Лепоти богослужења допринели су појци храма Светог Саве из Београда.

Домаћин овогодишње славе били су господа Милош и Александар Томић из Ковачевца.

Пре евхaристијског сабрања Митрополит Јован је освештао новоподигнуту чесму у манастирској порти.

У својој Богонадахнутој беседи наш Митрополит је рекао:

„У име Оца и Сина и Светога Духа!

Драга браћо и сестре,

велики је данас дан за нас и велики је благослов, јер литургијски прослављамо Светог деспота Стефана Лазаревића, ктитора овога свештеног манастира. Исто тако је наша радост већа што овај манастир прославаља свога заштитника. Није само слава само овог манастира дана, него је слава свих нас. Свих Срба који заиста смо се изродили од светородне лозе Немањића и Лазаревића. Велики деспот Стефан у себи сажима мношто особина, које треба да буду и јесу узор и модел за свакога који стоји високо. За свакога који хоће да влада, који војује и који управља. Исто тако и за свакога ко смирено не примећује себе и види себе као последњег од свих. Тако је видео себе Свети деспот Стефан. Владар, али је гледао себе као последњег од свих.

За свакога онога би требало деспот Стефан да буде узор и за сваког од нас, који чезне за суштином, за смислом живота и постојањем. За свакога онога ко, заправо, чезне за Богом. Свети деспот Стефан је непрестано чезнуо за Богом и само због тога што је он волео Бога, он је волео и свој народ, своју државу, љубио је све оно што је свето у роду нашем, све оно што је честито. Велики деспот Стефан је показао да је човек као личност једно и јединствено биће, једна целина, а онда је показао да је народ позван да буде једна и једиснтвена целина и да само онда када није подељен народ може имати самосвест о себи, може имати самопознају која подразумева и познање другога. Ми другога не можемо да познамо без Бога. Човеку се прилази преко Бога, а и Богу се прилази преко човека.

Само онај човек који је разумео смисао свог живота, који заиста живи јеванђељским животом, животом Цркве може разумети истину да су људи, да су народи створени да упознају једни друге. Бог је створио народе да се допуњују, а не да противе један другоме. Сам Господ наш Исус Христос је позвао нас да сви једно будемо, онда када је рекао – Оче, да буду и они једно, као што смо и Ми једно. Заиста, драга браћо и сестре, ако не осећамо другога као себе, ми онда и не видимо тог другога. Ми смо онда затворени у себе, ми онда не познајемо ни радост, ни тугу другога, ни бол ни патњу. Требало би онако да поступимо како каже Јеванђеље – друг друга у невољама носите и тако испуните закон Христов. То је наше посланство, то је наша служба. Да носимо један другога. Да када видимо да човек пада, да му помогнемо. Да видимо када је човек у гордости, у сујети да му помогнемо да се смири, а то не можемо другоме помоћи ако пре тога сами себе не смиравамо.

Једно не може бити, ако нисмо једно и јединствено као личности. Ако не постоји целина личности, ако смо располућени, ако смо како кажу психолози шизофрени. Ако не постоји целина у личности, онда заиста смо располовљени људи и нисмо целина. Створени смо да будемо једно као народ. Да будемо једно као људи. Једно као људски род. На то нас упућују наши Свети преци, међу којима и данашњи слављеник Свети деспот Стефан. Најбољи пример свега овога што рекох управо јесте Свети Стефан. Зашто? Зато што је имао много дарова. Што је био све, али пре свега што је био човек вере, што је био човек Христов. Имао је тај крајеугаони камен, како се каже у Светом Писму за Христа, крајеугаони камен Христа Бога Живога у темељу свога постојања. Да није има Христа као темељ свога постојања, какве је све невоље имао и као човек и као владар шта би од њега остало? Да ли би га ми данас славили као Светитеља? Не би, браћо и сестре. Но, њему је Христос био све. Ономе коме је Христос све, онда му је и други све. Он је имао тај крајеугаони камен у темељу свога живота и зато му је све било духовно. Шта то значи? То значи да све што је мислио, што је говорио и чинио било је осењено благодаћу Духа Светога. Зашто? Па, зато што је имао веру у Бога и поверење у Бога. Поверење у Бога да га Бог неће оставити. И није га оставио зато што се Свети деспот Стефан молио Богу и препустио Богу последњи суд и последњу реч. Богу је препуштао тај суд и ту реч, а не себи. Ми, нажалост, знамо итекако да судимо и да пресуђујемо другоме, а да ли смо спремни да судимо самима себи?

