Чтецирали су господа вероучитељи Никола Ралевић и Бојан Тодоровић, те студент богословља Јован Ивановић.

Саму Литургију својим појањем улепшао је Свештенички хор Беличког намесништва.

На самом почетку Свете Литургије Високопреосвећени митрополит освештао је парохијски дом и новоизграђену палионицу свећа.

У току Архијерејске Литургије Високопреосвећени Архијереј је произвео јереја Александра Радосављевића, администратора ове упражњене парохије у чин протонамесника. Том приликом обратио му се следећим речима:

Драги оче Александре нека ти ово одликовање буде на подстрек на још већу ревност у служби Божијој и служби народа. Нека ти ово одликовање буде на још већу ревност у вери, да јачаш у љубави, нади, да јачаш у испуњавању заповести Божијих и да јачаш у слушању речи Божијој. Ако заиста будеш, и ти и ја, са молитвеношћу слушајући реч Божију кад читамо Јеванђеље, онда ћемо се трудити да и живимо по Јеванђељу. Ти си свештеник брате, и ти си пример. И ти треба да будеш пример онима који су са тобом јер да ли то било овде или тамо у Јагодини где си сада и надлежни свештеник, све је то једно. Свештеник је пример у својој парохији, свештеник треба да буде пример на сваком месту. Било где да хода, он треба да има на уму да је свештеник и да схвати да не може да хода како неки ходају. Кад хода, човек треба да хода достојанствено. То нас је Господ, тебе и мене, тиме одликовао, да будемо предводници народа Божијег. Нема веће части, звања него бити свештеник. То звање је веће него бити цар или краљ. То је много веће. Зато што је нама дато у Цркви да будемо служитељи олтара Божијега, од нас који смо много примили и то смо примили незаслужено, од нас се много и очекује. Ја ти желим да ти ово одликовање, као што рекох на почетку, буде подстрек за још ревноснији рад у винограду Господњем. А сви ми можемо да учинимо више него што мислимо да можемо. Јер ако мислимо да не можемо, онда не можемо ништа ни учинити. Јер што је најгоре, неће нам Господ ни помоћи. Али кад види ревност, моју, твоју, онда Он долива и снагу и мудрост и разум. Ја овде морам заиста да изјавим да овај храм, ова парохија, од кад си овде администратор, да је ова парохија заиста доживела једну ренесансу. Поготово после свих оних торбуленција које смо нажалост имали у овој парохији али оставимо то што је било. Као што каже апостол Павле: “ што је било, то је иза мене. Ја се сежим ка ономе што је испред мене.” Нека испред тебе буде Бог, Црква и нека ти одликовање буде срећно и Богом благословено.

Духовна поука Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Након прочитаног јеванђелског зачала Архијереј је надахнуто беседио рекавши:

“У име Оца и Сина и Светога Духа! Помаже вам Бог браћо и сестре!

