Владика се обратио сабрано народу након прочитаног Јеванђеља:
“Христос васкрсе, браћо и сестре!

Нека је благословен овај највећи празник међу нама, празник над празницима, Васкрсење Христово. Прошло је скоро 7 дана како прослављамо Васкрсење Христово и славићемо га све до самог Вазнесења Господњег. Оно што је врло важно да знамо је да се ових 7 дана, ове светле седмице, како је Црква назива, исто Богослужење врши, како и првог дана Васкрса, тако и сваког дана до суботе.

Нека је срећан и Благословен данашњи празник Светог оца нашег Јоаникија Девичког, коме је овај храм посвећен. Данас смо се сабрали овде да замолимо распетог и васкрслог Христа и његовог великог угодника Светог Јоаникија Девичког да се он моли за нас, јер је живот Светог Јоаникија био живот у вери и по вери у Бога, у васкрсење Христово и у загробни живот. Празник васкрсења Христовог представља темељ и суштину хришћанског начина постојања, јер Богочовек Господ наш Исус Христос истински умире, за овај свет, да би подарио могућност окушања Вечнога живота.

Време у којем живимо показује неопходност да се што више, подробније и пажљивије промишљају поруке Васкрсења Христовог, порука победе над смрћу Богочовека Христа и порука да не постоји простор за безнадежност и за било какво туговање. Нема места безнадежности, јер нам је нада у Богу. Нема места ни туговању, јер је Христос васкрсао. Однео је тугу, како то пева Свети Владика Николај. Смрт је уништио. Грех је победио.

Морамо бити свесни да живимо двојаким начином живота, на земљи, али и као житељи небеске отаџбине. Истина је да живимо у овој отаџбини, да живимо на овоме свету, али је наша отаџбина на небу. Треба да живимо за ту отаџбину, да се припремамо за њу, за тај вечни, непролазни живот, овим животом на земљи. Треба да верујемо у распетог и васкрслог Христа, да верујемо да постоји живот вечни и да је смрт васкрсењем Христовим, побеђена. Зато празновање највећег и најважнијег празника представља почетак, средину и крај нашег живота, у којој год епохи да живимо. Кад живимо са Христом, онда заправо не видимо епохе. Он је испунио све епохе. Он је живот наш. Он је бесмртност наша. Он је вечност наша.

После васкрсења Христовог, живот тријумфује. Смрт је поражена. Пролазност је поражена. Истина тријумфује, а лаж је обеснажена, како кажу Свети оци. Ми када верујемо у васкрсење Христово, ми у исто време верујемо и у наше васкрсење, да ћемо и ми са њим васкрснути, ако са њим живимо и умиремо. Онај који са Христом умире, он са Христом и васкрсава. Онај који не умире са Христом, он не васкрсава за живот у Царству небеском, већ за вечну муку. У томе је разлика и благослов Божији, што нам је Бог даровао веру, да верујемо у загробни живот. Ми када верујемо у његово васкрсење, верујемо и у свеопште васкрсење, како нас уче Јеванђеље и Црква, верујемо у живот вечни.

Бог је човеку дао вечни живот, а човек је својим падом нажалост примио смрт. Плата за грех одсуства Бога, за грех непослушности према Богу, била је смрт, али нас он није одбацио, већ је дошао на овај свет, страдао ради нас, да би нам поново даровао бесмртност, да би нам поново отворио врата раја и ту нас увео. Бог је постао човек, узео је наш живот и због нашег живота страдао, за нас и наше грехове. Он је због нас примио смрт, умро и васкрсао, да бисмо ми вечно живели. Ту је наша радост и утеха, јер имамо наду. Да бисмо имали наду, морамо имати веру, али не веру само на језику, него веру којом живимо, којом доказујемо да смо заиста народ Божији. Истина је да није лако поверовати у васкрсење, ово је тешко разумљиво тамо где нема љубави, где нема наде и вере, јер ту разумевања нема, зато што је Бог из љубави према нама, све претрпео, за наше спасење. Тиме је показао да је његово трпљење, наше спасење. Зато смо ми оне страсне седмице, Велике недеље, певали и говорили у Цркви “Слава дуготрпљењу твоме, Господе”.

