СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У МАНАСТИРУ РАЛЕТИНАЦ ПОВОДОМ ХРАМОВНЕ СЛАВЕ

СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У МАНАСТИРУ РАЛЕТИНАЦ ПОВОДОМ ХРАМОВНЕ СЛАВЕ

Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски Господин Јован је у петак, 12. јула 2024. године, на празник Светих апостола Петра и Павла служио Свету архијерејску Литургију у манастиру Ралетинaц, поводом храмовне славе.

Његовом Високопреосвештенству су саслуживали Архимандрит Онуфрије, настојатељ манастира Денковaц, јеромонах Нектарије, јереји Вукашин Симоновић и Слободан Савковић и ђакон Небојша Јаковљевић.

Молитвено сабрање су својим слаткопојем улепшали чланови певачког друштва „Србски православни појци“ из Београда.

По прочитајој перикопи из Светог Јеванђеља Митрополит се се верном народу обратио богомнадахнутом беседом, рекавши:

„У име Оца и Сина и Светога Духа. Помаже вам Бог драга браћо и сестре. Велика је данас радост нашег сабрања у обу Свету обитељ, велика је радост јер можемо лицем ка лицу да се гледамо, да се радујемо једни другима и да честитамо славу игуманији Евгенији, њеном сестринству, оцу Алексеју и свима вама који сте се данас овде сабрали да се Богу помолимо, а у исто време да замолимо Свете апостоле Петра и Павла којима је ова древна светиња посвећена да се они моле за нас. Потребна нам је молитва светих угодника Божијих, потребна нам је молитва праведника Божијих, молитва других. Да би смо се молили једни за друге треба да имамо веру у Бога, поверење у Бога, и веру и поверење у другога. Ако имамо веру и поверење у другога, онда из тога произилази и љубав једних према другима. Сабрали смо се овде као што су се сабирали и наши преци, да пред невидљивим, али свуда присутним Богом, кажу и свој бол и своју тугу, али и радост јер је велика радост сабирати се у Господу. Ако се сабирамо у Господу онда ћемо се сабирати и једни са другима, ако нисмо у Господу сабрани нисмо сабрани ни једни са другима и зато бива раздор у свима од нас. Раздора нема међу људима док човек не направи раздор у себи, док себе не подели. Када припадамо Богу, онда припадамо сваком другом Божијем бићу јер Бог не гледа ко је грешан, а ко је праведан, Бог воли и једне и друге. Праведнике воли да би их још више учврстио у праведности, а грешнике воли не би ли их Његова љубав коснула да и они заволе Њега и једни друге. Ми данас славимо Свете апостоле Петра и Павла, двојицу апостола који су једно у Христу. Они јесу различити, али имају исти разлог и исти циљ и то их чини једнима и једнакима. Ко је у Христу тај је нова твар, нови човек. Ми ако се не обнављамо онда нисмо једно у Христу него изнад другога, а када смо једно у Христу све сагледавамо у Христу. Ми знамо да смо створени по слици и прилици Божијој и да смо сви иконе Божије јер смо се сви крстили у име Христово и у њега се обукли. Када знамо све то онда то треба и да будемо.

Шта ми радимо испред иконе? Прекрстимо се, целивамо, молимо се, а то исто треба да урадимо према човеку као икони Божијој. Човек је већи него икона која је насликана, ако је држимо само као сувенир, ако ту икону не доживљавамо као светињу и да преко ње не струји благодат Божија. Нас је Бог створио да се уједињујемо. Људи се уједињују у ономе што они јесу и са онима који су им слични. Ако је неко праведан, он се и дружи са праведнима, а ако није онда се дружи са оним другима.

Разлике међу нама не треба да нас разједињују и раздвајају, а оне су нам дате да бисмо кроз нашу разлику сагледали разлику другога и да га осећамо без обзира што је он потпуно различит. Да га осећамо као себе, јер само горд и сујетан човек не може да прихвати другога човека. Наше је да прихватимо свакога онаквим какав јесте, да му помогнемо ако је на лошем путу, али не можемо да исправимо другога пре него што исправимо себе. Онај који исправља себе има право и да исправља друге. Поред свих наших разлика ми имамо печат Христов, али и јединствен и непоновљив печат. Те различитости и јединство су нам дати да кроз њих градимо заједницу. Не изграђујемо ли заједницу у породици, у селу, у држави, онда је ми рушимо. А ко разруши заједницу њега ће разрушити Бог.

