Након прочитаног јеванђелског зачала, Епископ се беседом обратио препуном храму, рекавши:

„У име Оца и Сина и Светог Духа,

Данас је Велика субота, страдална субота у којој је најбоље било да молитвено ћутимо јер је ово потресна субота. Потресна и страшна јер је душа Христова била растављена од његовог тела и док је његово неуништиво тело одмарало у гробу, што нас прожима дубоким смислом и ужасавањем. Бог силази у земљу, силази у ад, зар то није страшно и потресно али све Бог чини ради нас и ради нашег спасења. Заиста, будући да се суочавамо са како рече један богослов цркве „терором“ којем је подложна сва твар, зато што је сва твар препознала истинитог и живог Бога. Човек и поједини људи нису препознали Бога, а твар јесте. Колико еј само страшно то што Бог трпи мучење ради нас, све оно од људи нанесено, трпи и Распеће али кроз њега улази у Васкрсење и показује и нама пут. Ово није пут овај наш земаљски али и може бити ако овај пут живимо без Бога и тада ћемо газити по трњу. Ако имамо Бога, онда ћемо знати како да то трње померимо и да газимо тамо где га нема. Бог је овај свет створио као руже, да мирише на вечност, бесмртност. Јесте то све и био док човек није окренуо леђа Богу. Све до оног момента док човек није помислио да може бити већи од Бога, не раван него већи. Када је човек изагнат из раја, затворио је врата и у рај нико није ушао управо до силаска Господа у ад и до Његовог Васкрсења и ми смо тиме спасени. Дата нам је прилика да уђемо у рај, а да ли ћемо ући или не, зависи од нас самих и од свих наших опредељења. Да ли се опредељујемо за Христа или за руљу народа која је распела Христа. Сва је твар подложна труљењу јер је сва твар препознала у Њему живога Бога и твар је васкрса јер Бог неће само спасити човека него целу творевину јер је све дело Божје. Господ је узео наш пут, грехе, слабости, немоћи али зато ми треба да будемо Богу благодарни, а не можемо бити благодарни без вере и смирења. Господ је преузео све на себе из љубави према људима и како бисмо дошли до смисла постојања али и до смисла постојања читаве творевине и човека проистеклог из љубави Божје као иконе Божје. Не смемо никада сметнути са ума да смо ми икона Божја. Да је Бог постао један од нас у свему исти као и ми осим у греху. Јуче је био велики петак и ми смо потврдили и показали да сами без Бога, не знамо шта нам ваља чинити. Израиљски народ који није препознао Бога у Христу, није знао шта је чинио и чинио је зло. Мислио је да ће добро завладати у свету ако разапнемо. Сваки од нас када чини зло, прво то зло чини себи, а оно помућује разум и настаје из гордости, сујете, из тог неког хвалисања да смо ми бољи од другога. Показали смо да не можемо пронаћи истину јер друге истине нема осим Њега. Без Њега не можемо ништа пронаћи и све то учинити садржајем свог живота. За сваког човека је погубно када нема садржај, а садржај сваког човека је онолики колико има Бога у себи. Показали смо да нам је све сувишно јер смо Сина Божјега разапели. Треба да поставимо питање, да ли ми и данас разапињемо Христа. А, разапињемо га ако не живимо црквеним животом. Распињући Њега, распели смо сами себе, али то је добро јер ћемо са Њим и Васкрснути. То значи да нећемо имати вечног живота. То наше Распеће може имати два правца, може бити распеће разбојника са леве стране христове и који је распет због прегрешења својих. То је оно стање када у нама завлада безосећајност и да не видимо како други пати и како се други мучи. Бити без осећаја, значи не бити човек. Потребно је да се чувамо отуђености, а она долази прво када се човек отуђи од Бога, а отуђујемо се невером, а само то отуђење води ка отуђењу од других људи. Међутим, када сам говорио о разбојнику са леве стране, наше распеће може бити и сараспеће са оним другим разбојником са оним који је са десне стране и који се покајао. Који је дошао себи. То његово распеће јесте исто оно на коме стоји црква. Док смо ми на распећу, знамо да постојимо. Господ није остао на Голготи него преко ње ушао у Васкрсење и то значи да нам треба труда подвига, молитве, љубави и вере да носимо свој животни крст. Крст је наша свакодневница и у њему видимо праобраз Христов који носи крст на Голготу. Потребно је да нађемо помоћнике да нам помогну да носимо животни крст. Овај разбојник имао је свест о свом промашају и то је схватио онда када је видео Спаситеља поред себе. Он је имао свест о свом недостатку и да је Бог потребан човеку. Да све оно што осећа у себи јесте глад за пуноћом и вечношћу. И данас све мање имамо радости, све нас више нападају туге и несреће. Зато апостол Павле и каже, „Радујте се и опет велим, радујте се“. Ни једна радост се не може упоредити са оном радошћу коју нам Бог даје. Зато и то распеће овог разбојника јесте спознаја која се развија у онај вапај, крик, разбојника када је све спознао и видео Спаситеља поред себе и рекао, „Сети ме се Господе када дођеш у Царство своје“. Дакле, Велика субота је дан када Господ од Великог петка борави у гробу. Зато црквена песма и каже да је Он био телом у гробу, а душом у Аду, а у исто време на престолу са Оцем својим небеским. Одвојила се душа Христова али отишла у Ад да изведе праведнике, зато цар Давид и каже, „Не видех праведника остављеног ни деце његове да просе“. Господ је овај суботњи дан, дан који је у Старом завету одређен као нерадан, поштовао мирујући у гробу. Господ се повиновао закону и послушности, а човек се не повинује ни пред једним законом. Када је Дух Свети сишао на Апостоле, онда је дан суботњи дан одмора заменила недеља. То је оно што треба знати да је за нас недеља дан одмора, а то не значи да треба да ленствујемо, већ да треба доћи у цркву, на литургију. Потребно је да себе испразнимо од себе, да би Господ могао да се усели у нас кроз Свету тајну причешћа. Човек цркве Божје, недељни дан, светкује уз молитву, чињење добрих дела, осећај бола другога. Данас, у суботу, требало би да молитвено ћутимо, као што каже молитва коју читамо да умукне свака твар. Док год умујемо својим умом, онда нема места уму Божјем у нама јер свој ум проглашавамо равном уму Божјем. То могу да ураде они који су чисти и свети. Господ је сишао у ад и васкрсао смртну природу. Победио је Господ смрт и то је оно што треба прославити, победу над смрћу, грехом и злом. А, хоћемо ли одагнати зло из себе или ћемо остати и даље у њему и онда у чему ће нам бити највећа радост, биће нам у бољој трпези али нећемо осетити унутрашњу радост. Господ је смрт победио смирењем. Све је прихватио од ругања до распећа, а смирење је стање читавог нашег бића. Човек који нема смирења, шта год му се каже не може да прихвати јер сматра да зна све, а то нам говори наше несмирење. Ево, смирење и повере у Бога да се и ми оснажимо, д асе наоружамо Духом Светим, а не својом снагом и да тако крочимо са Христом заједно на Крст. Ако не будемо на Крсту нећемо ни васкрснути. Нека би нам Господ помогао да се зарадујемо Радошћу васкрсења, да се радујемо што је Господ све претрпео ради нас и да ми претрпимо нешто за другога и за Христа.

Нека овај дан, потресни суботњи дан, за сваку људску душу, буде на размишљање како нас Господ воли и да схватимо да нас Господ воли, само треба да и ми Њега заволимо, а то ћемо учинити преко другог човека.“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

протојереј Горан Ђерковић