Молитвено сабрање су својим слаткопојем улепшао хор „Свети Кнез Лазар“ из Крушевца, на челу са диригенткињом Ружицом Вешковац, као и монахиње наше епархије.

По прочитаном Јеванђељу Високопреосвећени је своју Архипастирску беседу започео речима:

„У име Оца и Сина и Светога Духа.

Налазимо се у дому мајке Божије у манастиру Каленић. Овде смо се сабрали да служимо Божанствену Литургију како бисмо се на њој могли причестити, како бисмо се сјединили са Господом Исусом Христом. Литургија се и служи у спомен Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, у онај помен да све оно што је Господ наш Исус Христос учинио ради нас и ради нашега спасења. Ми смо се овде данас сабрали да служимо Литургију и у спомен иконе мајке Божије Тројеручице Хиландарске. Богу хвала и ова Светиња под својим сводовима чува верну копију Хиландарске Тројеручице, захваљујући љубави и жртви породице Симић. Ко није био у Хиландару, тај можда и не зна да већ више од осам векова икона мајке Божије Тројеручице чудотвори. Многа су се чудеса догађала и још увек се догађају. Бог наш Господ Исус Христос из љубави према својој мајци подарио је благодат многим иконама посвећеним пресветој Богородици и оне данас свуда чудотворе. Како сам чуо и овде под овом иконом и данас се догађају чудеса, а ми можемо само да поверујемо у чуда Божија, ако имамо вере. Ако имамо веру коју је имао Свети Јован Дамаскин, који је још у осмом веку када је завладало иконоборство, када је њему било забрањено не само да говори, него и да пише у славу и спомен Пресвете Богородице. Наравно он то није послушао и њему је калиф Дамаска одсекао десну руку. Он је у тузи, али зато што је остао без десне шаке, већ зато што не може да пише у славу Пресвете Богородице. У житију се каже да је ридао, да је плакао и да се молио мајци Божијој и да је заиста, како смо чули и у тропару данашњем, Пресвета Богородица му се јавила и казала: „немој да тугујеш Јоване, погледај, твоја је рука зацељена“. Он је ту икону држао у свом дому и пред њом се стално молио и када је видео да му је шака постала као што је била он је у знак захвалности дао да се у сребру излије рука и да се прислони уз икону мајке Божије и од тада се та икона зове Тројеручица. Велика чуда је чинила, чини и чиниће мајка Божија благодаћу Божијом. Као што се у овом тропару, који споменух, каже да свако онај који верује и прилази икони мајке Божије да ће бити исцељен од свих телесних и душевних недаћа или болести боље речено. Ми смо дошли у овај манастир да изразимо молитвено поштовање пред овом иконом и да се молимо и да затражимо њену помоћ за наше невоље, за наша искушења, за наша страдања, јер сваки на свој начин има своја искушења, своје невоље, своја страдања; али и да искажемо радост коју нам пружа Пресвета Богородица преко ових чудотворних икона. Дошли смо да се молимо за себе, али и да се молимо за своје ближње, јер сваки човек је наш ближњи, наш ближњи сродник, наш ближњи брат, сестра, сви су они наши ближњи, као што треба да су ближње браћа и сестре и комшије, пријатељи, па за хришћанина чак и непријатељ треба да је ближњи. То је та виша степеница љубави, оне божанске, која подједнако воли и пријатеље и непријатеље, и грешнике и праведнике. Јер љубав не може другачије да постоји, али љубави нема без жртве. Треба човек увек да се сети те жртвене љубави Господа нашега Исуса Христа које је поднео ради нас и нашег спасења. Ако тако живимо и тако осећамо једни друге ми ћемо осетити и присуство мајке Божије у нама.

