Пре самог предавања отац Петар служио је празнично бденије.

Уводну реч имао је отац Марко Аћимовић, старешина храма у Селевцу. Захвалио се свима што су се окупили у великом броју, да се заједно помоле и да чују предавање оца Петра.

Отац Петар (Драгојловић) је између осталог рекао:

“Овде смо се сабрали да заједно размилимо о најважнијој теми нашег живота, а то је: како се спасити? Спасење, као што сви знамо јесте дар Христа Бога, он је наш спаситељ. Он нас спашава од греха, смрти, ђавола, страсти, од нас самих, видљивих и невидљивих непријатеља, и од свега онога што напада људску душу. Кроз читав наш живот се одвија борба. Ми смо у овом свету у арени, како је једну своју књигу назвао Свети Игњатије Брјанчанинов. Како пише још у Старом Завету, овде се на земљи води непрекидни рат из којег ми треба да изађемо као победници, та битка је у ствари битка за Царство Небеско. Из те битке можемо изаћи као победници само преко личности Богочовека Христа.

Данас, наш непријатељ има разна помоћна средства да заокупи нашу пажњу. Светоотачка реч коју је често користио владика Атанасије Јевтић јесте “човек је пажња”. То није само пажња како би ми рекли другачије концентрација, колико су нам мисли пажљиве, него и реална пажња у људском животу која се манифестује кроз љубав на делу. У овом времену офанзива наших духовних непријатеља постала је скоро па тотална, користећи сва могућа средства људске техонологије, па чак и људске медицине која је у многоме злоупотребљена. Данас у својој “грдној мјешавини”, како каже Његош, у којој умна сила торжествује, човек ипак треба да се снађе. Није било исто време наших бака и дека и наше време, није било таквог атака, визуелног и духовног, како каже Свети Гаврило Грузијски, један од највећих светитеља нашег доба: “скоро цео пакао је изашао на земљу”. Ми смо призвали пакао на земљу својим сопственим гресима, страстима и својим непокајањем. Тај пакао није постојао у таквом облику пре 30, 40 или више година. Против њега Црква се не сме борити на исти начин на који се борила у прошло време, као да нема слободу дисања Духа Светога, као да је неки рат у време Турака. Не, ово је другачији рат који има за циљ да заокупи људску пажњу. Како је говорио један отац Сава схи монах, обновитељ манастира Подмаине, иначе сељак из околине Краљева: “Види оче Петре, знаш какав је ђаво? Он нон-стоп нешто овако ради, прави све смешнији ад од земље, то му је циљ, да наша пажња буде на неком шаренилу”. Овај данашњи свет је толико технолошки модернизован, па и злоупотребљен од стране људи, али и оних који су инспиратори сваког зла, да нашу пажњу стално скреће на нешто што је споредно. Тиме Христос, Бог наш, постаје нешто десето, нешто небитно у нашем животу, а Христос нам каже да најпре иштемо Царство Божије, а не да оно буде негде на десетом месту.

Наш непријетељ спрема нападе врло “темељито”, како каже отац Рафаиоло, и заокупља нашу пажњу мало по мало. Тако је и у рату, ево у шта кажу у Русији: руски војници померили своје линије 300 метара у напред, или украјински војници заузели нека два села. Због таквих малих помака може доћи до пуцања фронта и пораза у рату. Наш непријатељ ради на томе да пре тог фронталног напада његову душу опусти, да човек помисли да то није ништа страшно. Оно што је важно за нас јесте да Бога држимо увек на првом месту, да непрестано славимо Бога, да се непрестано сећамо Бога, да га непрестано гледамо у очи, како каже владика Григорије. Наша унутрашња пажња треба да буде усресређена према Христу, према Његовим очима. Апостол Петар док је гледао Христа у очи ходао је по води, за њега нису важили природни закони, зато што је његов унутрашњи човек био везан за Христа, али чим је почео да обраћа пажњу на искушења, на ветрове и таласе, почео је да пада. Молио је Господа за помоћ, а Он му је рекао зашто је изгубио вере, зашто је престао да га гледа у очи. Свети Порфирије Кавсокаливит говорио је да човек мора да схвати да је без Бога потпуно немоћан у овоме свету, и да нема радости, а човек који нема радости није хришћанин.

Данас наш непријатељ гледа, пре свега, да зароби нашу децу, јер су они будућност. Ако њих зароби још од малена духом света односно ако постану зависници од технологије тешко ће се вратити на прави пут, будући да је пред њима много већи изазов него када смо ми били у тим годинама. Живимо и у временима за које старац Тадеј каже: прошло је време правила, правила су света али ако останемо на правилима старијих времена нећемо се снаћи у овом времену. Морамо да променимо тактику духовне борбе, не смемо никако да будемо робови уско посматраних правила. Ми у мантији не смемо да оптерећујемо људе тешким бременом, да их стављамо у неке форме. Људи којима је дато тешко бреме, које не могу да носе, скоро увек падају у очајање, губе наду и љубав. Морамо знати да живимо у специфичним временима, тактика нашег непријатеља је потпуно другачија, самим тим и ми морамо променити тактику за борбу против њега. Тактика борбе јесте једноставност и светотајински живот. Неки људи и сами себи постављају тешко бреме и бивају строжији од Цркве. Они бирају да се исповедају и посте више него што је Црква одредила, да би се причестили. Владика Атанасије је рекао да нигде у црквеним канонима нећемо наћи да су исповест и пост предуслов за Причешће. Замислите сада 21. век, човек је у гужви и на послу и у саобраћају, не зна где ће пре и сада ти таквом човеку дајеш бреме које ни сам не можеш да носиш. Људи 21. века се беспотребно оптерећују престрожим типицима и позивају се на типик Светог Саве Освећеног или Крмчију Светог Саве. Такви људи схватају нашу веру као форму, испуњавања одређених правила, потпуно погрешно, и одступају од оног редовног светотајинског живота који је за нас у ово време најважнија ствар. Ако се не видимо у недељу на сабрању, ако нас Христос изнутра не освети и не преобрази својом незалазном светлошћу, ако нас Он не извуче својим даром, Причешћем, онда наш живот остаје у оквирима овога света, остаје безциљан и без суштине. Из искуства знам, јер исповедам свештенике, монахе, монахиње и мирјане, колико људи пате и колико нам је потребно Причешће. Кажу људи: кад би могли још неки пут да се причестимо, мало је само једном недељно, јер осећају колико их Христос оснажује, освежава, колико их чини новом твари. “

Отац Петар је још једном нагласио колико је важно за нас да будемо са Христом, да се причешћујемо, да не узимамо тешка бремена на себе и да је најважније да волимо Бога и једни друге. 21. век носи са собом нова и тежа искушења са којим морамо да се боримо. Не смемо остати ограничени и заробљени правилима старијих времена, већ се прилагодити новим изазовима, и све док будемо гледали у Христа нећемо пасти”.

Након предавања архимандрита Петра (Драгојловића) уследила је трпеза љубави коју је припремило братство овога храма.

чтец Ђорђе Милутиновић