Након прочитаног јеванђељског зачала, Епископ Јован се обратио верном народу, рекавши:
“Христос васкрсе, браћо и сестре!
Данас наша Црква прославља највернијег сведока распетог и васкрслог Господа Исуса Христа – Светог Јована Богослова, апостола љубави. Заиста, браћо и сестре, овај апостол Јован, који је и писац четвртог Јеванђеља, када је објашњавао шта бисмо могли да кажемо о Богу, рекао је: „Бог је љубав“ (1Јн 4, 8). Заиста, са правом Црква њега назива апостолом љубави. Ако читамо његово Јеванђеље и његове три посланице, видећемо да он највише од свих говори о истинској љубави.
Из Јеванђеља видимо да је он био љубљени ученик Христов. То је онај ученик који је једини од свих апостола остао под Крстом приликом распећа. Истина је и то да су сви апостоли мученички страдали – убијани, вешани, каменовани – док је једини он умро природном смрћу. То његово стајање под Крстом, Црква сматра жртвом, јер је једини остао веран и састрадавао са самим Господом Исусом Христом. Када је Господ на Тајној Вечери рекао да ће га један од апостола издати, а они су се питали ко је то. Том приликом је апостол Јован, као љубљени ученик, наслонио главу на Христове груди и упитао га ко ће бити издајник, а Христос рече да је то онај којем преда парче хлеба умоченог у зделу. Нико није мислио да ће неко од апостола издати Христа, али и они су људи. Још увек на њих није сишао Дух Свети и није им отворио очи да познају истину.
Из овога треба да извучемо поуку и да не мислимо да смо нека величина, да је наша вера немерљиво јака. Видите, апостол Јуда је гледао Христова највећа чуда – оздрављења болесникâ и васкрсења мртвих – али проблем је у томе што није дозволио да Христос уђе у његово срце. Заправо, то је највеће издајство у историји људског Бога. Он није само Бога издао – издао је и себе. То је најстрашније! Господ Христос нам говори да волимо и непријатеље своје. Ако почнемо да мрзимо оне који нас мрзе, онда ћемо само разбуктати мржњу. Потребно је молити се за непријатеље, јер је то основно начело хришћанског живота.
Браћо и сестре, апостол Јован је присуствовао и васкрсењу Јаирове кћери, затим и Преображењу на Тавору. У свим кључним тренуцима он је био присутан. Као што рекох, он је написао четврто Јеванђеље и три посланице. Узмите и читајте! У њима ћемо успети да сагледамо себе. Премоћне су речи његове! И то само зато што он није писао о љубави својим духом, него Духом Божијим! „Видите колику нам је љубав дао Отац, да се деца Божија назовемо и будемо“, каже апостол Јован (1Јн 3, 1). Црква је са сабором својих светитеља потврдила да је апостол Јован заиста истинско дете Божије. Угледајмо се на њега и на љубав његову!
Међутим, имајте на уму да човек никада неће то моћи да уради ако се не одрекне свог ега, своје нарцисоидности, своје гордости, своје сујете. Док се не одрекне, онда до промене никако не може доћи. На тренутак ће рећи да се каје, али чим окрене леђа, наставиће по старом. Можеш му указивати на грешке, он ће их, истина, прихватити на речима, али делима ће наставити по старом. Онај који прима савете, размишљаће о њима и покушаће да се поправи. Ко је без греха? Нико, осим јединога Бога! Ако човек не осећа да чини грех, неће се ни кајати. Рећи ће да није грешан. Апостол Јован зато каже: „Бог је љубав, и који пребива у љубави, у Богу пребива и Бог у њему“ (1Јн 4, 16).
Свети апостол Павле, надовезујући се на свог сабрата Јована, каже да је љубав та која претеже разум, превазилази наше поимање (Еф 3, 19). Реч „љубав“ данас врло лако изговарамо. Да ли се заиста удубљујемо у њен смисао? Љубав је да свој живот предамо за онога кога волимо. Ту љубав нам је најбоље показао Господ Исус Христос. Он прима људску природу, у свему бива једнак као и ми осим у греху. Свети Јустин Ћелијски је говорио: „Ја желим Бога који је оваплоћен, који је примио тело! Ја хоћу Бога који може да ме разуме!“. Ове речи нас опомињу да и ми треба да се мењамо. Не може се Христос, као ново вино, нови живот, сипати у старе и овештале посуде.