Деспот Стефан је чинио све оно што је било до њега. И заиста када Бог види нашу добру намеру, добру жељу да желимо будемо бољи, да желимо да се спасемо, онда нам Бог даје моћ, даје нам силу, даје нам Духа Светога да нас води и руководи. То би требало да буде пример и нама да чинимо све оно што треба да чинимо. Не више него што можемо, али не и мање. Ми често кажемо – Е, више не могу! Можеш! Ако имаш веру у Бога, ако имаш заиста чврсту веру да ће ти Бог помоћи. Прегаоцу Бог помаже, како каже наш народ. То би требало да буде нама пример, а у било каквим приликама да се нађемо, било какве невоље да нас сналазе, да се не одрекнемо Бога, него да се сетимо Бога и да кажемо и ми као што су Светитељи говорили – Сети ме се Господе када дођеш у Царство Своје. Деспот Стефан и његов отац Свети кнез Лазар су нам оставили да чувамо свој народ, да чувамо себе. Од чега? Од кога? Најпре од себе да сачувамо себе, па онда да чувамо себе од непријатеља. Да чувамо не само свој народ, него су нам Деспот Стефан и Свети кнез Лазар оставили да чувамо Косово, то грдно судилиште, како каже велики Његош. Да чувамо своју земљу, понављам, да чувамо свој народ, а то треба да буде наше огледало. То би требало да буде наша мера и критеријум по којем ми јесмо људи или нисмо људи, како је то говорио блажене успомене патријарх Павле. Не у оном у обичном, како бих рекао профаном, секуларном смислу те речи, а ми знамо као православни хришћани и Срби шта то значи чувати и сачувати оно што нам је предато. Зато не смемо оно што нам је дато и предато да уништимо тако што мислимо, после мене нека буде потоп. Не преносиш ли оно што си добио на другога, на твоје потомке, ти си онда човек који ништа ниси урадио у свом животу. Него си мислио, дошао сам на власт, дошао сам на положај и мени више ништа не треба. Док сам, ја владам.

Лако је владати људима, човеком, лако је владати народима. Најтеже је владати собом, најтеже је да признамо себи себе. Да заиста кажем оно што јесам, а не да се правим да сам другачији. Лакше је, како кажу Свети Оци, и брдо смањити, него себе исправити. То није немогуће. Онај ко има вере у Бога, њему је све могуће. Зато и Господ каже – Све је могуће ономе који верује. Зато морамо чувати веру, али она се не чува уком и халабуком, вера се чува смирењем, вера се чува животом и џаба нам је ако на устима имамо веру, а немамо је у срцу, немамо је у души, немамо је у делима. То што само кажемо верујем, то нас неће спасити. Веру је потребно доживети. Вером усељавамо Бога у себе. Ми знамо вредности духовне и те вредности треба да чувамо и тим вредностима треба да живимо. Људи су само онда људи када живе у Богу и по Богу, када су попут великог деспота Стефана утемељени на Христу. Уколико све оно што јесмо бива управо прожето Христом. Све оно што је видљиво тек онда, ако тако живимо постаје духовно. Човек није само душа и није само тело, човек није само телесан, већ је и духовно биће.

Наши најбољи познаваоци дела деспота Стефана Лазаревића, као што су у новије време дивни Јован Деретић или у оним ранијим временима предивни Кашанин, Димитрије Богдановић, сагласни су са тиме да је време живота деспота Стефана, подударено са временом крупних дешавања у Европи. Зато је он проглашен једним од најмудријих владара Европе оног времена. То се у науци назива преласком из Средњег века у Ново доба. То Ново доба, то би требало да схватимо као Христа, јер Христос каже – Гле, све ново творим. Ми када смо у Христу ми смо нови људи, ми се обнављамо, ми се преображамо, ми постајемо бољи верници и бољи људи. Свети деспот Стефан је био мудар владар, а његова мудрост у владању састојала се у томе што је владао народом не толико законом, него је владао тако што је народу служио. Ту је величина. Да послужимо другоме. Ми данас кажемо слуга, ми мислимо да је то нешто понижавајуће. Није, јер када служиш ономе који је највећи и најсветији, онда си ти изједначујеш са тиме коме служиш.

