Митрополиту су саслуживали: протојереј-ставрофор Бранко Ћурчин, протојереј- ставрофор Златко Димитријевић, протојереј-ставрофор Жељко Ивковић, протојереј-ставрофор Марко Митић, протојереј Родољуб Војиновић, протонамесник Стефан Франовић, као и протођакон Никола Урошевић, јерођакон Николај Кокановић и ђакон Стеван Илић.

Благољепију сабрања допринело је појање “Србских православних појаца” из Београда.

Надахнуто је окупљенима беседио Митрополит шумадијски Јован, међу којима је било доста бивших штићеника заједнице, о значају данашњег празни какао и о помоћи и заштити коју је Пресвета Богородица кроз векове пружала свима, па и данас, онима који јој молитвено припадају.

„У име Оца и Сина и Светога Духа!

Да заблагодаримо Богу, браћо и сестре, што нас је данас Духом Светим сабрао у ово духовно лечилиште, заједницу „Земља живих“, да служимо свету Лутургију. Литургија нас сједињује са Богом, сједињује нас са небом. Причешћујући се на Литургији вером примамо целога Христа у себе, који је несместив и већи од читаве Васељене. Па ипак, у смирењу своме он улази у наше срце. Није могла бити ни Пресвета Богородица смиренија него што је смирен Господ наш Исус Христос. Иако је она њега носила у утроби својој, како то сведоче свети оци, Он је њу носио. Зато заблагодаримо Богу и Пресветој Богородици што смо се данас сабрали да замолимо за њене молитве Богу за нас. Њене су молитве велике. Она се моли за цео род људски, за све оне који поштују њеног сина , њеног и нашег Бога. Велику улогу има Пресвета Богородица у Божијем домостроју, плану спасења људског рода. Преко ње је Господ дошао на овај свет, да нас избави и врати из небића у биће. Она је мост преко кога је Господ сишао у ову земљу и мост којим је он узишао на небо. Она је и наш мост којим се и ми успињемо на небо. Човек није створен за привременост него за вечност. У овоме свету смо привремени, а у ономе смо вечни. То је наш горњи дом у који треба да заслужимо да уђемо. Заслужићемо да у њега уђемо ако поштујемо Бога, Пресвету Богородицу, Цркву, ако живимо црквено и јеванђелски. Данас празнујемо Празник Полагања ризе Пресвете Богородице. Много икона Мајке Божије прослављамо као велике светиње. Њена риза коју данас прослављамо, била је обична, вештаствена тканина, али је њу осенила сила Божија и благослов. Тако је постала извор исцељења. Кроз веру и духовно размишљање и ми треба да прилазимо ризи Мајке Божије и да замолимо избављење. Она ће нам помоћи и изаћи у сусрет нашим молитвама и жељама ако су оне богоугодне. То све зависи од наше вере. Са каквом вером јој прилазимо такав ћемо благослов и добити. Вера је основ нашег живота. Вером уводимо Христа у себе. Када целивамо реликвије Мајке Божије, прилазимо са осећањем да заиста целивамо њено нетрулежно тело. Дубље гледано, Пресвета нас све духовно облачи у ту ризу. Облачи нас у нетрулежну одећу: веру, доброту, милосрђе, љубав и све оне врлине којима прилазимо Богу. С правом је названа заштитницом рода људскога, свих хришћана и свих оних који се њој моле. Она је брза помоћница. Имамо и иконе које се тако зову „Брза помоћница“. Многи храмови у Русији су посвећени „Брзој помоћници“. Неки храмови посвећени су икони „Свих жалосних радост“. Свима којим су у жалости Богородица дарује радост. Зато када читамо акатист Мајци Божијој непрестано понављамо: „радуј се, радуј се, радуј се...“ и она се радује, али се највише радује када се ми радујемо њој. Исто како када мајка осети да јој се дете обрадовало и она му одговара радошћу. Када год јој се обратимо за помоћ, она притиче да нас избави од невоља. А ко од нас нема невоље, муке и проблеме? Она нас избавља о невоља и искушења. Сви имамо разна искушења. Све наше невоље и потешкоће Богородица узима и прима на себе. Исто као што је и Господ позвао све уморне и натоварене да их одмори. Од тога нам не треба већа утеха, да имамо таквога Бога. Бог се спушта у нашу провалију у коју пропадамо са својим гресима, и Он нас подиже. Има ли веће радости него да имамо Мајку Божију која непрестано клечи пред својим Сином и моли за род људски. И ми се молимо да нас она спаси. Само Богу и пресветој Богородици кажемо: „Спаси нас!“ Осталима се молимо да се они моле за нас. Због свега тога се Пресвета Богородица толико често и слави у Цркви. После Господа Христа верујући народ се највише обраћа Мајци Божијој за помоћ. Она милује народ који иде путем Христовим. Има ли лепшег миловања него кад мајка помилује своје дете? Нема. Она нас милује и снажи. Она руководи и закриљује својом светом Ризом и приводи Христу. Зато у Цркви кажемо да је Богородица шира од небеса. Како? Тако што је у својој утроби носила онога који је шири од небеса. Њено крило је велико као Васељена. Само до нас је да ли ћемо се огрејати на крилу Мајке Божије? Нема топлијег крила од мајчиног крила. Нема веће школе од мајчине школе. Када су питали једног ученог човека ко му је помогао да стекне тако велико образовање, он им је одговорио да му је највише помогло крило његове неписмене мајке. Те старе мајке, нису често биле ни писмене, али су знале шта је вера, шта им је дужност. Не само