Дато нам је да будемо једно, али прво једно у Христу, једна Црква, један људски род. Зашто су апостоли тако важни у животу Цркве? Сама реч апостол значи онај који је изсаланик, онај који је послат, весник. Христови су они који нама благовесте Христа, радост Христову, радост јеванђелску и који нам говоре да је Христос Живот и Спасење објављујући тако Сина Божијег као нашег Спаситеља и Избавитеља. Христос је наш Спаситељ и где је Он ту је спасење, а где нема Њега нема ни спасења. Одвојимо ли се од Христа, ми смо одвојени од Цркве и једни од других. Право јединство је само у Христу.

Зато су апостоли темељ Цркве јер нам својим животом сведоче Христа и Спаситеља. Међу сабором апостола посебно место заузимају Свети апостоли Петар и Павле које Црква назива првоврховним. То не значи да су они били нешто изнад осталих апостола, већ су тако названи само по части, али су једнаки били пред Христом, једнаку су благодат задобили. Благодат није ништа друго до сам Христос. Ми смо ту благодат задобили на крштењу и обнављамо је кроз Свете Тајне. Незадовољан човек тражи нешто још више, а има ли нешто више од Христа? Апостоли су се разликовали по образовању, по призиву, по месту одакле потичу, али су једнаки у Истини коју су сведочили, а сведочили су Христа Бога Живога, Цартво Небеско, Цркву. Апостол Петар је био рибар, неписмен, али када је примио благодат Божију и када је проговорио неколико хиљада људи је поверовало. Није то била Петрова мудрост већ благодат и мудрост Божија која је говорила кроз њега. На другој страни је апостол Павле, најученији човек тога времена, а он се тиме није гордио. Зато је он говорио „све за Христа дајем, али Христа ни за шта“ и „кад се Христос усели у меме, у мене су се уселили цело небо и цела земља“. Они су говорили да је Господ примио људску природу, да је постао један од нас у свему осим у греху. Они су нам сведочили Спаситеља света. На вери Светих апостола заснована је Црква. Вера је чудо, моћ, снага и сила, јер ми кроз веру усељавамо Христ у себе. У темељима цркве су апостоли па ми зато и кажемо у Символу вере „у једну, свету, саборну и апостолску цркву“. Зато је Христос рекао апостолима „ко вас прима Мене прима, ко се вас одриче Мене се одриче“. Ми у Цркву улазимо кроз веру, она је нама дата и предата, да је ми чувамо и предајемо. За нас хришћане Црква није једна од многих институција, није ни неко социјално друштво или нека организација у којој налазимо мир. Црква је за нас крштене живот, дисање, радовање и постојање вечног у Христу и са Христом и са светима. Црква је вечна, а ми смо пролазни. Ми смо вечни док поштујемо Цркву, док слушамо, док живимо Црквом и ми смо Црква. Црква је за хришћане важнија него дом. Црква је за нас све зато што смо њоме и у њој и са њом једно са Христом и једни са другима. Наш живот ако није у Христу и са Христом онда није прави живот јер није вечни живот. Треба да имаму јаку и чврсту веру и њу да потврђујемо својим животом, као што су то радили свети.

Сабрани овде данас да се замолимо Господу да нам дода вере, љубави, милости, осећања да осетимо Бога јер ако осетимо Бога осетићемо и другог човека. Да се молимо за друге и да волимо и оне који нас не воле. Да се молимо Светим апостолим да их препознамо да бисмо и ми могли да будемо апостоли речи Христове. Сваки хришћанин је апостол у маломе. Зато пазимо на коме остављамо кућу, потомство, село, Цркву. Ако смо од породице направили Цркву, онда смо у Цркви Христовој. Заваравамо се ако мислимо да смо савремени, а не живимо у Христу, јер је једино Он савремен. Друго је ако ми умислимо да смо савремени и то у неким обезвређеним вредностима које су нам немтнуте, онда долазимо у стање да се поносимо неким лудостима, онда нисмо научили основне јеванђелске лекције да не чинимо другоме оно што не бисмо желели да нама други чини. Ако то научимо и усвојимо где ће нам бити крај, онда нећемо ни чинити ни пожелети зло другоме. Зато данас сабрани у овој светој обитељи о дану славе овога манастира да се помолимо Богу да нам Он помогне да будемо бољи људи. Помоћиће нам и Бог и Свети апостоли али и наша вера и наша молитва.

Живи били и Бог вас благословио.“

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

По заанвоној молитви уприличена је литија око храма, а затим је ПВисокопреосвећени Митрополит пресекао славски колач, после чега је литургијско сабрање било продужено трпезом љубави коју је својим трудом и залагањем уприличило сестринство манастира, на челу са игуманијом Евгенијом.

Јереј Горан Јовановић