После прочитаног јеванђелског зачала, Високопреосвећени Архиепископ се обратио беседом сабраном народу:

„У име Оца и Сина, и Светога Духа. Браћо и сестре, Црква Христова данас, својим богослужењем и молитвама, одаје, завршава празновање празника Вазнесења Господњег који смо прославили пре десетак дана. Како се то још и црквеним језиком каже данас Црква врши Оданије. Свети Оци кажу да је Вазнесење Господа нашег Исуса Христа печат и круна али и осмишљење свих осталих догађаја које славимо у Цркви и који су успомена на Тајну Христовог доласка у овај свет и на Тајну нашега спасења али и истовремено молитвено, литургијско, светотајинско учествовање у сваком догађају који се збио нас ради и ради нашега спасења. Све што је Господ чинио чинио је ради нас и ради нашега спасења. Он се родио ради нашега спасења. Примио је наше тело и постао један од нас. Страдао је и трпео. Њега су пљували, тукли, шамарали, осуђивали и на крају и на крст разапели. Све је то Господ трпео ради нас и ради нашег спасења. Чинио је то све из љубави које Бог имас према нама. Господа јесу разапели али Господ је преко Голготе и преко крста сишао у гроб и васкрсао. Не привидно него телом. Христос је четрдесет дана после свог Васкрсења и даље ходао по нашој земљи и учвршћивао своје Апостоле. Припремао их за празник Вазнесења када ће он бити вазнет на небо. Ако се само присетимо тог догађаја, како описује Јеванђеље када се Господ вазнео на небо, кажу да су апостоли туговали и плакали. Били су у страху. Поготову после Васкрсења Христовога. Непријатељи Христови су још више нападали хришћане па су се они затварали али је Господ свемоћни улазио и кроз затворена врата тамо где су се они закључавали и видевши их уплашене поздравио их са „Мир вам“. Заиста, има ли ишта потребније уплашеном човеку него неко да му каже буди спокојан, буди миран. Дао им је свој мир. Али гле, Он се сада узноси и њих хвата још већи страх. Зато су и вапили и молили, како каже Јеванђеље: „ Господе, не остави нас сироте“ јер су без Њега сматрали да су сирочићи. Сви смо ми сирочићи и то највећи сирочићи ако немамо Бога у себи. Бога нема у себи ко нема љубави. Бога нема у себи који нема послушности јер из послушности иде и вера. Исе и нада и љубав. Шта им је Господ рекао док се узносио на небо: Идем да вам припремим место. И боље је да ја идем јер ако ја не идем неће сићи на вас Дух Свети. Неће вас осветити и просветити Дух Свети. Откако се Господ вазнео на небо, брачћо и сестре, од тада је небо отворено. Отворено за све нас. Боље речено врата Раја су отворена од тада за нас. Да ли ми својим животом и својим делима држимо та врата отворена или својим неделима, непослушношћу затварамо сами себи та врата? Ти и ја затварамо та врата својим нехришћанским и нејеванђелским животом. Приликом растанака са Господом, у време Његовог вазнесења, видимо управо пројаву те Божије љубави према људима који нам указује наш Господ Исус Христос. Који нам указује да смо призвани на љубав. Љубав Божија је намењена свима. Љубав није на језику. Љубав је у хришћанском и јеванђелском животу. Три основне хришћанске врлине су вера, нада и љубав. Христос је дао апостолима наду, приликом вазнесења, да ће Он доћи. Речи Христове упућене апостолима значиле су велику радост и заиста Господ нас никада не оставља. Једино, на жалост, људи остављају Бога. Христос је на земљи оставио своје спасоносно учење. Указао је на пут којим треба да корачамо да бисмо достигли тај вечни и блажени живот у Царству небеском. Оставио је своју Цркву као Тело своје и зато сваки онај који није послушан Цркви он није у Телу Христовом. Неко ће рећи: Ја Цркву слушам али нећу да послушам тога који је у Цркви. Тај који је у Цркви, ниси га ти поставио или ја, постављен је Духом Светим. Зато је огромна одговорност на свима нама које нас је Бог поставио у Цркви, а све нас је Бог поставио Духом Светим. Све нас је Бог увео у Цркву кроз Свету Тајну крштења. ако човек не живи крштењским животом него само мисли да је довољно што је само та Света Тајна обављена и обред па мислити да је довољно за спасење. Неће нас онај папир, крштеница на папиру бити довољна да на спаси него ће нас спасити то да ли живимо тим крштењским животом. Дакле, Бог нам је показао пут и мост од земље ка небу. Он је ишао тим путем. Зато је и једини могао да каже: Ја сам Пут, Истина и Живот и зато само од нас зависи хоћемо ли ићи показаним путем или ћемо се заиставити на пола пута или ћемо измислити пут. Треба да преиспитамо себе да ли путем Христовим идемо на небо. Другог пута нема. Два пута постоје. Један који води у Царство небеско и други пут који води у муку вечну, а то је тај мој измишљени пут. И Адам је био слободан и није послушао Бога. Бог нам не брани какви ћемо ми бити. Да ли ћемо бити себични, саможиви, добри или лоши, нама то Бог не брани али ако си га изабрао онда ћеш и одговарати јер си то учинио из своје слободне воље. Зашто да измишљамо путеве, браћо и сестре, и зашто да измишљамо неко друго јеванђеље осим Јеванђеља Господа нашега Исуса Христа. Зато је Јеванђеље књига над књигама. То је наука над наукама јер свака реч која је изговорена у Јеванђељу је Христова реч. То је реч која оживљава. То је реч од које све постаје: И рече Бог да буде светлост и би светлост… Рече Бог, не рекох ја. Можеш и ти да кажеш само ако си себе усавршио у јеванђелском животу и у Христу. Ако Христом живиш и ако Христа носиш у себи. Ако идемо путем Христовим ми ћемо моћи да достигнемо ту висину. Ми ћемо онда достићи оно место које нам је припремио Господ. Тај пут ка висини је пут крста. То је пут очишћења. То је пут самодрицања и ношења крста јер крст не можемо да носимо ако се не одрекнемо себе и своје себичности.

Ако је Христос нама на првом месту онда нема чега да се плашимо осим греха непокајаног и осим себе саможивога и себичнога. Зато, данас када вршимо Оданије Вазнесења, да и ми стално спомињемо: Узнеси се на небеса Боже и нека по целој земљи буде слава Твоја. И сетимо се овог дивног завршетка кондака који смо данас чули и отпевали последњи пут у овој години где каже: Ја сам са вама и ако сте ви самном немате потребу да се бојите. Тамо где где је Христос тамо је Сила, тамо је моћ, а није сила у мојој гордости и сујети. Сила је у смирењу и вера се не брани речима него се брани смирењем и животом по тој вери. Нека нам Господ помогне и празник Вазнесења. Да се сећамо да треба да се узносимо али не само од године до године кад прослављамо Вазнесење него свакога дана да иштемо и кажемо „Подигни ме Боже, пао сам“. Завапи Богу и Бог ће те чути. Ако заиста желиш да будеш спасен Бог ће те спасити.

Нека сте срећни и Богом благословени.“

Беседа Његовог Високопреосвештенства Архиепископа крагујевачког и Митрополита шумадијског г. Јована

На крају Свете Литургије верни народ се причестио Светим Тајнама, а по завршетку Високопреосвећени Архиепископ је поделио благослов и иконице.

Ђакон Саша Павловић