Опет понављам, ми желимо другима да будемо учитељи, али себи никако. Дајемо савете другима, а за себе сматрамо исправнима. Ко је исправан, браћо и сестре? Заиста, ниједног таквог међу нама нема. Нико не може наслутити колико је љубав Божија велика док се Христос не усели у нас. Када се Христос настани у човековом срцу, онда тај човек додирује и ширину, и висину, и дубину мудрости. Када уселиш Христа у себе, онда си уселио целу васељену. Срце постаје толико велико да може да смести и непријатеље. Тако ћемо испунити заповест Христову! Без Христа, човек је скучен и ограничен. Тада му ђаво говори да је велики, а его само расте... Велики си човече, али својим умом, а не умом Христовим. Сети се шта апостол Павле каже: „Ми имамо ум Христов“ (1Кор 2, 16). Свој ум уподоби Христу и онда ће ти читав свет бити мали!
Заиста, без љубави је човек без Бога, без наде у бесмртност. Љубав је оно што даје вредност човеку. Љубав је и жртва. Без подвига не можемо ништа постићи. Ако данас не окопам башту, џаба се надам плодовима. Без жртве нема спасења! Најбољи пример жртвовања јесте Господ наш Исус Христос. Немамо где да лутамо када нам је Христос осветлио пут! Спусти се у своје срце и види да ли ходиш тим путем. Браћо и сестре, љубав је вредност човекова. Само она везује човека за Бога. Он постаје извор свега што је божанско. Наш Господ је дрво живота и извор бесмртности. Он нам даје непролазно пиће, а то су Тело и Крв његова.
Како су наше речи бледе када треба говорити о љубави. Наш ум не може објаснити љубав. То се ради једино животом и делима. Ако човека ухвате гордост и сујета, онда му је, најчешће, крајња станица – психијатрија. Гордост и сујета су опасно оружје демонско. Свети оци не без разлога кажу да је гордост почетак сваког греха. Она се неосетно увлачи у човека. Ђаво никада не спава и само чека да ми изговоримо неку похвалу на свој рачун. Онда нас хвата и вуче себи. Ако гордост не сасечеш у корену, онда је врло тешко касније борити се.
Браћо и сестре, ниједна реч о љубави није толико слаба као када о љубави размишљамо само као телесном делу или емоцији. Заиста, човек је пун емоција, али оне често могу бити варљиве. Не долазимо емоцијом до Бога, него целим својим бићем. Браћо и сестре, ако истински волимо Бога, као што је то чинио Свети Јован Богослов, онда ћемо истински волети и човека. Ако не волимо истински Бога, онда другога лажемо. Јеванђеље каже да је ђаво отац лажи. Можемо лагати некога и претварати се, али ће се у једном тренутку све открити. Ако се истински кајемо, онда ће нас Бог опет учинити синовима. Сетимо се само апостола Петра. У тренутку људске слабости се три пута одрекао Христа. Не каже апостол Павле случајно: „Који мисли да стоји, нека пази да не падне“ (1Кор 10, 12). Ако стојиш, стој у вери, у љубави, у жртви. Жртвуј себе за другога, јер се Бог жртвовао за тебе. Жртвуј себе за Цркву, јер је она твоја лађа спасења. Апостол Петар се три пута одрекао Христа, али се три пута покајао након васкрсења и Господ му опет дозвољава да буде апостол. Ми хришћани треба да светлимо својим животом, а не да помрачујемо божанску светлост у нама.
Нека би нам Господ и Свети Јован Богослов, апостол љубави, помогли да се и у нама настани Божија љубави. Када се у човека усели љубав, онда се она шири и на његову околину. Постаје миомирис који се шири према свима. Када би људи живели у љубави, да ли би се ико тукао, ико ратовао? Не би, разуме се! Придржавајте се Христових речи: „Јер каквим судом судите, онаквим ће вам се судити; и каквом мером мерите, онаквом ће вам се мерити“ (Мт 7, 2). Нека би нам Господ помогао да се зацаре мир и љубав у нама.
Бог вас благословио!”
Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског господина Јована
протојереј Горан Ђерковић
https://eparhija-sumadijska.org.rs/vesti/item/9695-spomen-svetog-jovana-bogoslova-liturgijski-proslavljen-u-kragujevcu#sigProId11a2cdfb80