Данашње јеванђеље нам говори како је човекољубиви Господ наш Исус Христос, како Он мисли о сваком човеку и на сваком месту. Како Господ наш брине првенствено о нашој души али у исто време брине и о нашем телу. Како Господ одговара и нашу молитву и на нашу жељу и на нашу жељу ако је она благословена само ако је за добро човека и ако је за добро рода људскога. И ето, данашње јеванђеље нам говори како је Господ, у пустињи, са пет малих хлебова нахранио више од пет хиљада људи. Сами апостоли кад су видели колико народа долази ка Христу, а они су у пустињи, а у пустињи нема ништа, они се брину па кажу: “Господе, отпусти овај народ, далеко су од кућа својих, немају шта да једу.” А Господ каже апостолима: “Подајте им ви нека једу.” А они као људи, као што бисмо ми одговорили, кажу: “Господе, ми немамо ништа осим пет малих хлебова и две рибе.” Тамо где је Христос, тамо и оно што је најмање, а у служби је човека и његовом спасењу, то постаје велико. И ево видимо, Господ је заблагодарио Оцу Небескоме, благословио и дао да поделе народу. Чули смо колико је котарица било вишка од онога што је јело преко пет хиљада људи. Духовна глад и жеђ окренула је управо то мноштво људи да пођу за Христом у пустињу. Пазите, ко је био у Палестини, може само да претпостави какве су то пустиње заиста у правом смислу пустиње. Нигде ничега нема. Пустиња није само географски простор о коме говори данашње Јеванђеље, већ је пре свега духовни појам. И ево Господ показује и благослов. Јер ево, у пустињи нема ништа. Али кад Господ благослови, свега има у изобиљу. Зато је нама позиви и опомена да чувамо благослов Божији у себи, како би се тај благослов Божији у нама множио, како би тај благослов био за наше спасење, а у исто време, од тог множења дајемо и другима, да и други имају користи за своје спасење. И ево кажем, Господ то потврђује, показује Христос најпре управо својим присуством. Тамо где је Христос, тамо је све. Тамо где нема Христа, нема ништа. Може човек бити ограђен свим и свачим, богатством, џаба је ако нема Христа. Јер то богатство је за њега само оптерећење. Њему богатство не да да се моли. Богатсво му ствара бригу. Шта ће бити од мог богатства? Да ли ме неће неко покрасти, неко одузети. Ти се онда у том богатству не сећаш се себе и своје душе. Али не сећаш се оног другог гладног човека који нема шта да једе, а њему претиче. Али где има Христа, ту човек осећа сваког другог човека као себе. И труди се да угоди на првом месту Богу, а у исто време да угоди и другоме. Ако има Христа у себи, онда заиста има оне Христове речи: “Што не желиш себи, немој чинити другоме.” Ето видите, шта значи имати Христа у себи и живети Христом и зашто је Христос ово показао својим примером. Зато што је пустиња и самоћа, могућност да одвојимо свој ум који нам често блуди. Пустиња нам служи да одвојимо свој ум од спољашњих слика. Намерно овако говорим, јер видите каквим сликама нас све оптерећују. Видите какве нам све слике приказују. Шта се све од слика прави. И да се деца злоупотребљавају на основу тих слика. Пустиња нам помаже да се одвојимо од тих спољашњих слика и да се одвојимо од информација, од података који долазе споља. А неретко долазе информације и од оног што га зовемо Непомјаника. И он, он хоће да нам представи све другачије него што треба да буде. Хоће да измени целу васељену, хоће да измени Бога. Али само такав човек неће да мења себе. Све то он чини са једним циљем а то је да нас одвоји од онога што је нама једино потребно, а то је наша везаност за Христа. Ако смо везани за Христа, не бојмо се. Таман да се утапамо, ту је Он. Његова је рука ту за онога који призове Име Господње. Речено је да ко призове Име Господње, тај ће се спасити. Тај непомјаник од онога што је потребно, да нас одвоји од Бога. Кад нас он одвоји од Бога, онда смо ми његов плен и он са нама чини оно што хоће. Меље нас као пшеницу као што каже апостол Павле. Видите сад, шта значи одвојити се од Христа. А непомјаник то хоће, то чека. Да нам каже немој да слушаш Христа, немој да слушаш Цркву, свету заједницу, него слушај мене. Е тако је тај непомјаник наступио са првим нашим прародитељем Адамом, који је уживао сва богатства тиме што је гледао лице Божије, што је разговарао са Њим, био поред Њега. Али незадовољан човек увек тражи нешто више. Увек тражимо нешто више а не оно што је нама најпотребније, а то је наше спасење. Све нам је ово остало на погибао. Зато први човек који тражио да буде нешто веће, по наговору непомјаника, шта је доживео? Изгубио је оно што је имао. И зато се каже кад је Господ истерао Адама из раја, а Адам сео наспрам раја па је плакао. Гледао је рај као његов дом, Бога а сада се свега тога лишио. И зато наш српски народ имамо једну дивну изреку. Боже како је тај наш стари народ знао да један хришћански начин да опева Јеванђеље. Па је рекао: “Имадосмо, незнадосмо. Изгубисмо, познадосмо. Све можемо да изгубимо на овом свету. Нажалост, многи изгубе. Не само што изгубе куће, него изгубе породицу. Али најважније је да не изгубимо веру у Бога, јер ће нам вера помоћи да не паднемо у очајање. Изгубе родитељи и децу, али сваки родитељ гледа да је смисао његовог живота да подигну децу да буду деца Божија, а не само њихова. Али ако изгубе веру, они ће се деморалисати. Они ће пасти, отићи ће у очај. А очај је задња станица до које човек може да дође, а још увек да се врати на пут са кога је скренуо. Потребна нам је та наша везаност за Христа да нас овај непомјаник не смота. Па ћемо се онда наћи као онај паук у оној мрежи. Што се више мрда, он се све више заплиће. То ђаво хоће да нас одвоји од нашег темеља. А наш темељ је Христос. Када су на усамљеном месту, као што су били ови људи у пустињи у клијети свога срца, тада имамо прилику да стојимо пред Бога. Ослободили смо се ових спољашњих утицаја, информација, свој ум везали за онога кога слушамо. Кад се човек од тога одвојио онда има прилику да стоји пред Богом. Али тај осећај да стоји пред Богом њега све више обузима страх. Да ли је достојан да стоји пред Бога? Имате у Старом Завету, где се Мојсеју каже: “Изуј обућу своју са ногу својих јер је место где стојиш свето.” Немојмо да замишљамо да треба сад да нам се појави Христос да га ми гледамо својим очима. Ми када смо у Цркви, поготово када смо на Светој Литургији, ми стојимо пред Богом. Е сад, само види шта је са твојим и мојим духовним очима. Шта је са твојом и мојом духовношћу? Да ли имамо те духовне очи и да ли су нам отворене да видимо оно што не могу да виде наше телесне очи. Зато ми на крају Литургије певамо: “Видесмо светлост неприступну, примисмо Духа Светога.” То је Литургија. Зато то стално говорим и себи и вама. Она тражи целог човека, тражи сабраног човека који просто дрхти пред светињом Свете Литургије. А кад човек дрхти од страха да не погреши, било да је то свештенорадња, било шта друго, он неће погрешити. Али кад човек почне себе да уздиже изнад Литургије и Цркве, он ће неминовно да пада и пропада. Стојећи пред извором свога живота, стојећи пред Оним који је почетак и крај, стојећи пред самим Богом, стојимо пред Њим, не узалуд. И наш долазак данас на Литургији није узалудан. Ако смо себе сабрали и ако осећамо светињу, а Литургија је светиња, тајна над тајнама. Литургија је Црква и Црква је Литургија. Не стојимо узалуд него пред Њим као пред огледалом. Пред Њим као пред могућношћу да видимо себе онаквим каквим јесмо. Не да се улепшавамо, онакви какви јесмо у односу онакви какви би требали да будемо. Да видимо себе у контексту односа заповести Божијих. Да ли испуњавам заповести, да ли се трудим. Да видимо себе у односу закона Божијега. Да се видимо и препознамо да ли стојимо на путу спасења и трудимо се иако смо слабашни и немоћни својим снагама да Христос буде управо наш живот. Зато апостол Павле који је уселио Христа у себи каже: “Не живим ја, него Христос у мени.” Достићи тај духовни ниво, достићи ту духовност и просвећеност да осетиш да ти више не живиш него да живи Христос. То треба да имамо стално на уму и да гледамо да ли наш живот је јеванђелски живот или није, да ли смо на путу спасења и да ли ти наши критеријуми испуњени заповестима Божијим. Треба исто тако да видимо и одмеримо себе ако узмемо било коју другу меру мимо Христа или узмем меру самога себе. То нажалост често чинимо. Ја сам мера. Која си ти мера човече? Кад смо слаби немоћни, грешни. Али човек мисли, ја сам мера. Тај је у највећој заблуди и такав човек полако духовно одумире до потпуно духовно не умре. Да имамо Христа као што рекох за меру. Он је мера наша. Нисмо ми мера. Ако то видимо, и ако умемо себе као меру, ништа нећемо видети исправно. Иако нам онај нечастиви прича да све видимо исправно, али то ништа није исправно у односу на Христа и на меру Његову. Зато апостол Павле каже: “Уздижите се до пуноће раста Христовога.” А глад и жеђ јесу уткане у нашу природу. Ми смо гладна бића али само значи са чиме ћемо да утолимо ту глад. Па и ова храна коју узимамо свакодневно, ако није права храна, можемо тренутно да утолимо нашу глад, а после одмах осетимо ужасну глад. Човек је гладно биће, највише Бога живога, само што човек томе не придаје важност. Јеванђеље сведочи да Исус виде многи народ и сажали се на њих. Нема никог сажаљивији од Бога. А то треба да буде наш подстицај, да се сажалимо над сваким ко је у немоћи. А кад човек изгуби осећање да треба да помогне или да да кору хлеба гладноме, он је безосећајан човек. Тај човек не осећа ништа осим себе самога. И то осећа себе али на погрешан начин. Имамо пример да је Господ најсажаљивији. Ево примера, Господ се сажалио и на онима који су га и на крст приковали. Па шта је онда рекао: “Оче, опрости им јер не знају шта чине.” Он је својим непријатељима