Зато увек славимо Пресвету Богородицу и никада, како то кажу црквени песници, никада нема краја песмама које су испеване у част Пресвете Богородице. У акатисту мајке Божије се каже „лакше је избројати песак у мору, него избројати чуда која пресвета Богородица чини“. Зашто? Зато што је она љубав, зато што је мајка љубав. И мајка подједнако воли сву своју децу, па чак и оно дете које је несташно, непослушно. Она га воли. Љубав не може другачије да се схвати без воље. Заиста, Она нам је донела лек од смрти, тако што је родила спаситеља света. Тако што је родила онога који је својом смрћу уништио смрт, који је својим васкрсењем победио ад - пакао и нама даровао живот вечни. Ово је највећа победа, највећа благовест да нам је Богородица родила спаситеља света. Зато је Она, како се то каже чистија од херувима и од серафима, донела нам је радост велику нама људима на земљи. У свету је много болести, много мржње међу нама, много неслагања, много осуђивања, али нам се Пресвета Богородица јавља као лекар, да нас излечи силом Сина свога, Господа и Њеног и нашег и она ће свакоме помоћи ко се Њој обраћа, али у смирењу. Помоћи ће мајка Божија сваком који престане да мисли о себи високо, који престане да се горди, који престане да мисли да је он најбољи, најлепши, најчистији. Ти који то говоре, они увек говоре: „сви су прљави, само сам ја чист“. Дозволимо Богу да суди, јер је једино Његов исправан суд, јер он познаје боље нас него што ми познајемо сами себе.

