Након прочитаног јеванђељског зачала, Епископ Јован се обратио вернима окупљеним у Шумарицама, рекавши:

„У име Оца и Сина и Светог Духа!

Нека нам буде на здравље и спасење Света литургија коју сви заједно служимо и нека нам свето причешће буде на духовно здравље и на спасење наше. Исто тако нека је благословено освећење овог храма који је данас Дух Свети преко нас осветио. Крагујевац, Шумарице и њихова околина су српска Света земља јер су овај крај и где год живи српски народ, натопљени крвљу мученика. Крвљу оних који су веровали у Христа и због те вере нису хтели да одустану од себе, рода и цркве, до мере да су своје животе положили за свој род и своју цркву. Као што је народ Крагујевца и околине увек кроз историју дао жртве за цркву, тако је и наш народ кроз читаву историју, од Светог Саве па до данас, а нарочито током II светског рата када је пострадало толико наших људи и деце да нема ни једног другог народа под капом небеском који је у односу на своју бројност, толико пострадао. Бранећи своју веру и част, крст часни и слободу златну, поготову када год је било оних који су хтели да му узму слободу и који су тражили да се одрекну себе и своје вере. Нажалост, та се истина често скривала и од нас самих и умањивао се број оних који су страдали. Тако је и овде у Крагујевцу, тај број жртава се умањује. То се чинило и са пострадалима овде у Шумарицама. Увек после ратова, наш народ је показивао ширину и ширио руке према онима који су га угњетавали. Наш народ је праштао и трудио се да успостави нормалан живот. У томе је управо величина нашег народа што наш човек има снаге и љубави у себи да и непријатеља загрли по речима Господњим, „Љубите и непријатеље своје“. То може, како рече један човек, широко српско срце, да непријатеља смести у њега. Зато је у најмању руку нечасно и непримерено и нарочито то знају Крагујевац и Шумарице и то треба рећи овде, да неко може и тај неко није било ко већ онај који је долазио у срце Србије и чинио злочине нашем народу. Тај неко хоће и данас да каже да је српски народ тај који чини геноциде. Овде су Немци стрељали децу, учитеље и честите Шумадинце. Да ли су та деца и ти људи ишли да освајају друге земљи, да кидишу на туђу веру, не! Већ бранећи свој праг, цркву и породицу, дали су животе. Немци су овде проливали невину крв деце и сејали семе мржње према нашем народу. Наш народ му није узвраћао мржњом, већ на овом месту страдања, подигнут је овај храм. Мали по димензијама, али велики јер у њему обитава Бог. Срце човеково је мало, али када се у њега усели Бог, то срце постаје шире од васељене. У то срце улази онај који је већи од васељене и који је несместив. Као потомци мученика, подигли смо храм да се у њему поју литургије овог света и оног. Овај храм који смо подигли нека нас подсећа да будемо увек једно у вери, Христу у врлини у добру. Само ако будемо сложни у свему, одржаћемо се без обзира на све невоље које нас сналазе. Ми смо једни другима ближњи. Не можемо волети било кога другога који је далеко од нас, а међусобно мрзети једни друге. Наш непријатељ хоће да нас подели и да нас распарча. Нека наше различитости не буду поводи за раздоре већ полазна тачка за давање умножених дарова нашем ближњем. Немојмо да мржњом будемо искључиви чак и када се не слажемо. Праштајмо једни другима, тражимо опроштај једни од других и немојмо да се одвајамо због нечег неважног. Желим са овог светог места да се од свег срца захвалим свима који су допринели да се ово светиште оспособи за служење литургије и свима који су дали допринос за украшавање ове светиње. На првом месту моја захвалност иде нашем председнику господину Александру Вучићу без чије помоћи ово не бисмо могли привести крају. Такође желим да се захвалим Владики Василију који је као администратор шумадијски покренуо идеју за ово свето дело, а знамо да то у оно време није било лако. Хвала Богу, Епископу Василију и народу и ако је било противника да се прави храм. Једно треба знати, а то је да оно што је Богу угодно, то ће да живи. Хвала Господину Јовану Алексићу који је дао допринос и љубав за овај свети храм. Хвала представницима локалне самоуправе од којих неки овде и присутни и који су нам подршка и надам се и на даље да ће бити. Хвала свима вама који сте данас овде, који сте дошли на ово свето мученичко место да се саберемо у заједници Бога живога и у Литургији. Да увек кад се сабирамо на Светој литургији чујемо позив „горе имајмо срца“. Кад будемо уздигли срце своје и ум свој и срце везали за Бога и цркву, опстаћемо, неће моћи ни непријатељ да угрози оно што је божанско.