опростио. Ми смо спремни да пркосимо пријатељи, а о непријатељу да не говорим. Опраштања нема ако у себи не носимо опроштај. Ако не тражи праштање, он не може да да праштање. Јер човек даје само оно што има, оно што је он. Може човек да даје празне речи колико год хоћеш, а да ли он живи у контексту тих речи. У пустињи се десило чудо, Господ храни више од пет хиљада људи са тим пет малих хлебова. Ова данашња прича управо нам говори да нас Господ неће оставити и ако залутамо у пустињу свога живота, а ту најчешће залутамо. И та пустиња је тежа од било које пустиње на земаљској планети. Јер ти луташ у себи. То значи да ниси пронашао себе. Ниси нашао себе у Цркви, породици, у дому, селу, држав... Ниси нашао себе јер ти све смета. Све ти је тесно. Зашто? Зато што си пун себе. А шта каже апостол Павле о тој тесноћи: “Није вама тесно у нама, него је вама тесно у срцима вашим.” И заиста када човек ти спрчено, сужено, смањено, окамењено срце, њему све смета. А на хладном камену је л може нешто да израсте? Па не може. Тако је и када је хладан човек и према Богу, према себи и другоме, он не може ништа да да. Само када човек рађа добра дела, он тад дели и себи и другоме. Али ми некако мислимо да нама неко други треба то да да. Па даће ти али мало се потруди. Даће ти онај који ти је дао живот. Он ће ти дати али ако живиш у сагласију са Оним који је створи и небо и земљу. Овде је Христос дао људима хлеба. Међутим, нама православним хришћанима дао нам је много више од тог свакодневног хлеба. Дао нам је и Небески хлеб. Дао нам је Себе. Дао нам је ту духовну трпезу, на коју је он сам себе поставио и рекао: “Ко једе моје тело и пије моју крв има живот у себи.” Ко не једе и не пије нема живота. Има. Човел живи и без Бога. Да ли је то онда човек. Има облик човека. Он је како кажу свети оци као љуштура. А човек је прави човек онај који је Божији човек. А он ће више да гледа другога него самог себе. Више ће да помогне другоме него себи јер зна да ако помогне другоме, њему ће Бог помоћи. Дао нам је Господ трпезу и дао нам је Литургију. Кад бисмо били свесни шта је Литургија. И да ако сазнамо и упознао тај човек је сав испуњен. Али Литургија се не познаје само текстуално, него животом. Да доживим то да је Литургија спустила Бога на земљу, а земљу да диже на небо. Та духовна храна нама треба али нам треба и овоземаљска, јер смо душа и тело. Ми хранећи често тело често заборављамо душу. И та претерана брига за телом, онда долази на уштрб душе. Треба да се бринемо да дамо телу оно што треба да му дамо. А треба да му дамо душу оно што треба да јој дамо. Она се храни Богом живим. И тако се ми хранимо кад на Литургији, Светим Причешћем. И кад се причешћујемо са вером и са страхом како чујемо од свештеника који служи и ако верујемо да то није никаква симболика него да је то истинито Тело и Крв Христова, онда шта тражиш више од сједињења са самим Богом. А ако се не сједињујемо са Богом, сјединићемо се са оним нечастивим. И човек кад се не сједињује са добрим човеком, он ће се сјединити са оним рђавим човеком. Као што каже наш народ: “Свако себе вуче онде где је он.” Да бисмо се нахранили Христом, потребно је да се цели предамо Богу. Да мало обуздамо себе. Да мало осетимо страх, не страх од тога да ће нас Бог казнити. Не. Него страх да се не огрешимо о Бога. Сви смо слаби, сви се грешимо и о Бога и о светињу. Али да имамо ту свест и да се покајемо ако погрешимо. Потребно је да своје мисли саберемо, да не дамо мислимо да лутају. Немамо шта да тражимо ако смо са Христом. Шта тражиш? Саберимо се барем ових сат и нешто мало више времена па ћемо осетити кад се причестимо кад изађемо из храма са Свете Литургије, осетићемо радост. Радост јер смо се нахранили Богом живим. Као што су осетили радост ови пет хиљада људи. Нису они били оптерећени а знали су да су далеко од својих кућа. Знали су да немају ништа и то што су нешто успут понели као кад ми путујемо. Али и то нестане. Они се тиме нису оптерећивали, они су знали да је ту Онај који храни целу васељену. И зато будимо са Богом да би Бог био са нама.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Након заамвоне молитве митрополит Јован одликовао је архијерејским захвалницама: господина Небојшу Јоковића из Глоговца, господина Зорана Николића из Глоговца, господина Животија Новаковића из Глоговца, господина Ненада Богдановића из Глоговца и господина Бојана Милутиновућа из Дражмировца. Архијерејским граматама одликовао је: господина Дарка Михајловића из Глоговца, “Хибрид Комерц” из Јагодине и “Раја Градња” из села Багрдан. Орденом Карађорђа Петровића одликован је господин Данило Маринковић из Глоговца.

Након Свете Литургије у порти цркве је одржан пригодан културно-уметнички програм, а затим је Високопреосвећени архијереј остао на трпези љубави припремљеној од стране свештеника и мештана села Глоговац.