Његовом Високопреосвештенству саслуживали су: протојереј-ставрофор Милован Антонијевић, старешина овог свештеног храма, протојереј Синиша Раденковић, јереј Милош Павић и ђакон Стефан Јанковић.

По прочитаном зачалу из Светог Јеванђеља, Високопреосвећени митрополит Јован је рекао:

“У име Оца и Сина и Светога Духа, овај одељак Светога Писма поучан је и мио јер даје нам наду да нисмо остављени, да нисмо сами. Поткрепљује нам веру, да верујемо у Бога и да верујемо заиста у оно што је Господ рекао кроз Свето Јеванђеље. А ето данашње Јевађеље као што смо чули почиње речима где Господ каже апостолима а преко њих и свима нама: “ Не бој се мало стадо, јер би воља Оца вашега да вам даде Царство небеско”. У цркви се не мери ништа бројем толико колико се мери по вери нашој. Зато Господ и каже: “Не бој се мало стадо”, поготово у оно време када хришћанство није било заживело у потпуности, док јевађеље још није ушло у народ, још док апостоли нису проповедали Јеванђеље Христово, и заиста било је мало стадо. Међутим оно што је Христос засадио то расте, расте и рашће. И заиста Господ кроз данашње Јеванђеље храбри нас да не малаксамо у искушењима која нас сналазе, а њих је било, има их и биће их. Да не малаксамо у невољама земаљаским а тога нико скоро није поштеђен. А ако све претпимо шта нас снађе у животу, и ако то претпимо Бога ради и спасења наших душа Господ нам каже: “Да је воља Оца небескога да вам даде Царство небеско”. И то је оно за шта треба ми као крштени људи, хришћани да тражимо а Господ каже: “ Најпре тражите Царства Божјега и правде његове а све ће вам се друго придодати.” Када човек тражи то Царство небеско он у ствари себе припрема још овде и сада и то Царство небеско осећа и сада у себи, јер човек кад верује у Бог, он браћо и сестре верује у сваку реч Божју да ће се она испунити. И заиста ако смо ми усмерили наш ум, наше срце, наше помисли ка Царству небеском онда ћемо заиста ходајући овом земљом мислити на небо. То је заправо хришћанин, који хода земљом а мисли на небо. И човек док год мисли на небо односно на Бога он заиста, прво неће тако лако пасти у искушење, друго док мисли на Бога он ће растерити себе од самога себе. То јесте, растеретиће себе од гордости, од сујете и у њега ће се уселити то смирење без кога нема спасења. И зато и данашње Јеванђеље каже: “Где је благо ваше тамо је и срце ваше”, дакле тамо ће и бити срце ваше, где смо себе усмерили, где су наше мисли како кажу Свети оци тамо смо и ми. И зато човек може телом да буде на једном месту, може да буде данас на Литугији а да мислим буде, тамо не знам где. Он је овде телом а душа, дух му је на сасвим другом месту. Е то је оно што треба да се трудимо, да то објединимо. И душу и тело, да мислимо и за душу и за тело. Јер људи смо, нисмо само душа, нисмо само тело него и душа и тело и треба да мислимо и о једном и другом. Али да дамо свакоме по мери колико је потребно, оно што је потребно да дамо души а оно што је потребно да дамо за тело. Јер ако не водимо рачуна о телу онда ће тело ослабити, онда нећемо моћи да се молимо, да постимо, да вршимо подвиге, али опет понављам не смемо давати преко мере телу а на уштрб душе јер душа је претежнија од целога света, тако каже Господ наш Исус Христос. И када Господ каже: “Не бој се мало стадо” он тиме хоће да каже не сумњај човече, него само веруј, не сумњај да ће Бог промишљати о теби уколико ти мислиш на Бога, ако не мислиш на Бога, не можемо ни очекивати да ће Бог промишљати о нама, браћо и сестре. Дакле, да Бог промишља о нама чак ако се ми и не трудимо толико много, али он је ту, Бог, ми треба да га осетимо кроз веру, кроз добра дела, јер ми вером усељавамо Бога у себе. И када уселимо Бога у себи, и кад имамо Бога у себи, онда кроз наше цело биће струји, што би наш народ рекао нека милина. Ко то струји? Дух Свети. Дух Свети, који нас усмерава, где треба да идемо, где нас усмерава, где нам показује како треба да живимо и шта треба да радимо. Зато и свако богослужење наше у Цркви почиње молитвом Богу Духу Светоме, где се молим да Дух Свети дође, да се усели у нас, да нас очисти и