Замислите да Бог нема то дуго трпљење, шта би било са нама? Бог га има, он чека наше покајање, чека наш повратак са погрешног пута на прави пут. Он хоће да нам да време да се можемо покајати, али то не можемо, ако не увидимо своје грехове, ако не признамо да смо грешни. Зато неки негодују на овај гест Божије љубави, оне љубави која је Бога свела на земљу, када му је човек окренуо леђа. Бог иде иза нас, иде испред нас, чини све да нас спаси, јер како и каже Јеванђеље, он хоће да се сви спасу и дођу до познања истине. Истина је да је Бог васкрсао, да је Бог вечан, непроменљив, свуда приустан, свевидећи. Такви људи не могу да разумеју то Божије смирење. Људи су на његову љубав одговорили ударањем, шамарањем, пљувањем, осуђивањем и на крају распећем.

Ту јасно видите како изгледа када човек нема осећај Божанске љубави, јер ко је нема, он нема осећај ни за себе, а да не говорим да нема осећај за ближњега свога. Треба да стално размишљамо о тој Божанској љубави, јер она покрива мноштво грехова. Људи који то не препознају, не виде победу живота над смрћу, не виде победу истине над лажима. Ми такође треба да проверимо нашу веру у Христа, али у исто време и у васкрсење Христово, да ли улазимо у спасносно дело те сигурне љубави Божије и да ли смо спремни на давање себе другоме, давање Богу, као и давање ближњему своме.

Питање које можемо поставити: „Да ли верујемо у светлост која обасјава сваког човека који долази на свет или смо о томе слушали, неразумевши шта се догодило и шта се непрестано догађа? Зато је васкрсење Христово наш живот, а не нека лепа прича из прошлости. То је наш сталан прелазак из таме у светлост, из смрти у живот. На том путу су нам сапутници многи, страдаоци вере кроз векове. На том путу нам је пратилац и данашњи свет и Јоаникије чудотворац Девички, кога данас славимо. Управо је Свети Јоаникије живео вером у Христа и вером у његово васкрсење, а тиме и у своје васкрсење. Наша је вера у загробни живот, у вечни живот, јер, поновићу шта сам причао ових дана, Апостол Павле нам каже: „Ако ми само верујемо у Христа у овоме свету, а не у загробни живот, од такве вере нећемо имати много користи”. Свети Јоаникије је би стално обасјан том светлошћу и та светлост га је осветила. То је она светлост која је засијала из гроба Господњег, гроба Христовог. Том светлошћу светли и данас ћивот Светог Јоаникија, свима онима који му се обраћају молитвено за помоћ и који приступају његовом ћивоту.

Бог за свако историјско раздобље и за сваки народ даје свете људе, који ће бити смели и који ће знати да одговоре на изазове свог времена. Време у коме ми живимо је веома изазовно и ми без помоћи Божије, и молитве Светих угодника Божијих, као и Светог Јоаникија, нећемо моћи да одговоримо свом времену на хришћански начин, како треба да одговоримо. Нама је Бог дао Светог Саву који нас је увео у веру, да верујемо у тројичног Бога, васкрсење и загробни живот и који нас је привео Христу. Дао нам је Бог и Светог Јоаникија који нас и данас храбри својим молитвама и говори нам да вером у Бога можемо пребродити сва искушења, све потешкоће, невоље, муке, болести, само ако призивамо име Божије и светитеље и угоднике Божије.

У Светом писму је речено да ће се спасити онај који призове име Господње. Призовимо га и ми, браћо и сестре. Он је ту. Где је он? Он у нашем срцу. Због тога треба да сиђемо у наше срце и видимо ко је ту, да ли је наше срце заспало или је будно и чека долазак Христов, да ли је наше срце чисто или прљаво. А ко је најчистији – Бог. Може ли најчистије да пребива у нечистом? Наравно да не може. Зато је човек позван на чистоту, да живи чистом вером, али вером коју претвара у живот. Нека нам Господ помогне да се учвршћујемо у вери и да, се молимо попут Светих апостола који су се молили Христу: „Господе, дометни нам вере”. Апостоли, који су били стално са Христом, који су гледали чудеса, како болесне исцељује, мртве васкрсава, моле за још вере. Вере никад нема мало, а безверја, и мало је превише. Да призовемо Господа да нас спасе и да се молимо Светом Јоаникију да се он моли. Чуда нам данас требају божанска, да бисмо се одржали као народ Божији.

Нека је срећна слава овога Храма, братству, вама свима, браћо и сестре! Нека вас кроз живот прате молитве Светог Јоаникија.

Христос васкрсе!”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након Литургије Преосвећени Владика је пресекао славски колач, честитао верном народу и братству храма празник њиховог заштитника Светог Јоаникија Девичког. Велики број верника је учествовао на Литургији и причестио се Светим Тајнама. У наставку је припремљена славска трпеза, а братство храма је искористило прилику да се захвали Владики Јовану и том приликом му поклонили епископске инсигније.