СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У ХРАМУ СИЛАСКА СВЕТОГА ДУХА У КИЈЕВУ

СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У ХРАМУ СИЛАСКА СВЕТОГА ДУХА У КИЈЕВУ

У недељу пету по Васкрсу - Самарјанке Његово Преосвештенство Епископ Шумадијски господин Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Силаска Светога Духа у Кијеву.

Епископу су саслуживали протојереј-ставрофор Спасоје Јанковић, протојереј-ставрофор Звонимир Витић, архијерејски намесник лепенички протојереј-ставрофор Срећко Зечевић, протојереј др Саша Антонијевић, протођакон Иван Гашић и ђакон Стефан Јанковић.

Чтецирали су: Лазар Коларевић, Павле Гашић и Милош Вељковић.

Пре Литургије Епископ Јован је освештао парохијску салу у порти цркве.

Сабрање су увеличали Српски православни појци из Београда.

Након прочитаног јеванђелског зачала, Владика се обратио народу речима:

“Христос Васкрсе, браћо и сестре!

Ову четврту недељу после Васкрса називамо недељом жене Самарјанке, јер говори се како се Господ срео са једном женом на једном старом извору, Јаковљевом извору, а Јаков је био праотац јеврејског народа, врло поштован у своме народу. Самрјанку на том извору, тог праоца Јакова, срео је Господ. Она је дошла да захвати воду, а тај крај је пуст крај, крај који је апсолутно без воде, и зато је сваки извор воде сматран светињом, јер рекох, није било довољно воде за пиће. И заиста, браћо и сестре, ми у овој недељи прослављамо спомен на још један такав сусрет, овде имамо сусрет Христа са Самарјанком а уствари са још једним сусретом Христа Бога са родом људским наравно и са овом женом Самарјанком. И као и кроз сусрете које смо претходне три недеље овога периода између Васкрса и Педесетнице могли да видимо и да чујемо да је сусрет нешто што је нејважније у човековом животу. Први сусрет после Васкрса имали смо Христа са апостолом Томом и он је поверовао да је Христос васкрсао. Друга недеља је мироносица жена које су виделе и потврдиле да је Господ васкрсао. Прошла недеља је недеља Раслабљенога где видимо опет сусрет Богочовека Христа са човеком који је 38 година био непокретан. Пазите, није 38 дана, није 38 месеци него 38 година. И када се срео са Христом, Христос њега пита хоћеш ли здрав да будеш. Пазите, мало је то збуњујуће питање било за овог болесника јер болесник шта највише жели, па да оздрави. А овај му одговара, Господе па зар не видиш да сам непокретан, да не могу да сиђем у ту бању Витезду на тај извор свети, а човека каже немам, да ме супсти, јер такав је био обичај ко први уђе у ту бању он би оздрављао од ма какве болести да је боловао. Заиста ова реч овога болесника Господу, немам човека, ово је реч у коју дубоко треба да се удубимо браћо и сестре, и да се и ми сами запитамо да ли ми имамо човека који нам може помоћи, а да би пре него што се запитамо да ли имамо ми човека, прво треба да се питамо јесмо ли ми људи, јесам ли ја тај човек који помаже другоме, јер ако помажем другоме онда ћу и ја помоћ примити од другога, а ако ја не помажем другоме са којим правом ја да тражим мени да помажу. И ето, ове су три недеље биле сусрета и ово је сусрет, браћо и сестре, жене Самарјанке са Господом Христом, што стално треба да нас подсећа на наш непрекидни сусрет са Богом. Неко ће рећи, па како да се стално срећем са Богом. Моли се! Али искрено се моли, смирено се моли, веруј у Бога, и онда ћеш заиста схватити. Дакле, браћо и сестре, кроз овај сусрет нам се открива Господ, открива себе и полако нас кроз богослужења, кроз догађаје који описују јеванђеља ових недеља, Он нас полако води и узводи боље речено ка празнику Силаска Светога Духа или како ми то кажемо, Тројични дан.