Свети деспот Стефан је добро знао да је живети живот на земљи достојан и Бога и човека, може само ако се живи по речима Христовим – Што не желиш себи, немој чинити ни другоме. О, када се би ми, драга браћо и сестре, придржавали ове једне заповести Христове! Где би нам био крај!? Зар би било потребе за нашим поделама? За нашим свађама? За нашим неразумевањима? За нашим несхватањима? Па, не би. Ако пођемо од себе, да сваки од нас воли да њему неко добро други учини. Морамо прво ми учинити добро другоме. Кад учиниш добро другоме, онда имаш наду да ће и други добро учинити теби. Но, ако не чиниш добро другоме, а мислиш да су други дужни да теби чине добро, онда смо далеко од хришћанског живота. Увек се деспот Стефан трудио да не чини оно другоме оно што не жели себи, иако су му други много пакостили. Не само пакостили, него и зла наносили. Он је знао речи Христове – Опрости им Боже, јер не знају шта раде. У томе је величина! Опростити. Никоме није узвраћао зло за зло, него само добрим.

Када је деспот Стефан пренео своју престоницу у Београд, он се више постарао за сиротињу него за друге. Има једно предивно записано предање, које каже да када је градио двор, односно данашњи Калемегдан, наредио је да се остави мали отвор на зиду. Он се пресвлачио у пројачко одело, излазио кроз тај отвор, а око двора су увек били сиромашни. Он би свако вече спремао по неки завезак у који је стављао нешто новца или другог добра, пролазећи поред просјака спуштао је крај њих. Тако је чинио сваке ноћи. Један од сиромаха је примио свој део или како стари народ каже то своје исе, па је онда оптрчао испред деспота Стефана и легао на ново место, мислећи да добије поново. Нико није знао да је дародавац деспот Стефан. Но, деспот Стефан је видео шта је урадио и благо га прекорио упитавши га зашто је то урадио, када је већ своје исе добио и да тиме узима од другога, завршавајући прекор деспот му рече – Како те није срамота. У тим речима сиромах препозна да је испред њега владар, па му рече – А, како тебе господару није срамота да на нама просјацима зарађујеш Царство небеско!? Шта је на то рекао Свети деспот Стефан? Рекао је – Велики си Господе, јер си рекао да нема ништа тајно што се неће открити као јавно. Тако је он чинио добро другоме. Никоме није узвраћао, понављам, зло за зло, него само добрим. Деспот Стефан је био много милостив и чинио је милостињу свакоме, из овога примера смо могли да се уверимо, а човек када озбиљно испита себе и постави тачну дијагнозу о себи, а то је врло важно да ли умемо да поставимо тачну дијагнозу о себи, онда тек схватамо да нам ништа није тако ни толико потребно као милост Божија. Нама је потребна милост Божија, јер се ми милошћу Божијом спасавамо.

Деспот Стефан је био велики миротворац, а миротворци нису само они који предају ратове. Миротворци су они који имају велико срце. Толико велико да у њега сместе и непријатеља. Када човек смести Бога у срце своје, онда је он сместио читаву васељену. Онда у његовом срцу има места за свакога. Зато је и нама позив да чистимо своје срце и да у њега сместимо Бога, јер како каже Христос у Јеванђељу – Благо онима који су чистог срца, они ће Бога видети. Деспот Стефан је био мудра личност, човек који је био сав саткан од вере и од љубави и према Богу и према ближњима, зато је и спевао ону предивну песму Слово љубве. Знао је да је љубав веза савршенства.

Зато, драга браћо и сестре, да се ми помолио Богу и Светом деспоту Стефану да нам помогну да останемо као народ Божији и народ Светог Саве, народ Лазаревића и свих наших Светих предака. Нека буде срећна слава овога манстира, срећна слава свима нама који смо овде данас сабрани и служимо, као што рекох на почетку, Божанствену Литургију. Срећна слава нашем оцу Гаврилу, који заиста чува ову Светињу и док он буде чувао ову Светињу, њега ће Светиња чувати. Зато и ми, драга браћо и сестре, чувајмо веру, да би нас вера очувала.

Бог вас благословио!“, закључио је Митрополит Јован.

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Након евхаристијског заједничарења у порти манастира Павловац је изведен културно-уметнички програм. Госпођа Вишња Караклајић, солисткиња Ансамбла „Коло” са пратиљама извела је предиван и пригодан програм. Потом је приређена трпеза љубави.

У вечерњим часовима, у порти цркве Светог Илије у Црквинама, на месту упокојења Светог деспота Стефана, приређен је културно-уметнички програм у којем су чланови певачке групе КУД-а „Љубомир Ивановић – Геџа” из Ковачевца извели запажен музички програм.

јереј Марко Јефтић