живота. Зато наш народ каже оних који се не уче: човек се учи до краја живота, паметан, а опет, не умре баш паметан.“ Зато што није науку усмерио ка тамо које ће њему донети и духовну радост и духовно задовољство. Ми треба да се молимо Богу да Бог усели у нас Духа свога. Баш да Дух Свети нас руководи. А Дух Свети кад је у човеку, он има све оно што је божанско. Све оно што је божије. Све оно што је добро за човека, за другога и за себе. И зато нам, чули смо у данашњем апостолу, где апостол Павле каже који су то плодови Духа Светога. А онда он каже да су плодови Духа Светога љубав на првом месту. А која љубав? Она жртвена љубав. Опростите што ћу ово рећи али ми смо данас љубав свели на љубакање. Ми лажно љубимо другога. Немамо те божанске љубави. Зато апостол Павле каже да су плодови Духа Светога су љубав, радост, мир, дуготрпљење, кротост, уздржање, доброта, смирење, вера... Е, јесмо ли ми спремни данас да се уздржимо? Јесмо ли ми спремни, као што би рекли моји студеничани, препо сам језик свој за зуб па нећу да говорим. Јесмо ли спремни да се уздржимо? Јесмо ли спремни да се уздржимо кад хоћемо да учинимо неко зло? Немаш уздржања, нема ти спасења. Онај који се не уздржава, верујте ми, он не зна ни да се моли. Он не зна ни да верује. Још када апостол набраја ове плодове Духа Светога, шта он каже? Е ти људи који поседују ове благодатне дарове, над њима нема закона. Нема. Који закон? Закон није ни постојао све док је била љубав у човеку и међу људима. Кад је престала права љубав, онда је настао неред. Онда је морао да дође закон. Морао је закон да пропише, човече ти си учинио то и то зло. А који има ове плодове Духа Светога, нема тога закона ни небу ни на земљи који може да осуди таквог човека. Кад је он испуњен свим овим врлинама, он је испуњен Духом Светим. Размишљајмо мало о овоме, рецимо данас себи, овде сабрани у овој цркви. Рецимо данас себи, осврнимо се око себе и кажимо, еј ја ћу од данас да почнем мало да размишљам о себи. О свом спасењу. Да од данас кажемо да нећу да будем више лењ. Поготово лењ за спасење. Од данас хоћу да бележим шта радим. Јер знате шта? Кад кажем ово бечежим, то имате и код светих отаца. Каже, има она невидљива рука која записује наша добра дела. Човек када чини добра дела, он треба то да заборави. Зашто? Да се не би хвалио. Онда њему та добра дела ништа неће допринети. Да заборави? Она рука која је записала моје и твоје добро дело, то ће да изађе тамо где нам је најпотребније. Али има и она нечастива рука која бележи наша зла. И једно и друго ће изаћи на видело. Не можемо ми избегнути да изађемо пред лице Божије. А то значи пред суд. Неко ће казати, како је то Бог љубав, а суди? Немојте да слушате оне који говоре, е Бог ће да те казни, Бог ће да те ово, Бог ће да те оно... Али треба да знамо да Бог нас не кажњава, него ми сами себе кажњавамо. А Бог дели само правду. То је оно што је најважније. Кад би Бог само делио љубав а не би био правда, онда не би било никакве разлике између доброг и лошег човека. Љубав покрива мноштво грехова. Јесмо ли ми спремни да покријемо грехе другог човека? Не. Него ћемо још да се распалимо па онда му то стално набијати на нос. Укажи му. Није то ништа лоше. Ако се поправи, благо теби и њему. Можда се човек и покајао, а не знаш, а још га осуђујеш. Зато браћо и сестре, да не дужим и да вас не замарам, време је, као што кажу моји студеничани, да се уздамо у памет. Да више времена посветимо себи. Да се научимо да владамо собом. Онај, како кажу свети оци, који није у стању да влада својим језиком, тај не може ни да влада својим срцем. Лако је и владати и другим човеком, лако је владати народима, империјама, али је врло тешко владати собом. Лако је победити човека, државу, село, другога. А можеш ли да победиш себе? Не можеш да победиш себе ако не послушамо речи данашњег Јеванђеља, где Господ каже да ко не носи крста свога и не иде знам, не може бити мој ученик. Који не носи свој терет, своју свакодневицу, а ми сваког дана доживљавамо и добро хвала Богу, али сваког дана доживљавамо и патње и невоље и страдања. Али све то треба да прихватимо са вером. Да носимо тај свој свакодневни крст, да се одрекнемо себе. Е то је најтеже. Како да се одрекнем свога ега? Како да се одрекнем своје гордости? Како кад ја мислим да сам бољи од свакога другога. Да сам паметнији. А човек шта ради? Онда је он спреман да исправља не само друге, него је спреман да исправља и Свето Писмо, Јеванђеље, ако није по његовој вољи. Па ми смо несавршена бића. Нас је Бог створио несавршене, али нам је дао задатак да се усавршавамо. И ако се усавршавамо у добру, и поправљамо себе, али не само себе, тад поправљамо и другога. То је оно што често говорим. Човек сам не пада, човек сам не пропада. Са њим пропадају они ко је он припада и са којима је окружен. А човек окружује се онима какав је он. Хоће ли поштен да се дружи са непоштенима или обрнуто? Никако. Али исто тако човек, сам се не подиже. Него кад се подиже, он даје углед и другима да се подигну да устану. Е то је наша дужност, да исправљамо себе на првом месту ако хоћемо да исправљамо другога.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Након заамвоне молитве високопреосвећени архијереј је са верним народом био у литији око храма и пререзао славски колач. Митрополит Јован је са верним народом и свештенством остао на трпези љубави припремљен од протонамесника Немање Стефановића, који се том приликом захвалио Његовом Високопреосвештенству и верном народу и колачара Дејана Васића са породицом.