За човека, браћо и сестре, али и његов целокупни живот, нема ништа важније од сретања са Господом, ако се човек не сретне са Богом његов живот губи основни смисао и циљ. Наш смисао и наш циљ, нас бар хришћана, крштених људи управо треба да буде да се стално срећемо са Христом. Неко ће казати па ја бих волео да се сретнем али га не видим. Е то је у питању, вера. Зашто вера? Зато што вером, браћо и сестре ми уводимо Бога у себе, и том вером ми гледамо Бога браћо и сестре и такав човек који се не среће са Христом он сматра да је сам себи довољан, да му нико не треба, па нажалост ни сам Бог. Али, браћо и сестре, нама Бог треба више него било ко, него и отац и мајка и браћа и сестре, а што не значи да нам нису потребни родитељи, итекако су потребни, родитеље треба да поштујемо, а родитељи треба да поштују децу своју, јер то је узајамно, не можемо једно да сејемо а друго да жањемо. И овај сусрет Христов са женом Самарјанком за све нас је од огромног значаја, јер нас Христос учи да је човеку највећи дар сусрет са другим бићем тј. са другим човеком. И све док се ми издвајамо из других и мислимо да нам тај други не треба, ми уствари тиме кажемо не треба нам ни Бог, зато што ми преко Бога долазимо до другога, јер ми као појединке не можемо да се спасемо. Ми се спашавамо, браћо и сестре, у заједници једни са другима, и зато је тај дар огроман. Тај сусрет. И чули смо из данашњег јевађеља када ова жена Самарјанка тражила од Христа ту воду живу, јер он је казао, ако ми даш воде ја ћу ти дати воду живу. А она каже, ко си ти, па тај наш студенац који је наш праотац Јаков ископао толико је дубок, а ти каже немаш ни ведро, немаш ни кофу, како можеш да захватиш ту живу воду, мислећи да узме ону воду са извора. А шта он њој каже? Кад би знала дар Божији, ти би тражила воду живу. Е то је у питању, питање је да ли смо ми свесни дарова Божијих, браћо и сестре. А све што имамо, и све што постоји, иако мислимо да смо то створили неком својом моћи, снагом, богатсвом, све је то уствари дар Божији. А дар Божији се спознаје благодаћу Божијом, дар Божији се спознаје Духом Светим, јер је Дух Свети који нас учи, који нас очишћава и зато апостол Павле и каже: Духа Божијега немојте гасити у себи. А сви смо Га задобили на тајни крштења и задобијамо и обнављамо кроз све свете тајне а посебно кроз свету тајну причешћа, покајања и исповести.

Дакле, браћо и сестре, жена Самарјанка је била друге националности него народ изабрани, она је била и другог религиозног погледа. Она приступа Христу Богочовеку са много питања. Тај Богочовек који се најпре покрива као жедан човек. Пазите, Бог а жедан, јел то могуће? Јесте. Зашто? Како? Па зато што је Господ наш Исус Христос узео на себе природу људску и Он је осећао и глад и жеђ и муку и радост. И то је оно што нас треба да радује што у таквог Бога верујемо, Бога у телу. И нама такав Бог треба, који разуме нас овакве какви јесмо, али то значи да и ми треба да разумемо Бога, браћо и сестре. Тај Бог открива се као жедан човек и открива се као Бог управо говорећи о тој жени која је била грешница, и Он чак набраја њене грехе, она се збунила, како тај човек, никад се видела са њим није а Он зна њен живот, што кажу као да живи са њом. Али браћо и сестре, Бог каже тој жени, такав си живот имала, али Он кроз то познање жене и њеног живота Он уствари открива љубав. Љубав да је не осуђује. Пазите, то је важно. Љубав, а љубав никад не може да осуди, љубав само воли. Па љубав воли и онога грешника. Бог је љубав, браћо и сестре, и он се открива, данас у овом јеванђелском штиву као Бог свезнајући, и он уствари нуди овој жени воду живу, вода која каже тече у живот вечни.

Дакле, браћо и сестре, у светлости овога дана, празника, ове недеље, сви догађаји који су се ових дана десили добијају један дубљи смисао а то је да задобијемо Духа Светога. Јер без Духа Светога ми смо немоћни да чинимо било какво добро у нашем животу, а једино уз Њега и Његово присуство наша немоћ постаје моћ. Онда постајемо сила. Јер како каже апостол Павле: У немоћи се ношој огледа сила Божија, или опет: Кад сам слаб онда сам јак. Па то је нешто парадокслано, како да будем слаб а у исто време и јак? Да будем слаб, да не чиним грех, у томе је величина браћо и сестре, да будем слаб да не чиним никоме зло, и кад то чиним ја сам онда победио себе, јер уместо да чиним другиме зло ја ћу да му чиним добро. И ето тако, браћо и сестре, ми без Духа Светога не можемо ништа да чинимо, а Дух Свети ће нас научити, то су речи Господа нашега Исуса Христа. Он ће нас научити и он нам говори, ако Духа Светога нема у нама и нема га у сваком нашем сусрету са Богом, наш је живот промашен. Ми не идемо циљу, него идемо супротно од циља, не идемо ка спасењу него идемо у пропаст, своју личну пропаст.