да рађају него и да васпитававају. Васпитање је чак и важније од рађања. То храњење, питање Духом Светим. Данашње васпитање је у кризи. Поједини родиљи данас не васпитавају своју децу добро. Они децу снабдевају само материјалним стварима и оним што је споља. Нажалост, нису проникли у душе своје деце да виде шта их задоваљава, да ли су испуњена унутрашњом пуноћом или су им очи само замазане материјалним и површним стварима. Живимо у озбиљним временима у којима су оне праве, исправне вредности замењене погрешним вредностима. Многи се труде да те погрешне врености спроводе у свом животу. Слушате о толико промовисаној родној равнопраности. Велика је то пошаст. Слушате и о томе да ће уместо оца и мајку деца имати родитеља бр. 1 и родитеља бр. 2. Да ли се човек своди на број? Да ли је човек икона Божија? Јесте. Али на овакав начин ми га претварамо у икону, не Божију, него оног другог. Све се нажалост мења у оном негативном смислу. Не смемо да сметнемо са ума да има и доста тога позитивног. Некада смо знали и пре него што ће се дете родити, да ли се очекује дечак или девојчица. Сада чекамо дете да се у неком периоду развоја определи да ли се осећа као мушко или женско. Ово је директно устајање на Бога и Божији поредак. Када се Божији поредак исквари квари се свешто је у поретку. Ми крштени људи не бисмо смели никако да заменимо оца и мајку са некаквим бројевима. Наш је народ увек говорио да су уста пуна мајке. Узвишено је само и казати:“Мајко моја!“ Овај данашњи празник је празник радости као и сваки други посвећен Пресветој Богородици. Познате су нам речи Пресвете Богородице на свадби у Кани Галилејској која поручује слугама да учине све што њен син буде рекао. Учините што год вам каже. Ево радости свима вернима. Она која је Господу била најближа на земљи брине се и даље о вернима. И данас нам она говори, само ако имамо духовно ухо, да то чујемо: “Чини оно што ти Господ каже и не бој се“. Наш задатак у овземаљском животу је да чинимо оно што нам Господ каже. Тако је Богородица посаветовала слуге у Кани Галилејској и слуге су је послушале и видели су чудо. Вода је постала вино. А чуда су тамо где је вера. Из ово мало речи Пресвете Богородице, записаних у Јеванђељу, ово је драгоцена поука коју је она даровала људима за време свога живота на земљи. Овим речима Богородица нам је поручила да Бог све зна. Он зна и наше радости, туге и невеоље... Он све зна, али само ако му се предамо, ако му се дајемо. На сваком богослужењеу чујемо ону дивну прозбу: „Сами себе, једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо.“ Ако и наиђу искушења, проћиће. Али ако немамо вере у Бога и поверење у Мајку Божију не можемо сами савладати искушења без силе и моћи Божије и заштитништва и молитава Мајке Божије. Господ све може. Он нас све љуби. Чујмо Бога и њега послушајмо. Пресвета Богородица је схватила своју дужност у овом свету. Да живи за Њега и да Извору Живота приступа. Дужност да приводи Христу Богородица је драговољно продужила да врши и са неба. Господ се јесте вазнео на небо, али он је стално овде са нама кроз своју Цркву. Кроз сву историју Цркве Богородица је све учила да чине оно што је он рекао. И дан данас она се тајанствено спушта са своје небеске висине да посаветује верне да чине оно што је он заповедио. Само је питање чије савете ми слушамао? А прави је савет Божији, Свете Тројице, Цркве. То је Јеванђеље пресвете Богородице, да чинимо како нам он каже. То се Јеванђеље не састоји од четири јеванђелске књиге, већ из само пар речи:“Што год вам каже учините.“ Не дозволимо да нас врева овог света заглуши да не чујемо савете Божије и савете и молитава Пресвете Богородице. Послушајмо је као мајку и више него своју мајку. Она нам жели највеће добро, да царујемо у вечном Царству Сина и Бога њенога. Помолимо се Мајци Божијој, јер смо у невољама. Замолимо је да не презре наше молитве зарад велике милости њене. Велика је њена милост као и Божија милост. Да она умоли сина њеног и Бога нашег, великог човекољупца, да нам дарује опроштај грехова. Да нам дарује исцељење од болести, а сви смо ми на неки начин болесни. Ако нисмо телесно, онда смо болесни духовно, јер смо учинили грех. А грех је духовне болест. Да нам дарује у клонућу охрабрење, ободрење од свих непријатеља и избављење од нечастивог и нас самих. Да нам у жалостима дарује радост да би свагда саборно у Цркви Богу и Богородици певали Алилуја. Алилуја значи хвалите Бога. Читајући молитве Богородици ми стално хвалимо. Човек треба да зна шта је за похвалу а шта није. Ми крштени хришћани не треба да лутамо. Треба да се угледамо на Бога, Мајку Божију, светитеље и Јеванђеље. Јеванђеље треба да буде наше огледало у коме се огледамо. Али огледало треба да буде чисто. Не дозволимо да на икону Божију, а та икона смо ми, пада прашина па да потамни лик Божији и лик Мајке Божије.

Бог вас благословио!“

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

По ломљењу славског колача уследила је Трпеза Љубави коју су за присутне припремили штићеници заједнице са својим старешином протојерејем-ставрофором Александром Новаковићем.