да нас спасе. Зато морамо бити обазриви да чувамо Духа Светога а не да дамо превагу нашем духу. Зато ће апостол Павле рећи: “Духа Божјега не гасите у себи”, кад човек угаси Духа Божијега у себи, иако хода он је у ствари духовни мртвац. У њему је све замрло што је Божје, замрло му је све оно што га краси и што га чини човеком. А човек је прави човек, тек онда када је Божији човек. Дакле, зашто нам Господ каже да је “воља Оца небескога да нам да Царство небеско”, зато јер је Очева воља, браћо и сестре, да нас спасе. Христос управо долази на овај свет да нас спасе, јер Он хоће да се сви спасу и да дођу до познања истине. Бог, који је сав љубав, он се не окреће на оно што људи на његову љубав одговарају мржњом, не, него Бог долази да спасе човека јер је човек икона Божја, човек је заиста икона Божја док Духа Светога има у себи, а ми смо сви примили Духа Светога на крштењу, и ми тог Духа Светога обнављамо првенствено кроз јеванђељски живот, хришћански живот. И ми смо у ствари запечаћени Духом Светим, сећате се, на сваком крштењу свештеник изговара над оним кога крштава “Печат дара Духа светога”. То је веома важно драги моји, да чувамо тај печат. Печат има своје значење, шта значи, ако је печат исправан, није поломљен поготово у првим временима, био је другачији печат, ми онда знамо да нико није отворио тај коверат у коме има садржај, али ако је печат изломљен онда ћемо посумњати. И у ствари ако печат изломимо, тај духовни печат, печат дара Духа Светога, е то користи нечастива сила, улази у нас и онда влада нама, чини нас синовима пакла. Дакле браћо и сестре, ако нам је Господ дао Царство небеско, а јесте, даће нам и оно што нам је потребно за овоземаљски живот али опет кажем, по мери. Е ту је сада проблем човеков, ми слабо познајемо меру, ми хоћемо све више и више. Хоћемо све више да грабимо, па смо у животу најчешће грабуља него што смо вила. А кад је човек грабуља, он је саможив, он само мисли о себи или о најужој крвној породици а онда човек такав заборавља на ону свеопшту породицу, породицу у цркви која је Тело Христово. А ми смо породица, који смо постали чланови Цркве преко крштења, браћо и сестре, и зато је хришћанин, крштени човек је дужан да чува заједницу, заједницу Бога и људи односно да чува Цркву. Зато ће апостол Павле рећи :”Ко поквари Цркву, поквариће њега Бог”. Можда човек највише квари Цркву када своје учење проглашава за свеопште знање, а то своје учење није проверио црквом, није проверио Јеванђељем. Дакле браћо и сестре, даће нам Бог, понављам и за овоземаљски живот само ако будемо уз Бога и са Богом. Зато цар Давид каже “не видех праведника остављеног” и још каже “ ни деце његове да просе”. Пазите, праведнога остављеног, ни деца његова неће просити ако су ту праведност наследили од родитеља односно ако су родитељи умели да пренесу ту праведност на децу. Зашто спомињем породицу, зато што нам је породица данас највише угрожена. Породица нам је данас разбијена, породица је расута, подељена. Зашто? Па зато, што браћо и сестре у породици нема да влада Дух Божји, дух мира. Зато је породица светиња, јер апостол Павле породицу назива Црквом у малом. Е сад, шта ми родитељи, било телесни било духовни дајемо деци, оно што им дајемо дајемо, то ће да носе кроз живот. Оно што се не понесе са кућног прага, ниједном дипломом не може се надокнадити. Зато је отац, мајка у продици свештеник. Видите, немојте ме схватити да ја лоше мислим о омладини. Ја мислим да је омладина много боља, у односу шта ми дајемо омладини данас. Зато што им не дајемо смисао живота, видите, ноћу су улице пуне омладине. Да ли се запитају родитељи, где им је то дете? С ким је? A с ким си, онакав си. А човек бира окружење онакво какав је он. Ако је праведан, тудиће се да окупи око себе праведне а ако није окупиће оне друге. Но и није толико страшно што деца ноћи проводе на улици, колико је страшно што се родитељи телесни и духовни не запитају шта деца причају на улици а причају оно што је у њима. Оно што сте му ти оче и мајко дали, наравно изузетака има. Али ако си му усадио Бога, истину, мир, он ће ако и погреши а сви грешимо јер смо слаби, он ће кад тад да се сети... чекај, мени је тата, мама, кум, брат рекао да то није добро што радим, па ће проверавати себе. Дакле, браћо и сестре, Господ нас још крепи овим речима, када нам каже да ће нам дати Царство небеско, говори нам шта је то најважније у животу, а то управо рекох не ја, него Христос: иштите најпре правде Божије и Царство Његово, другим речима Господ нам каже: “Човече, ако се нађеш и у не знам каквом стању искушења или болести... немој сумњати.”