Мајка Божија нам је родила Спаситеља који лечи од свих болести, поготово душевне и духовне болести. А кад је у човеку здрав дух, онда он, и ако има телесне болести, и ако има невоља, а то сви имамо, онда он то лакше подноси. Јер је Дух Свети тај који га бодри, Дух који је у њему он га крепи и снажи. Када човек живи Духом Светим он благодари Богу, па и на невољама, и болести када га снађу. Он благодари јер не улази у расправу: „зашто си ми Боже дао ову болест (или нешто друго)?“, већ са смиреношћу прихвата све оно што му Бог даје. А нама Бог даје све ради нашег очишћења и освећења, ради нашег спасења. Пресвета Богородица је уселила и увела Бога у овај свет и не само у свет него и у „човека“. Зато ми када стојимо на молитви пред иконом Пресвете Богородице и молимо се ми Бога уносимо у себе посредством Пресвете Богородице, јер Она је наша посредница, Она је наша молитвеница, Она је наша заштитница, Она се непрестано моли Богу за нас, као што се свака права мајка моли за своју децу, да их Бог сачува. А када Господ уђе у нас Он изгони сваки грех, сваку муку сваку невољу коју имамо. Све је од Пресвете Богородице, све што је Христос учинио од Ње је. Она му је дала људску природу, зато је Христос и Бог и човек. Има божанску и човечанску природу. Зато осећа човека, јер има људску природу као и ми, и зна шта је бол, зна шта је мука, зна шта је патња. И право да вам кажем, ја желим баш таквога Бога, који мене зна оваквог какав јесам. Али треба да и ја знам Бога и да се ја препустим Богу и предам Богу. То је оно што је врло важно. Она му је дала душу нашу, зато ће Свети апостол Павле рећи да наша душа треба да буде део душе Његове, да наше срце буде део срца Његовог, да наш ум буде део ума Божијег. Дала му је тело наше да би Он то све спасао. Зато Господ и каже да је дошао да спасе сваког човека. Није Бог дошао само ради Јована, Петра или Миљојке или ради једног народа. Не. Он је дошао ради целог рода људског. Замислите сада када би Бог делио људе онако како ми знамо по свом умовању и да класификујемо људе, па да кажемо, овај је добар овај није добар... Шта би од нас било? Шта би било да нема милости Божије? Шта би било са нама да нема љубави Божије? А ми грешни. Али љубав покрива мноштво грехова. Само љубав може да опрости, само љубав може да воли. Али овде говорим о божанској љубави, не оној емотивној љубави, и она нам треба, али ако љубав сведемо само на емотивност, то ће се врло брзо угасити. Док је Божанска љубав вечна. Зато се и каже да ће доћи време када ће нестати и вере, када ће нестати и наде, али љубав никада не престаје, како каже Свети апостол Павле. Подвиг и дело мајке Божије је велики, само треба да то осетимо, да осетимо њено присуство. Све зависи од нашег осећања, каква су наша осећања. Да ли осећамо оно што је Божанско или осећамо само оно што је људско. Икона мајке Божије Тројеручице, по Светим Оцима, изображава тајну Свете Тројице. Она се прославила, како онда тако и данас, многим чудесима. Опет ћу поновити онај део тропара „као што си одсечену руку Јована Дамаскина исцелила, тако исцели душевне и телесне немоћи наше и избави нас од свих беда и невоља“. Коме ће дете уплашено да потрчи у загрљај, ако не мајци. Коме ће болесно дете да пригли ако не мајку, али зато и мајка треба да грли своју децу као дар Божији. А не да мислимо „то је моје дете“. Јесте твоје, али је оно и дар Божији. И док схватиш да је дар Божији онда ћеш га заиста и искрено волети, и када то дете није послушно или чини нека велика зла. Тако и ми треба да се молимо Пресветој Богородици да нас исцели од душевних и телесних немоћи наших. Много је телесних и духовних немоћи наших које нас сналазе у животу, али обратимо се мајци Божијој, јер она није само мајка Господа нашег Исуса Христа, она је мајка свих нас. Зато се Њој обратимо да она својим материнским молитвама умилостиви Бога према нама, јер сваки од нас има своје невоље своје муке. А мајка најбоље познаје своју децу. Мајка зна како дише дете. Клекнимо и ми пред Њом, завапимо, замолимо је да нам помогне у нашим животним невољама, а живимо у озбиљном времену. Живимо у неизвесности. Видите и сами да нисмо сигурни шта ће сутра бити, али ми не смемо да се подамо томе и да мислимо шта ће сутра бити, већ да своју наду положимо у Бога, да положимо наду у мајку Божију. И када паднемо у невоље да не паднемо у очајање, а нећемо пасти у очајање све док имамо вере, све док имамо и осећамо да имамо спаситеља, све док знамо и имамо мајку Божију. Нећемо пасти у очајање, Они ће нас крепити. Зато пожуримо да јој се молимо, да је славимо, пожуримо да јој приђемо и да је замолимо да нам помогне. Код Руса има много храмова посвећених иконама „скорбјашчих свих радост“ тј. свих оних тужних, невољних Богородица је радост. Када већ имамо копију чудотворне иконе Тројеручице хиландарске, осетимо присуство Њено, али треба да учинимо све да и она осети присуство наше данас. Да осетимо како нас грли, а мајчин загрљај је најлепши и најтоплији. Осетимо њено крили и нађимо се на Њеном крилу, а цео свет стаје у Њено крило. Зато када се осликава мајка Божија у олтару пише „шира од небеса“. Немојмо да се мрзнемо ван крила мајке Божије, а Њено је крило најтоплије крило. Коме Пресвета Богородица милостиво подари свој благослов, ако је и грешан, оправдаће се. Ако је немоћан, оснажиће се. Ако је губав, очистиче се, онако како је и Господ очистио губавог. Ако је пао, устаће, а ако је жалостан, обрадоваће се. А ми треба да обрадујемо мајку Божију тиме што ћемо је поштовати, тиме што ћемо је молити за наше спасење. Благо сваком који прими благослов Пресвете Богородице. Она непрестано дели благослове. Хоћемо ли осетити Њен благослов, то зависи од нашег духовног стања, од моје и твоје вере, од моје и твоје љубави и према Богородици и љубави једних према другима. И сада Она притиче у помоћ вернима, где год верни вапе за Њеном помоћи и то сад са већом силом, зато што је сада поред сина свога и пред престолом. Зато сада сабрани, честитајући славу манастира, игуманији и сестринству, осетимо ту радост што смо били у дому мајке Божије, а ви знате да је овај манастир посвећен мајци Божијој-Ваведењу, да пођемо из ове Светиње са радошћу што смо били на служби, што смо се молили, што смо се причестили и што смо добили благослов Божији и што смо добили благослов мајке Божије. Немојмо формално схватати благослов. Благослов је део живота. То није никаква формалност. Благослов је кад тражимо благослов од Бога, кад тражимо благослов од свештеника. Зато Свети Оци кажу да хришћанин не би смео да умре без благослова, а камоли било шта да ради без благослова. Све што радимо, ако радимо са благословом биће нам на спасење. А све што радимо самовољно, из свог ега, то се неће претворити у оно што благослов треба. Зато нам треба мајка Божија која разуме наше слабости и наше грехе и наше падове, Она разуме нас, али зато ми треба да разумемо мајку Божију!”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

По заанвоној молитви Високопреосвећени је осветио славске дарове, после чега је литургијско сабрање продужено трпезом љубави коју је својим трудом и залагањем уприличило сестринство манастира на челу са игуманијом Нектаријом.

У поподневним часовима Високопреосвећени митрополит Јован је обишао радове на обнови храма посвећеног Светим Врачевима Козми и Дамљану у Белушићу.

јереј Александар Јаћимовић