Дакле, браћо и сестре, опет ћу се вратити колико је значајно то сусретање то сретање и ако је наше сретање само онако успутно онда то наше сретање постаје мимоилажење. Срео сам човека, прошао поред њега, нити сам га поздравио нити он мене, и какво је то сретање? То је никакво сретање то је сретање, мимоилажење такво да од тог сусрета уствари не остаје ништа. И зато све што у животу радимо, треба да радимо савесно, одговорно, треба да радимо предано. Да ништа успут, што би рекао наш народ, не радимо. Дакле, браћо и сестре, и зато нас ово данашње Јеванђеље које говори да је Христос био уморан од пута. Бог а уморан, јел то могуће? Могуће, зато што има тело, и тиме нам показује да ми у овом животу заиста бивамо уморни, али је највећи проблем што не знамо шта да урадимо да би се право одморили. Човек када се умори од физичког посла, он што кажу седне легне па се одмори, али када се човек умори од греха, кад се човек умори од своје гордости, од своје сујете, ту му не помаже ни седење и лежење, ту неће осетити одмор, а Господ каже дођите сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одоморити. А како? Каже узмите јеарам свој на себе, а тај јарам то је наука Христова, а наука Христова то је Јеванђеље, она заиста одмара сваког човека који је свестан речи јеванђелских. Ми у Јеванђељу, браћо и сестре имамо одговор на сваки наш поступак и на све оно што нам се у животу догађа, само ако знамо да читамо Свето Писмо, Јеванђеље и ако тражимо да нам се протумачи. А тумач Светога Писма једино је Црква, а не неки тамо “духовници” који се представљају лажно да све знају, а не знају у ствари Јеванђеље. Код протестаната имате многе који знају цело Свето Писмо напамет, цело. А што им то вреди ако у ствари, браћо и сестре, не живе по Светом Писму. Зато Господ није само рекао благо ономе који научи, него благо ономе који научи и испуни. Ми олако знамо да учимо друге, али онај коме упућујемо одмах ће да види да ли тај који упућује живи тако како говори или једно говори а друго ради како каже наш народ. Дакле, браћо и сестре кад је жена Самарјанка сазнала да је Он Бог, да је он месија, она се преобразила. Од те велике грешнице ми је данас славимо као светитељку под именом Фотина. Ето видите шта значи тај сусрет са Богом, како очишћава човека, али човек треба да се припрема за сусрет са Богом, да прегледа свој живот, да контролише свој живот, своје речи, своја дела, јер и ми кад хоћемо да се сретнемо са вољеном особом ми размишљамо како да се сретнемо. Другим речима, како да се загрлимо са том вољеном особом, како да ту вољену особу не само физички осетим. Ту вољену особу ћу осетити ако је носим у себи то јест ако волим човека, а човек се не може волети без Бога и Бог се не може заволети без човека. То је толико повезано дакле жена Самарјанка као да говори у име целог света у име свих људи свух времена који имају исту потребу, а то је потреба свих нас да једемо и да пијемо јер без једног или другога, браћо и сестре немогуће је да опстанемо. Али треба да знамо да тело одржавамо храном ако не хранимо тело оно ће пасти, пропасти, али треба да знамо чиме треба да хранимо душу. Она се не храни ни солитерима ни небодерима ни богатствима, она се храни Христом. Душа се храни Богом, она се храни духовном храном, браћо и сестре. Дакле, Самарјанка представља све нас до оног тренутка када не схватимо да вода и храна, који су неопходни за наш живот, нису насушно потребни. Међутим тек у разговору са оним који је небески Хлеб, небеска храна, небеско пиће ми тек спознајемо чиме треба да хранимо душу. Не смемо да знемаримо ни једно ни друго, али ми смо често више опредељени за телесну храну а душу смо заклопили, обзидали је у то своје тело, на које само мислимо, а о души не мислимо а душа вапије, душа је божанска. Она је богочежљива, она чезне за Богом. Ако је ми не пустимо да она чезне за Богом, она ће се осушити у нама, зато што је одвајамо од Христа. Бог је душу створио за бесмртност, и човек је бесмртан док је са Христом, и док је Христос у њему. Нема ли Христа у нама, ми у ствари смо духовни мртваци. Дакле, браћо и сестре тек на ове речи Самарјанке када је затражила да јој Господ да воду живу, Господ открива тајну живота. И то не обичног живота, тајну живе воде и тек у молби ове Самарјанке да пије од те воде ми видимо да се све поново мења, и заиста човек се мења када се храни духовном храном, када се храни причешћем. То је наша храна, то је наша вечност, браћо и сестре. И ми тек тада схватимо мада почнемо духовно да живимо да постоји другачији начин живота. И тек тада почињемо да се радујемо јер се Дух Свети уселио у нас и ми треба да чувамо тог Духа Божијега који нам је дат на првом месту у Светој Тајни крштења. Дакле, браћо и сестре, Господ нуди ту воду свима нама од које се не може никада ожеднети. Ми кад ожеднимо од ове воде узмемо па попијемо али нам треба управо та жива вода. Треба нам Христос, а да би имали Христа у себи, треба Христа да сместимо у своје срце у своју душу у свој разум у свој живот. Да Христа имамо увек и кад корачамо или било шта у животу радимо. Дакле док тако не будемо вапили и ми за том вечном водом, вечним животом, осушићемо се. Може да буде дебео и двеста килограма биће сув унутра, труо унутра, јер нема живота у себи зато што немаш Христа и зато што си Христа заменио собом.