Бог вас благословио и сваким добром даровао!“

Духовна поука Његовог Високопреосвештенства Архиепископа крагујевачког и Митрополита шумадијског г. Јована

Беседа Његовог Високопреосвештенства Архиепископа крагујевачког и Митрополита шумадијског г. Јована

У току литургије, Владика Јован је осветио славске дарове и пререзао славски колач поводом славе хора Саборног храма у Крагујевцу.

Након завршетка службе у новоосвећеном храму, Високопреосвећени Митрополит, одликовао је Епископа Василија и господина Јована Алексића, орденом новомученика крагујевачких у знак захвалности за све оно што су учинили приликом изградње овог велелепног храма посвећеног Светим новомученицима крагујевачким.

Након добијања овог високог одликовања Епархије шумадијске, Епископ Василије је рекао:

„Стојећи на овој светој земљи присећамо се свих мука, страдања, жртве за Бога за отаџбину оних који су страдали овде и на просторима васколиког српства. Данас је велика част узети молитвеног учешћа, са сећањем на страшне хитлеровске жртве потпомогнуте од несрпског народа, оних који су били обојени црвеном бојом да би доказали своју моћ, помогли су хитлеровцима да учине геноцид над српским народом овде. Они који су чинили геноциде кажу за српски народ да је геноцидан. Данас се клањамо пред жртвама крагујевачким овде у Шумарицама, који су невино пострадали само зато што су били православни Срби или лепше речено, истински светосавци Свете мајке цркве Христове. Било је проблема око почетка градње ове цркве. Када сам дошао да водим шумадијску Епархију, после блажене успомене Владике Саве и када сам крочио на ово тло натопљено крвљу осећао сам да ми је нелагодно када ходам овуда као да ходам по јамама. Тада сам рекао, Боже где је српски род, а да нема крста над гробовима и хумкама оних који су живот изгубили. Молио сам Господа да буде помоћник да са часним свештенством отпочнемо градњу храма који ће бити посвећен овим страдалницима. Било је јаког отпора али ко диже свој глас против Бога и цркве тај себи одређује судбину у животу. Ко каменом иде на Цркву, Бог му суди у овом свету. Али, сила Божја која оснажује човека, помогла је да се отпочне градња храма. Трудом и залагањем народа, свештенства и драгог Епископа Јована, подигнут је овај храм. Добрим делом, са подизањем овог храма, драги крагујевчани, ви сте се једним делом одужили овим мученицима. Али, има један моменат који мора бити сталан, да на ово мучилиште што чешће долазите и од Бога помоћ тражите за српски род. Да не буде различитости у политичким и идеолошким начинима. Већ да у нама вије јединство вере за свеопште добро. Када будемо пред лицем Божјим, неће нас Он питати ко смо и шта смо већ какви смо били. Пролазећи јуче кроз ову дичну Шумадију и присећајући се момената када сам управљао овом епархијом са великом љубављу, сећам се свих момената ове земље Шумадије и дивног народа. Желим да љубите ову српску земљу, да се не свађате по било ком основу, да радите на јединству јер видите шта се дешава у свету. Будите у животу самокритични, а што мање критичари, јер ко на врху стоји боље види од онога ниже. Онај који води народ, боље сагледава мисли народа. Помозите онима који су на власти, да буду бољи и да раде, а то ће успети ако буде слоге. Драги брате Јоване, хвала ти на овом признању, ако сам шта учинио у животу као дете од непуних 12 година када сам отишао у манастир, чинио сам у славу имена Божјега. Ово је прво признање моје цркве које сам добио за дугоодишњи монашки и владичански рад. Гледајући овај орден пред којим ћу се молити, желим да ти се захвалим на братској љубави и слози. А, ви потпомажите Вашег владику јер оваквих прегалаца више нема. Желим вам свако добро да Божји благослов буде на вама, на вашој деци и на целој Српској земљи.“

Беседа Његовог Преосвештенства умировљеног Епископа зворничко-тузланског г. Василија

Владимир Марјановић, чтец