. Сумња је опасно стање духовно. Сумња је, како бих рекао онај “црв” кога не видиш, а он полако нагриза дрво изнутра. Дрво споља стоји лепо, само једног дана оборено. Е тако је у човеку када почне да сумња да ли има Бога или нема Бога, да ли има истине, да ли има правде? Ако то почнемо да сумњамо, сумња ће нам разорити, што би рекао један уман човек, и душу и тело. Зато Господ каже:”Немој сумњати уколико и погрешиш”. Али, данашње Јеванђеље нам још говори и како можемо да задобијемо то Царство небеско? Путем милостиње. Другим речима:путем осећања. Да осетимо другога, или боље речено да се сетимо другога, ако смо ми сити да има некога ко је гладан, да се сетимо, ако смо купили неку врсту одеће да има оних мученика који немају ни кошуље, што би рекао наш народ. Е та милостиња о којој такође говори данашње Јеванђеље је врло важна врлина у нашем животу. Зато ће Свети оци казати:”Све врлине хришћанске, човека доводе до врата раја, само врлина милостиње отвара рај”. И заиста, браћо и сестре, да ми не сумњамо да Бог постоји. Постоји Бог, постоји Црква, постоји Црква као Тело Христово, браћо и сестре. И зато данашње Јеванђеље каже: “Не сабирајте блага тамо где мољац поткопава, него сабирајте благо на небу, јер тамо мољца нема”. Истина, мољац овде не може да нагризе ни злато, јер је метал. Али може да нагризе душу тај духовни мољац. А кад нагризе душу, све смо изгубили. А душа се лако губи, браћо и сестре. Лако. Зато је Господ рекао:”Шта вреди човеку да цео свет задобије, а душу своју изгуби?” Душа је боголика, душа је богочежњива. Она хоће Бога, она тражи Бога. Она хоће да изађе из тог нашег земног тела или из те наше ограде у коју смо оградили ту нашу душу, она вапије. Али човек који је обузео себе тим телесним стварима, он нечује ни вапај душе своје, јер је заглувео. Он нечује ни вапај свога срца. Јер срце тражи да буде чисто. Јер у чистом срцу Бог пребива. Зато, браћо и сестре, кад год дођемо у било какву ситуацију у своме животу, да се сетимо ових речи Христових, да нас Он храбри и каже:”Не бој се”, а онај ко се боји, он је, значи уплашен. А шта уплашеном човеку је најпотребније? Да га неко ослободи страха. А страх је такође опасна болест, осим страха Божијег. Овај спољашњи страх је опасан, а ми треба да се чувамо у страху Божијем. То јесте, да се чувамо да се не огрешимо о Онога који нас највише воли. Нас воле деца, нас воле родитељи, нас воле људи, и хвала Богу што је тако. Мајка највише воли ссвоју децу, али Божија љубав је већа и од мајчине љубави. Сви нас воле, али нико нас не може тако волети као Бог. Само је потребно да ми осетимо присуство љубави Божије. А та љубав се стално простире по нама, али онај који љубави нема, он ту љубав не може ни да осети. Јер Бог је љубав. Ко је од Бога одвојен он је одвојен од љубави. Ко је од љубави одвојен, он је одвојен од Бога. Нека нам Господ помогне да се крепимо. Треба нам духовна крепост, треба нам духовна будност. Времена су озбиљна, браћо и сестре, а биће их сигурно још озбиљнијих. Али ето нас хришћане Господ храбри да се не бојимо. И човек нема, заиста, чега да се боји осим свог непокајаног греха, а то јесте не признавања да сам погрешио. И видите, ако укажемо човеку на његов грех, одмах се он, што кажу “буни”. Грех тражи оправдање, а ми знамо, иако смо грешни да нас Бог воли, али зато треба да и ми на Љубав Божију одговарамо љубављу и нема разлога да се било чега бојимо.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

По одлсуженој Светој литургији, Његово Високопреосвештенство је поделио свој Архипастриски благослов верном народу.

јереј Милош Павић