Преосвећеном Владици саслуживали су протојереј-ставрофор Љубиша Смиљковић, протојереј-ставрофор Драган Павловић, гост из архиепископије београдско-карловачке, јеромонах Серафим-игуман манастира Тресије, протонамесник Горан Лукић, протођакон Иван Гашић и ђакон Бојан Миленовић.

По прочитаном Светом Јеванђељу, сабраном народу обратио се Владика Јован реаквши да нам је потребна вера да би схватили и оно што је несхавтљиво. Поред вере потребна нам је и чистота срца. Јер, ако човек нема чисто срце у њему је све прљаво и он све види да је прљаво, и тада ће и у другом човеку видети само прљавштину. Ми полазимо увек од себе. Како видимо себе тако видимо и другога. Али, да ли ми себе сагледавамо управо онако кави јесмо. Или, према себи ћу бити снисходљив паћу оправдавати сва своја недела: крађу, пијанство, лоповлук, оправдаваћу јер ћу имати снисходљивости према себи. Али, када треба да схватимо онога другога који исто тако, е онда ту нећу бити милостив, онда ћу казати да је тај човек пијанац, да је тај човек лопов. Дакле оправдаваћемо себе. Е, ако оправдаваш себе онда гледај на неки начин да оправдавас и другога. Јер, како кажу свети Оци “покриј грех брата свогаи теби ће покрити Бог твоје грехе“. Разоткривамо ли грехе другога – то значи да ја скривам своје грехе и затварам се у себе и ја у ствари не видим себе. Зашто човек не види себе? Па затошто је обзидао себе собом. Е, у том човеку скоро да нема вере. Или ако има нема оне праве јеванђелске вере, браћо и сестре. Дакле, зато и рекох да оно што је најузвишеније не можемо схватити неком науком, неком филозофијом, већ само, понављам, тврдом вером. Зато апостол Павле и каже хришћанима “Гледајте да се вером Христос усели у вас“. Пазите! Вером да се Христосусели у нас. Јер заиста вером ми усељавамо Христа у себе. А када се Христос усели у нас, усели у срце наше, онда ми, или боље речено, наш унутрашњи човек, он се тек тада утврђује у вечној Божијој правди и љубави, утврђује се у Животу вечноме, браћо и сестре. Не сместимо ли Христа у срце, онда ћемо сместити онога другога. Не поштујемо ли свога, поштоваћемо онога туђега. Заиста, браћо и сестре, вера је оно чиме ми живимо. “Вера, а не знање“, тако каже свети апостол Павле. А то не значи да нам не треба и знање. Итекако нам треба знање. Али знање које ће да проширује те моје видике, знање које ће ме приводити Богу, а не које ће ме одвајати од Бога. На жалост, када човек пошеже за само овоземаљским знањем, он се онда највише и отужује од Бога. А када се човек отуђује од Бога, онда се он отуђује од самога себе и што је још горе, отуђује себе од бчижњих својих. Тако човек постаје саможив, постаје себичан, и такав човек неће да прима савете, јер мисли да све зна. Дакле, браћо и сестре, вера је оно чиме живимо, а не знање. Не зато што вера није знање! Већ зато што је вера најдубље и могуће знање. Па и зато апостол Павле назива основом живота – веру. Вера је и исчекивање Онога који ће доћи, тј. Господа нашега Исуса Христа. Треба нам Господ, браћо и сестре. Треба да нам помогне, треба да нас избави, треба да нас спасе. И ако не тражимо то спасење у Богу, где ћемо га наћи. Дали ћемо га наћи у неким својим пороцима и својим гресима, у својим слабостима, у својој гордости, у својој сујети? Никако, браћо и сестре. Никако. За гледање Бога и за сусрет са Богом треба нам вера. треба на чисто срце и треба нам духовни вид. Јер, неможемо телесним очима сагледати оно што је много више од онога што телесне очи виде. Бога видимо онолико колико га осећамо, колико живимо у Богу и колико живимо по Богу. А зато, опет понављам, потребна нам је вера. А све је могуће ономе који има вере. Онај који има вере он ће и када падне и када греши имати вере да може да се поправи, да може да се исправи и да се усправи, а онај који нема вере када падне он све више тоне. Вера је та која нас уздиже и она је та која нас гони да чинимо добро. Јер онај који верује у Бога, он ће веровати и у човека. Шта ће човеку вера, ако је он само овоземаљско биће и ако нема ништа више од онога што види? Зато ће апостол Павле опет рећи, да смо најјнесрећнији људи, ако имамо веру само у овоме животу. А шта ћемо за онај други живот? Онај живот који тек наш прави Живот, вечни Живот, Царство Небеско? Али, уколико човек већ у овом животу не започне да задобија тај вечни Живот, вечно спасење, не