Службу Божију увеличало је присуство и активно учешће многобројне деце овог села предвођени својим вероучитељем Николом Иванковићем.
Поучавајући верни народ након прочитане јеванђелске перикопе, владика је рекао:

Христос Васкрсе браћо и сестре и драга децо Божија! Ево овим победомосним поздравом ми се поздрављамо од Васкрса до Спасовдана- Вазнесења Господњег.Црква је то устројила браћо и сестре тако да би што више свакодневно, сваког тренутка, били у радости Васкрсења Христовог, јер веће радости није могла да доживи ни земља ни небо од Васкрсења Христовог. И нема, заиста, већег доживљаја од Васкрсења Христовог. Васкрсење је у ствари победа над смрћу као што ви то боље знате од мене. Победа радости над тугом. Победа браћо и сестре над грехом, над злобом, над пакости. Како је то дивно када се човек труди у неком послу, обавези и када победи сва она искушења која га сналазе на том путу док не дође до смисла, док не дође до циља, док не дође до победе. Али, победе не бива без борбе. И то је за нас хришћане браћо и сестре да треба стално да се боримо против кога? Против чега? На првом месту против греха и смрти, а у исто време да се боримо против себе. Јер како каже наш народ: ,,Човек је сам себи највећи непријатељ". А када кажем да треба да се боримо против себе, то значи да треба да се боримо против гордости на првом месту, јер гордост је почетак свакога греха. Да се боримо против сујете своје, протов злобе, против пакости. И то је та борба. То је оно на шта нас стално Апостол Павле у својим посланицама позива да се боримо и како каже ,,Војник који се не бори на правилан начин не може однети победу". А ми смо сви војници Христови. Ми смо сви позвани у ту борбу што значи да не смемо да се предамо свим искушењима које нас сналазе у овоме животу, него треба да се боримо. А наш народ лепо каже: ,,Прегаоцу и Бог помаже". Значи ако се боримо против зла даће нам Бог и силе и моћи и снаге и победићемо јер у ствари браћо и сестре правда увек побеђује. Она, иако је много пута спора али је достижна како опет каже наш народ. Да се боримо за правду, али не ону правду коју ми сами преписујемо, него за правду Божију јер то је једина правда која је исправна браћо и сестре! Тако да ни радости не бива без Крста. И све оно што је Господ претрпео док је ходао овом земљом то је Његов али у ствари и наш пут. И наш пут треба да извире до Голготе. И наш пут треба да иде преко Крста, јер само преко Крста се улази у Васкрсење то јесте преко победе а Крст је победа браћо и сестре! Зато, хришћанин је дужан да носи свој сопствени Крст то јесте да подноси све оно што га сналази у животу и туге а и радисти. Заиста браћо и сестре, тај Крст је у ствари пројава савршене љубави Божије. Ничим нас није браћо и сестре Христос тако загрлио јако и чврто него управо преко Крсне љубави. Зато је пројава Крста пројава љубави и зато у јеванђељу се каже да нема веће љубави од оне да човек свој живот положи за другога. Како да разумемо ове речи Христове? Онако како разумевамо свакодневни наш живот кад неког волимо. Кад га волимо ми кажемо ,,И живот чу да дам за њебе". Шта је то што повезује? Љубав, али она божанска љубав, вечна, не она пролазна љубав. Не она сентиментална љубав. Не она само телесна љубав која траје од данас до сутра. Али божанска љубав, кад је човек оплемењен божанском љубављу е тада он другачије гледа на све оно што се збива и што се догађа. Који има божанске љубави у себи, он браћо и сестре воли не само пријатеље своје него и непријатеље. И то је тај виши степен Хеишћанске љубави на који нас Господ позива када каже љубите, волите и непријатеље своје. Јер кад ми волимо непријатеље своје то значи да нећемо да му узвраћамо, нећемо да враћамо зло за зло, па ћемо ако му враћамо зло за зло непријатеља у ствари изазвати да чини још веће зло према нама. Тако да смо ми позвани да и према непријатељима показујемо љубав. Можда тај човек и не прима нашу