И оно што мало пре рекох, када човек мисли да је довољан самоме себи. Чим човек тако помисли да му није други потребан, он је заиста духовни мртвац. Како може човек да живи без другога? Дакле, благодат Духа Светога има ту моћ и сулу да душа онога који прима Духа Светога постаје извор те живе воде, извор вечног живота зато што је нас Бог створио не за пролазност него за вечност. Неко ће казати па како у вечност кад ја умирем? Ако ти је само у вера у Бога у овоме животу а немаш веру у Васкрсење нећеш никакве користи имати ни ти ни ја што верујемо само у овоме животу јер каже апостол Павле: онај је човек највећи несрећник који се узда у Бога само у овоме свету. А овај свет шта је? Он је 50, 100, 200 година и то прође а шта је то када упоредимо са вечношћу? То није ништа.

Зато браћо и сестре да се замолимо Боггу да и ми почнемо да тражимо поуке, да се сретнемо са Богом као ова Жена Самарјанка и да нам он да живот вечни. Он је себе дао, ту воду живу он нам је дао и стално нам обнавља ту живу воду кроз Свете Тајне а посебно обнавља на Светој Литургији и посебно кроз свето причешће. Зато верујмо у њега и веру претварајмо у дела а немојмо се само на језику хвалити, а уствари не знам шта верујем.

Вера је, браћо и сестре, одрицање себе за добробит другога. Вера значи да ја не припадам себи него припадам ономе у кога верујем. Вера је уствари ослобађање себе од самога себе. Зато, често говорим, имао је Владика Николај једну дивну молитву: Господе, испразни мене од самога себе. Ослободи мене од смаога себе. И док се год не ослободимо ружних навика, грешних дела, док се не ослободимо гордости и сујете, саможивости. Ако се тога не ослободимо нећемо моћи да осетимо присуство Бога. Зато нека нам Господ помогне да када се год причешћујемо и молимо имамо на уму да стојимо пред Богом и сусрећемо са Богом. Бог је са нама и свуда је присутан. Али, не смемо ни да заборавимо да је Бог свевидећи и свезнајући и да мислимо ја могу да учиним ово нису ме људи видели. Шта ти то значи, шта ти вреди када те онај одозго видео? У Њега треба да тражимо опроштај, милост у њега треба да тражимо воду живу која тече из ведра Христовога како нам каже Јеванђеље а то је свето Причешће.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Сабрање је продужено трпезом љубави коју је са љубављу приредио протојереј Веселин Селенић

Милош Вељковић