започне Рај, неће га задобити нигде тамо. Започни Живот Вечни у твом срцу, брате и сестро. Али, како да започнеш ако немаш веру, или имаш слабу веру, или ако си веру претворио у сујеверје? Зато, ако је човек само од овога света, откуд онда њему вера, или боље речено, шта ће му вера? Откуда да вера постане саствани део његовог бића. Јер, рекох да ми вером усељавамо Бога у себе. Ми верујући и крштени православни људи, мирне душе можемо рећи да је човек управо биће вере, биће религије. Сва историја људског бића показује да је човек религиозно биће. Човек тражи Бога. Е, ако нам је срце чисто, онда ће се Бог и уселити у нас, ако није неће, без обзира што се зовем овим именом или овим чином или овим знањем. “Знање надима, а љубав изграћује“, опет каже свети апостол Павле. Браћо и сестре, највећа је опасност да човек буде задовољан самим собом. Јер чим је то тако, онда човеку не треба Бог, ни отац, мајка, жена, дете, не треба му ни ближњи јер је задовољан самим собом. Тада је човек празан, празан јер нема Бога у себи. Празан је човек када нема љубави у себи. Јер љубав привлачи Бога у нама, али привлачи и другога човека. И управо то говори да је човек биће које чезне управо за тим другим, другим који даје живот, а то је Бог. Бог нам је пподарио живот преко наших родитеља и то је знак да треба да поштујемо своје родитеље, да поштујемо другога. А онај који не зна да поштује другога, верујте не поштује ни себе, или боље речено, лажно поштује себе. Ми се утврђујемо и са Богом и са другима путем вере, и што више вере у нама то је све мања раздаљина између нас и Бога,а онда је све мање раздаљине између једног и другог, браћо и сестре. Е то је та несрећа људска, то дељење. Делимо се. Делимо себе и кажемо за себе да смо бољи, паметнији, чистији и онда нећемо овога другога. А делити се значи осудити себе на пропаст. Како каже Јеванђеље, царство земаљско када хоће да пропадне оно се прво раздели. И породица пропада онбда када се подели, раздели, када у породици нема вере и поверења једне у друге, када у породици нема љубави, када у породици нема жртве. А може ли се онда породица одржати? Не може. Замислите само колико су наши родитељи поднели жртве и љубави да нас подигну, да узрастамо као људи. Е не смемо то да заборавимо. Јер ако то заборавимо, онда ће исто поступити и наша деца према нама. Са вером, браћо и сестре, долази Христос у срца наша, са Христом, понављам , долазии и љубав. И зато је заиста са правом свеи апостол и јеванђелист Јован, када је хтео да опише шта је Бог, рекао је Бог је љубав. А тамо где је љубав тамо нема мржње, злобе, пакости, тамо се човек труди да другоме чини добро, а не да чини зло. Зато, браћо и сетре, са вером долази Христос у нама и љубав у нама и тако се човек укорењује и утемељује у љубави. Прво даклевера, па онда са вером долази и љубав. Шта је вера? Вера је, да припадам ономе кога волим и у кога верујем. То јељубав. А шта је још вера. Вера је то што нас ослобађа од самих себе и од своје саможивости. Тако апостол Павле у неколико речи указује целу ту степеницу ка Савршенству, где је почетак вера, а завршетак је љубав. Бог верује у човека и верује да се човек може поправити. И зато је Бог и дошао да спасе залуталог човека. Јер што је јача вера то је ближи Христос. Све потиче од породице. Зато породица треба да буде темељ нашег васпитања и нашег уздизања. Породица нешто треба чувати као зеницу ока свога. На жалост, видимо и сами, данас нам је породица упропашћена. И онда се човек чуди што му је такво дете. А такво је јер није имало породичног васитања, ниси га васпитао, а ниси ни могао да га васпитаваш ако сам ниси васпитан. Ниси могао да научиш другога, ако себе не научи, и не можеш да промениш другога ако себе не промениш. Зато је и речено да човек лакше може да промени свет него себе, да лакше може брдо да сравни него да себе врати у смирење, у послушност, у веру, у наду, у љубав. Нека нам Господ помогне да се ми молимо, као што су се молили апостоли Христови, као што су се молили наши свети преци “Господе дометни нам вере“. Верујмо у Бога, а Бог ће нам помоћи“, закључио је Епископ Јован.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након Свете Литургије, заједничарење је настављено трпезом љубави, у порти храма, коју је припремио отац Слободан Павловић са својм породицом.

ђакон Бојан Миленовић