љубав. Да ли онда треба да одустанемо? Никако! Јер је и он икона Божија. Јер је Бог себе дао не само за праведнике него и за грешнике. Ако видимо да он неће да узврати на нашу љубав, ми чинимо то непрестано колико је то могуће у нашим моћима да се молимо за такве људе да се они поправе, да се исправе али најбоље ћемо помоћи нашим непријатељима да се исправе и поправе нашом примерним животом, нашим хришћанским животом, нашим јеванђелским животом. Када ми тако волимо људе као што Бог воли нас, онда смо ми заиста пријатељи Божији. А пријатељ ништа не тражи од свог пријатеља ако је искрено пријатељство. Тако је Господ Исус Христос свој живот дао за све нас. Васкрсење Христово је обасјало цео универзум, целу планету. Васкрсење Христово је обасјало свакога човека. То је оно чега требамо стално да будемо свесни да нас је Бог извео на светлост а не на таму. Када је Господ браћо и сестре позивао апостоле у своју ученичку службу Он је рекао ,,Ви сте светлост свету, не може се град сакрити кад на гори стоји". На ту светлост смо ми хришћани позвани. А човек у животу или светли светлошћу Христовом или ,,светли" својом тамом. Другим речима, светли својим примером. Ако живи примерено, он заиста светли тим примером што се угледа на Бога, што се угледа на светитеље, то се угледа на крају крајева на добре и на честите људе. Али ако не светлимо светлошћу Христовом ми смо у тами, а таме је супротно стање светлости. А зашто тама мрзи светлост? Па зато што се у светлости све обелодањује. И оно што ми често кажемо ,,ма није видео Бог шта сам урадио, нису видели људи". Како да Бог не види браћо и сестре кад Бог све види и све зна и свуда је присутан. Немојмо да се заваравамо ако и нешто у тајности учинимо неко зло па није видео нико и било па прошло. Све ће изаћи на видело! Јер ни једна кап добра коју човек учини у овоме животу неће остати не награђена. Кад ће бити награђена? Није наше д о томе мислимо него да смирено чекамо. Бог зна кад ће нам ту награду дати:сутра, догодине а можда и у оном вечном животу. А ми људи смо некако често нестрпљиви па кад нас ухвати нека невоља завапи о Богу па се онда љутимо што нам Бог није послушан, што нам Бог није помогао. Човече, само постави себи питање да ли ти увек слушаш Бога? Ако увек слушаш Бога и живиш по јеванђељу, Бог ћете послушати. Али не можемо да приступимо сад ми Боже требаш сад ми не требаш. Шта је човек без Бога? Ништа браћо и сестре! Он је као љуштура како каже апостој Павле, који носи лик човека а у ствари унутра нема ништа. А ми постајемо људи по Богу. Христос каже када је слао своје апостоле да проповедају ,,Ви сте светлост свету" и они су били светлост. Ми смо преко њих примили светлост Божију али ни апостоли ни ми нисмо светлост сами по себи него Христом. Јер само Он својом божанском светлошћу осветљава и споља и изнутра свеколико биће света. Зато је и речено ,,Светлост Христова просвећује свакога човека који долази на свет". Понављам и себи и вама сви смо призвани да светлимо. И зато су хришћани у овоме свету, да својим животом хришћанским светли овоме свету који у злу лежикако каже јеванђеље. Често говорим, Бог је и овај свет створио да буде Рај. И он је био Рај све док је човек слушо Бога. Док је гледао Бога лицем к лицу. Све дотле док човек није скренуо поглед са лица Божијега, а кад скренемо поглед са лица Божијега онда ће се
