СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У МАНАСТИРУ СЕТОГ ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА

СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У МАНАСТИРУ СЕТОГ ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА

Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски Господин Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Светог Пајсија Светогорца, у селу Шуљковцу код Јагодине 11. јула 2024. године.

Високопреосвећеном Митрополиту саслуживали су: архијерејски намесник колубарско – посавски протејереј ставрофор Златко Димитријевић, игуман манастира Пиносава архимандрит Петар (Драгојловић), игуан манастира Денковац архимандрит Онуфрије (Вранић), игуман манастира Тресије јеромонах Серафим (Ракановић), протођакон Нинослав Дирак и ђакон Далибор Нићифоровић.

Чтецирали су вероучитељи Никола Ралевић и Бојан Тодоровић, студенти богословља Јован Ивановић и Бојан Стевановић и господин Предраг Јанковић, а саму Литургију својим појањем улепшао је хор сестара манастира Липар.

На самом почетку Свете Литургије Високопреосвећени Митрополит рукопроизвео је господина Предрага Јанковића у чин чтеца.

Након прочитаног Јеванђелског зачала, Високопреосвећени Митрополит се обратио верном народу:

“У име Оца и Сина и Светога Духа! Данас прослављамо пренос моштију Светих бесребреника и чудотвораца Кира и Јована, који су били лекари по свом позиву. Они су заиста лечили народ, првенствено благодаћу Божијом, силом Божијом, а онда сигурно и лекарским вештинама. И ово данашње Јеванђеље које је посвећено њима говори нам о Царству Небеском. О ономе што су њих двојица у животу проповедали, не речима толико колико су делима. Такође, и данас прослављамо Светог оца Пајсија која је ова светиња и посвећена, једног дивног и како кажу светогорци, једног од најмудријих стараца двадесетог века на Светој Гори. Ако смем да будем пристрасан да кажем да сам имао једном прилику да посетим овог светог старца у његовој келији на Светој Гори. Он је заиста с правом назван како и пише у његовој служби, да је био светионик љубави. Али он, његова љубав није се само везила само за себе, нити за ту најближег једног или другог. То није. То је себична љубав. Љубав Божија се простире на свакога, наравно, који жели да осети љубав Божију. Но, ја би да кажем још неку реч о Јеванђељу данашњем које смо чули, а посвећено је Светим бесребреницима, где се каже како је Господ Исус Христос позвао своје ученике, своје апостоле, и дао им је своју Божанску власт. Дао им је моћ божанску над духовима нечистим да исцељују, да изгоне из људи, и да лече људе од сваке невоље и болести. Христос када их је послао рекао им је ходећи проповедајте да се приближило Царство Небеско. А шта је то Царство Небеско? Ми често то чујемо када читамо Јеванђеље, на богослужењима и када читамо приватно, ми видимо да се на много места говори о Царству Небеском. Шта је то Царство Небеско? Христос одговара: ,,Царство Небеско је сам Господ Исус Христос.“ А где је то Царство Небеско? Неки ће да замишљају да је то негде горе, доле, тамо, овамо. Христос решава ту дилему нашу људску и каже: ,,Царство Небеско је унутар у вама.“ И заиста је тако. Ко има Христа Бога у себи, он осећа то Царство Небеско и овде и сада, и он већ корача ка том Царству корачајући овде на овој земљи мислећи непрестано о Царству Небеском. Зато свети оци кажу да хришћани би требали да ходају овом земљом али да мисле на Царство Небеско. Оно је унутар вама. У нама је и Царство Небеско или царство таме. У нама је или рај или пакао. Све зависи шта ми то изабирамо и шта ми желимо и хоћемо да буде у нама. Јер Бог нама не брани и ако изаберемо и ђавоље царство. Ми смо тако желели, имали смо слободу. Хоћемо ли у себи имати или Царство Небеско или оно друго. А то што изабереш, ти томе и следиш. Ако си изабрао Царство Небеско, онда и тежиш том царству. А ако изабрао царство таме, ти онда идеш у ту таму и тад човек постаје сав таман. И што је најгоре, он не види да живи у тами. Напротив, он живећи у тами мисли да живи у светлости. Тако себе обмањује и тако себе приказује и тако себе показује. А никако да схвати да има неко тамо ко је мало духовно, на вишем нивоу, који може да прочита његово унутрашње стање. И то што ја сада представљам себе да имам то Царство Небеско у себи али ја се борим зато што није у мени Царство Небеско него царство таме. Шта то значи кад каже Христос да је Царство Небеско унутар вама? Значи да онај који има Бога у себи и који живи Богом тај већ и овде и сада осећа присуство Царства Небескога. А Царство Небеско је Христос. Иако носиш Христа у себи ти ћеш се борити против зла, против греха, себичности, саможивости, гордости, сујете, јер ако носиш Христа у себи онда ти се угледаш на Христа. А Он је пример у свакоме. И љубави и у смирењу, и у понижењу, све је у Христу и зато се човек и прихвата оно што му живот нанесе, прихвата са смиреношћу и благодаћу, знајући управо да нас Господ неће оставити. И Бог неће никога од нас да остави, само је питање хоћемо ли Бога или не. Да ли прихватамо Бога онакав је Бог. Бог је Бог љубави. Ако си прихватио Христа Бога, прихватио си љубав. Ако си прихватио, прихватио си Христа Бога. Ко је отуђен од љубави он је отуђен од Бога, како каже Свети Јован Јеванђелист. Ко је отуђен од Бога отуђен је од љубави и ко је отуђен од љубави отуђен је од Бога. Кад се овде говори о љубави, не говори се о оној сентименталној љубави. Овде се мисли на ону жртвену љубав. Ону љубав коју је могао само Бог да покаже нама жртвујући Себе за нас и за наше спасење. Ово кад Христос каже да се приближило Царство Небеско, можемо да питамо како је дошло то Царство Небеско. Како је дошло Царство Небеско међу нас? Дошло је тако што је Господ Исус Христос сишао са неба и Он је са Собом донео то Царство. Јер са Христом сишло је цело небо. Са Христом су сишли светитељи, анђели. Као што ће исто као кад поново дође Христос да суди живима и мртвима опет неће сам доћи, него ће доћи у пратњи анђеља и светитеља. Са Христом силази и долази све оно што је добро. И сваки дар који ми имамо, а нема човека без дара, треба да то схватимо као дар од Бога. И ови свети бесребреници Кир и Јован заиста су имали благодатни дар Духа Светога. Тако су исцељивали али нису сматрали да је то њихов дар. Не. Сматрали су и веровали да је то дар Божији. И сваки дар одозго силази. Ми ако имамо неки дар, ми мислимо да је то моја способност, моја моћ, сила. И то приписујемо себи. А човек може само да препише себи грех. Али када Христа има у себи и носи Га у себи, он зна и кад погреши и кад падне да ће тај Христос који нас више воли него отац и мајка и цео свет, да ће се сагети да нас исправи, да нас подигне. Зато нам је потребна вера и љубав како према Богу тако и према ближњима. Љубав не смемо да делимо. Онда није јеванђелска љубав. То је твоја себична љубав. И тако људе везујеш само за себе. А чим везујемо човека везујемо само за себе, не везујемо га за Бога. А све оно што се не веже за Бога, то кад тад пуца. Само оно што је везано за Бога, то не може ни једна сатанска сила да развеже и да нас одвоји од Бога. Господ је сишао са неба да земљу претвори у рај. И људе да претвори у светитеље. Зато је сваки хришћанин потенцијални светитељ. И земља је била рај. До кад? Све док је човек слушао Бога, а кад је почео да слуша себе, кад је почео да слуша Нечастивога, онда је човек претворио земљу у пакао. И ми и дан данас осећамо управо ту непослушност првог човека Адама и данас сносимо последице. Зашто се каже у Светом Писму: ,,Све Божије спустило се к нама.“ А шта је то сишло са Богом? Сишла је вечна правда како је то писао и говорио Свети Јустин Ћелијски. Сишла је Истина, сишла је вечно добро, вечни живот и сишла је љубав. Јер је љубав свела Бога са неба на земљу. али говорим о оној жртвеној љубави, јеванђелској љубави. Ми данас, односно овај манастир, нови наш манастир овде, као што знате посвећен је Светом Пајсију Светогорцу. Реч је о нашем савременику Пајсију, који је био пример и другим старцима. А старац је назив код монаштва, не мора он да буде стар по годинама, него по мудрости. Зато чак у монаштву производи за старца као што епископ рукопроизводи проповедника или духовника. И то је тај проповедник који га је епископ произвео а ово што се сами постављамо за неке духовнике и намећемо се, то су у ствари квази духовници. Свети Пајсије познат по својим духовним поукама, саветима, одговорима на многа питања која су му људи постављали. Свакоме је давао одговори свакоме је дао утеху. Он је био сав саткан од вере, од молитве и љубави. Био је један прост монах. Искрено, први пут кад сам га видео помислио сам да је то неки монах који тако лута по Светој Гори. Био је прост. Никад ниси могао да верујеш какав огањ божански, огањ благодати Божије у њему стоји. Кад се приближиш и кад му погледаш лице, не треба ништа више да питаш. Могао си са његовог лица да нађеш одговоре за све оно што те мучи, што те прогони, за све