наш поглед усмерити на оно што није Божије као што се то десило са првим човеком. Тај први човек кад је престао да слуша Бога, он је овај свет претворио у пакао. И зато нам се овако дешава не само нама него и целомо свету, пакао. А у човеку је и пакао и рај али зависи од тога чему човек тежи. Чему теже његове мисли. Јер како кажу Свети Оци ,,Тамо где су ти мисли тамо си и ти". Ако мисли своје усмеримо ка Богу онда ћемо усмерити и своје речи па нећемо говорити оно што је недолично, што није добро. Ако су нам мисли и речи уперене ка Богу онда ће нам бити и дела уперена. Али ако лоше мисли, зле мисли не сасечемо у корену, шта бива са таквим човеком? Он почиње да се бави тим мислима. Почиње да саживљава са тим мислима и онда човек почиње да разговра сам са собом. А кад човек почне да разговара сам са собом он не само да не разговара са Богом, он браћо и сестре не разговара ни са другима. Не разговара родитељ са децом, деца са родитељима, не разговара човек са женом, жена са мужем и онда такав човек изфваја себе из те заједнице Цркве Христове. А Црква Христова је тело Христово. И ми сви који смо крштени браћо и сестре као што се наш организам састоји од органа, тако смо ми сваки орган смо у Цркви Христовој. И зато апостол Павле каже:,, Када један орган оболи, онда оболе и други органи". То је заправо позив и призив на наше осећање и саосећање према другима. Да осетимо кад се други радује и ми да се радујемо. То је хришћански. И обрнуто. Кад видимо да други тугују и ми тугујемо.
Другим речима да осетимо радост свакога другог да је истинско бреме и моја радост. А да никада не долазимо у такво стање да кажемо: „Баш мене брига што он ту крвари, што има велику рану“. И ако он има већу рану од мене, ја ћу говорити да је моја рана већа од његове. А и тај човек је од крви и меса, и тај човек осећа бол као и сви други што осећамо своје болове. Јер од Апостола смо ми Хришћани усмерени једни на друге. И док будемо просили један од другога, ми онда испуњавамо закон Христов, ми онда испуњавамо оно што чујемо на свакодневним Богослужењима: „Сами себе и једни друге и сав живот свог Христа Богу предамо“. А човек ако не предаје свој живот Богу, он онда предаје оном другом нечаснику и онда га тај нечасник узима, браћо и сестре, па га стално несто гони, па му каже :“ Немој да волиш, мрзи“. Бог каже: „Не мрзите“. Па му опет каже: „Чини зло другоме“. А шта Христос каже? „Не чините зло другоме“. Или боље речено у народу „ Ко другоме јаму копа сам у њу упада“.
Дакле, браћо и сестре, у речима Христовом, где Христос каже да је Он светлост која освећује и освећује сваког човека. Освећени смо ми самим крштењем, самом Светом тајном кад смо ушли у цркву и постали чланови цркве. Освећени смо, само је сада до нас да ли одржавамо то, ту Светлост, то освећење у нама или нам не треба да се освећење, а онда знате и сами долази до тога што бисмо рекли да упадамо у таму. И заиста у овим Христовим речима садржана је, како бих рекао, браћо и сестре схватања, суд човеков. И не само суд човеков него и сва судбина целог света. У овим речима садржана је сав смисао нашега живота. У њима, у овим речима, садржана је истина о свету, о човечанству, о ономе на шта је призван род. А свако људско биће, браћо и сестре, призвано је да сведочи Христа, зато што је обасјано баш како нам каже данашње Јеванђеље тој светлости Христовој која сија са небеског Божанског лица и која је вечна Светлост у којој сам Бог почива и и преко које се Бог открива.
Само они људи који су обасјани знају да, а Христос каже да ако смо крштени међу обасјанима да чувамо то обасјање, браћо и сестре, из дубине душе вапи. Човек не може да схвати шта то значи Светлост Божија, а не може да схвати ни светлост и овог свакодневног дана док не буде у мраку. А човек када је запао из ко зна којих разлога у мраку, шта је његова жеља? Да заштити светлост. То је оно што каже наш народ: „Здрав човек има хиљаду идеју, болестан само једну, да оздрави“. Е ми треба да оздравимо, јер смо сви ми на неки начин болесни, зато што сви поседујемо грехе, јер нема човека без греха. А грех је тај који затамњује мир Божији у нама. И ако ми тај мир Божији не осветламо ништа нам неће бити осветљено у овом животу. И ако видимо и ову свакодневну светлост, али ова свакодневна светлост се разликује од оне, како бих рекао браћо и сестре, светлости Божије. Дакле, ми кад живимо Хришћанским животом, Јеванђелским животом, животом цркве, ми браћо и сестре откривамо тајну и овога и онога света.