оно ниси а треба да будеш. Верујте пред тим старце се човек осети малим, сићушњим, старац који нико није имао неко световно образовање али је имао то божанско. Кад отвори уста заиста из његових уста тече мед и млеко. Његове су речи пуне Бога. А кад су речи пуне Бога, онда су пуне и сласти. И онда човек те речи прихвата без оне дилеме. Прихваташ. А зато ти опет треба вера, зато ти опет треба поверење. Он се обогатио љубављу тиме што је управо љубав делио са другима. Човек кад каже да има љубав, али не може да смисли тамо неког човека, не може да смисли оног грешника. А љубав Божија воли подједнако и праведника и грешника. Свети Пајсије је волео друге неоптерећујући се да ли њега други воле. А ми данас желимо да нас неко воли код кога имамо интерес. Ако немам интерес, нећу да га волим. Он се није тиме оптерећивао да ли га други воле али зато је туговао за онима који нису имали и нису давали љубав другоме. Човек даје оно што има и даје оно како и шта има. И затп човек треба стално да се пита да ли ја заиста ишта могу да дам другоме. Имаш, само види да ли си му веран, да ли си у Јеванђељу, да ли си у Цркви као божанском телу, или злоупотребљаваш и Јеванђеље и Цркву. Зато мислим, Црква је поставила на овај или онај положај и мислим да тим положајем или чином мени је гаранција да ћу бити спасен. Није. Како живиш у тој заједници? Да ли поштујеш заједницу? Да ли поштујеш другог човека? Да ли се смираваш? И зато је Свети Пајсије туговао за људима који нису имали у себу љубави осим оне себичне. И када га је једна жена питала шта да ради јер је њена љубав мала. Њена се љубав охладила. Он је одговорио следећим речима па ћу их цитирати: ,,Сестро, засеј оно мало љубави што је остало у теби да би изникла нова љубав. Јер ако не сејемо, неће ништа да никне.“ Наставља старац и каже: да би израсла и заметнула та љубав коју си посејао за коју Христос и говори да оно је као зрно горушичино мало да би заметнула плод и да би онда пожњела љубав. И даље наставља и каже: ,,После ћеш засејати више љубави ако си засијала то што имаш малу љубав јер је она сама исповедила.“ Уплашила се. А он је храбри: ,,Немој да се плашиш што ти се захладила љубав, што је мала љубав. Него ајде сад то мало учини до тебе што је а онда је све друго до Бога. После ћеш засијати више љубави па ћеш још више пожњети и тако ће ти се амбар полако напунити и нећеш имати толико места где да стављаш оно што пожњеш.“ И љубав се множи. Јер, што више љубави сејеш то се она све више увећава. То су савети Светог старца Пајсија. Човек сељак, поносим се што сам дете са села управо у тим сељачким пословима могао да видим и шта је љубав, жртва, рад и шта је спремност да нешто учиним за добро другога. И тако човек сељак има малу врећу семена и сеје. Потом покупи плод и напуни другу врећу. Зрно пшеничино, ако не умре, ако не иструли, неће да клија. Отиди на село па видите да семе пшенице иструли. Тек кад иструли оно клија и множи се. Ако потом човек засеје у већој врећи, он ће све више врећа напунити у животу. Тако исто бива и са љубављу. Да би се љубав увећала треба дајемо љубав. Али не ону од интереса. Онај који не даје и оно мало љубави што има, исти је као онај који има шаку семена и ту шаку чува, неће да је засеје. И шта бива са тим семеном? То се семе уцрвљава. Једног дана то семе пропадне и не можеш га више посејати. Ниси га посејао на време. А ми хришћани за све имамо своје време. Зато апостол Павле ће рећи: ,,Има време кад се гради, кад се разваљује, кад се пева и кад се кука.“ И додаје: ,,Најбоље је кад све бива у своје време.“ Не пазимо ли на време, зато ће нас апостол Павле опомињати у својим посланицама и каже: ,,Пазите на време.“ Зашто? Нама је данас дато ово време, то је наше време. То је наш тренутак. Није чак ни наш дан, него тренутак. Јер ми не знамо шта ће догодити за петнаест минута. Зато треба да будемо свесни и радосни што нам је дао Бог садашње време да га испунимо Христом, Јеванђељем и да га испунимо љубављу. Онај ко не даје ни оном мало љубави што има, исти је као онај који има шаку семена али је саможив. Хоћу само за себе да задржим. И то ти је, тај човек личи на оног човека ако се сећате у причи о талантима. Онај који је добио два, он је радио, знојио се да оправда поверење свога старешине, свога домаћина. Тврдо је радио и умножио. Тако је радио и онај са пет. Он је морао више да ради. Коме се више даје, од њега се више и тражи. А онај који је примио један, почео је да ропће. Који господар мој, не зна он ништа. Једном дао два, другом пет, мени дао један. И шта је урадио? Закопао. Ниси узео то као благослов и зато човек и данас кад га у Цркви премести, он одмах почне да реагује. Он мисли да не зна владика зашто су ме преместили. Човече, па у Цркви влада Дух Свети. Црквом управља Дух Свети. Али зато треба да будемо достојни тог деловања, дејства Духа Светога у нама. Према томе колико љубави пружаш имаћеш и да примиш. Што сејеш, то и жањеш. И шта сејеш, то ћеш и да пожњеш. Неко мисли да може сеје шта он хоће. Можеш. Али једног дана ћеш пошњети. Али са чиме? Са тугом, са болом. Ако си сејао оно своје ,,ја“, свој его, а ниси сејао оно ,,ти“, ниси заменио оно своје ,,ја“ са ,,ти“. Ако не дајеш љубав, нећеш је ни примити. На пример, мајка, даје стално својој деци љубав али стално од њих прима, па се и њења љубав тако увећава. Али када тражимо љубав од других искључиво за себе и хоћемо да нам сви дају и када учинимо нешто добро, мислимо само како ће нам се узвратити. Онда љубав ако се даје а очекујеш да ти се узврати не дајеш ништа, него губиш и оно што си дао. Љубав се даје а не очекује се да ти неко узврати. А доћи ће време, ако си дао праву љубав да се правом љубављу и узврати. Ми често смо нестрпљиви, па, сад сам дао некоме нешто па хоћу да ми одмах врати. Чим ми није вратио, није ми више пријатељ. Кад се удаљавамо од љубави Божије онда се удаљавамо од Бога и не примамо љубав од Бога и исто тако не примамо љубав од другога. Они који поседују само ту емоционалну, телесну љубав, Свети Пајсије каже да се такви свађају. То је његова реч. Ко ће зграбити више љубави за себе. А они који имају ону духовну љубав, ону праву љубав, и они се свађају. Како то? И они свађају али они се свађају ко ће више да да љубави. То је оно што прави разлику између људи они оних који немају љубави. Да замолимо Светог старца Пајсија да се моли Богу да се у нама умножи љубав, а љубави никад много. А љубав, она права, она покрива мноштво грехова. Кад имаш праву љубав и неко се огреши од тебе, ти ћеш да опростиш али ћеш онда да тим праштањем томе коме си опростио навести да размишља да и он прашта. Зато нека нам данашње наше сабрање на данашњој Литургији које је управо предукус Царства Божијег, да се учествујући у Причешћу, у сједињењу са Господом Христом осетимо управо тај дар од Бога што се сједињујемо са Богом. А кад се сјединимо са Богом, верујте, онда ћемо се сјединити са ближњима. Онда нећемо осетити непријатеља. Човек скоро па и нема непријатеља. Има али и их он најчешће измишља. Зашто нема? Зато што је човек сам себи највећи непријатељ. Е зато и каже: ,,Победи себе па ћеш победити и другога.“ Али победом љубави, не неком моћи, не силом, не неком неистином. Победи себе, победећеш и зло у себи. А кад победимо зло у себи, онда ће кроз нас да струји благодатно дејство Духа Светога, и онда ће знати да струји та љубав. Верујте ми, много је лакше волети него мрзети. Зашто? Зато што је Бог љубав а ђаво је мржња. Зато ђаво неће Бога. Зато нам стално говори, ма човече ти си све и всја. Нико те не може преместити од тог места. Па сви смо ми овде привремени. Данас јесмо, сутра можда не будемо овде. Али и ако не будемо овде, али ако смо оно што живимо овде са тиме зарадили тај вечни живот, то Царство Небеско које је у ствари царство Бога и царство љубави. Нека је срећна слава, јер по календару Свети Пајсије се сутра прославља, али је сутра велики празник светих апостола, ми данас прослављамо славу овога манастира. Нека је срећна слава оцу Пајсију који носи његово име, који се заиста овде труди надљуским напорима да се за кратко време створи оно што је створио највише и најчешће својим радом и својим рукама. Видите како је лепо гледати овај конак, како је лепо гледати ону цркву тамо која се гради. Само још оцу Пајсију да пожелимо и да се молимо Светом Пајсију да му помогне и поред ових грађевина и зидова да створи живу Цркву, да ствара монаштво. А монаштво ће стварати и он поред оне љубави за овом светињом и љубав пружао другоме. Тако ћемо задржати човека поред себе. Само из љубави. Немамо љубави, бићемо напуштени. А љубав је веза савршенства како данас вели Свети апостол Павле у данашњој посланици.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Након заамвоне молитве Високопреосвећени Митрополит шумадијски Господин Јован пререзао је славски колач, а затим је уследила славска трпеза поводом славе ове свете обитељи припремљена од настојатеља манастира, протосинђела Пајсија (Илића).