Ми спознајемо тајну, мислимо да знамо тајне овога света, не! Мислимо да знамо и нашег тајну човека, не знамо браћо и сестре. Јер не можемо да спознамо себе пред Богом. А да би спознали Бога и да би Бога имали у себи, шта нам је најпотребније? Вера! Вера, браћо и сестре! Јер ми вером уводимо Бога у себе и како каже апостол Павле: „Ми уствари вером живимо, а не знањем“. Шта не значи да нам знање не треба, па треба нам, али што ће ми знање ако ме одвоји од Бога. Шта ће ми та мудрост овога света која ће ме одвојити од другог човека да га не осећам као себе. А ми у историји рода човечанског, браћо и сестре, знамо да су ти баш који су били много учени, да тако кажем, највећа зла правили. Јер су се ослањали на неко своје знање, па су све претње радили. Зато има она дивна руска изрека: „Он је учен, али није паметан! „
Бити паметан не значи да паметујемо својом памећу, него да паметујемо тако браћо и сестре што ћемо заволети Бога свом душом, својим срцем, својим мислима. И другога као себе саме. Е ту је сада камен спотицања, како да волим другога? Како да волим онога непријатеља који ме гађао камењима? А шта каже наш српски народ, ја у овој пословици видим читаво Јеванђеље, јер наш народ каже: „Ко тебе каменом, ти њега хлебом”. Па ћеш и тиме увидети радост у Богу, имаћеш награду а и онога ћеш мученика спасти да не учини зла. Верујте ми сва искушења која нас сналазе у животу, долазе од слабости наше вере. Јер кад имамо веру а да смо у не знам каквом стању, да нас сви овога света осуђују, ми онда имамо веру, јер имам да се надамо у Онога који ће на крају победити ако је то, то је Бог. Значи добро ће победити, а не зло.
Нека би Господ помогао браћо и сестре да се исправљамо, да се поправљамо. Да се молимо браћо у сестре да Бог спасе род људски, да Бог спасе наш народ, који је верујте ми у великом невољама, у великим мукама. На великим смо искушењима. Али ако смо са Богом победићемо. Ако немамо Бога у себи нећемо победити. Нећемо победити ако прво не победимо себе, док прво што би опет рекао наш народ не ставимо прст на чело и признамо себи себе. Увек ћемо наћи неки разлог када желимо себе да оправдамо. Али зато нећемо тражити разлог када требамо другог да оправдамо. Тада ћемо што каже наш народ сећи секиром, а кад треба себе да меримо онда смо снисходљиви. Како меримо онако ће нам се мерити. Каквим животом живимо такав ће нам живот бити.
Зато, нека буде на здравље сабрање на овој Светој Литургији, Литургији коју браћо и сестре често говорим своди небо на земљу и земљу узводи на небо! Литургија је предукус Царства Небеског а ми смо створени за Царство Небеско. Нисмо створени за пролазност него за вечност. Не може се без борбе. Што би рекла песма ,,Не може се царство задобити на душеку све дуван пушећи". Зато треба да се тргнемо, да сиђемо у себе, да победемо радт у себи како каже Свети Макарије Велики јер човек је стално у рату. Ако не знамо правило борбе нећемо победити. А ми Хришћани имамо Јеванђеље Божије, то нам је огледало. Ми треба да се огледамо кроз јеванђеље а ту ћемо наћи све одговоре. Зато често говорим да нема питања на овоме свету на које Бог нема одговор само треба да га послушамо и чујемо!
Бог Вас благословио!!!

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Заједничарење је настављено трпезом љубави трудом свештеника Зорана Ивановића са породицом.