Уважени предавачи били су: редовни професор на Православном богословском факултету у Београду и ректор богословије Светог Јована Златоустог у Крагујевцу протојереј-ставрофор др Зоран Крстић и професор-приправник богословије Светог Јована Златоустог јеромонах Јован (Прокин).
Такође, својим појањем, ово предавање улепшао је хор богословије.
Најпре се отац ректор обратио ученицима завршног разреда основног образовања. Отац ректор је изложио укратко историјат богословске школе у Крагујевцу, начин на који школа функционише и позвао сву децу, која имају жељу, да упишу богословију. Потом се основцима обратио и ученик завршног разреда богословије Василије Станисављевић. Василије је покушао деци да приближи како изгледа један дан у богословији, који се предмети изучавају, како изгледају богослужења и слично.
Предавање о Великом Посту започео је отац ректор рекавши да је вера кључан фактор у хришћанском животу. Да ли они који се називају хришћанима знају уствари у шта верују? Када би питали људе у Србији да ли верују у Бога, већина би се изјаснила да верује, али када би продужили разговор и ушли мало дубље видели би да људи уствари не знају у шта верују. Верују у Бога, али не верују у Васкрсење, верују у Бога али не знају ко је тај Бог. Бог људима служи као неки ватрогасац, који је ту само када је најгоре, када је алармантно, тада се људи сете Бога. Сада се поставља питање: да ли смо ми свештеници криви за то што људи не знају о вери и о Богу? Човек своје не знање о Богу оправдава тако што каже да не зна и неће ни да се потруди да сазна. На пример када би дали човеку две различите новчанице, сигурно да би он знао да их разликује јер је то део његовог живота и то му нешто значи. Али када би то пренели на терен вере и духовности не би наишли на исти одговор, у великој већини случајева, то значи да је човек потпуно не заинтересован за Бога. Оно што би хришћани требало да носе и са чиме би требали да напредују јесте да упознају Христа. Смисао нашег продубљивања вере јесте да заволимо Христа. Отац ректор је подсетио на речи из Јеванђеља : “Ако ме волите, заповести ћете моје држати”. Дакле не иду прво заповести, то није страшни Бог који прети, већ ако заволимо Христа заповести ћемо Његове држати. Смисао свог продубљивања вере јесте заволети Христа. Али не можемо волети неку непознату особу, на пример неког кинеза за кога никада нисмо чули. Познавањем неких чињеница ми продубљујемо нашу веру и целокупна наша вера се из тога састоји, шта је Господ све учинио ради нас. Сви Господњи празници јесу камени темељци наше вере. Ако разумете све Господње празнике онда разуметецелокупну нашу веру и ту нема никакве дилеме. Шта би требало да значи Васкрсење данашњем човеку? Хришћанину би требало да значи све, сам центар живота, победа над смрћу. Сви који су са Христом пролазе кроз смрт, али ту није крај. У причи о царинику и фарисеју, цариник је потпуно свестан шта је све урадио и не сме да подигне очи ка небу, и каже: Помилуј ме грешног. Том човеку треба спасење, човек који осећа да ништа сам не може да уради њему треба спасење. Човек који мисли да може сам да обезбеди не знам какав луксуз и пријатан живот, мисли да му не треба спасење. Тај став цариника треба да имамо у виду који каже: Помилуј ме грешнога, ни у шта се друго не уздам, ни у себе ни у друге само у Господа. То је оно на шта смо се заветовели на Крштењу : “Сами себе, једни друге, и сав живот свој, Христу Богу предајмо”.
Ово предавање наставио је отац Јован који се позвао на речи Светог Василија Великог који каже “Увек сведочите Јеванђеље, а понекад и речима”. Очигледно је да је живот тај којим човек треба да сведочи Бога. Отац Јован је истакао значај избора, шта ми то бирамо у нашем животу и које су вредности, другим речима, који пут бирамо за себе. Наша Света Црква бринући се о томе, кроз ове седмице Великог Поста, даје могућност да се утврдимо у том избору. Христос нас позива да кренемо за Њим, односно Црква предсавља догађај, а не нешто о чему треба да се прича, зато се каже: дођите и видите. Данас празнујемо Светог Јована Лествичника, и налазимо се у седмици која је такође посвећена њему. Свети Јован је живео у 6. веку и представља једног од највећих аскетских учитеља и отаца наше Цркве. Написао је дело Лествица управо по узора виђења Светог праоца Јакова, па отуда и упоређивање са старозаветним оцем. Пост је нешто од чега Свети Јован увек полази, без обзира о којој лествици, о којем ступњу узрастања говори, пост има јаку велику улогу. Стомакоугађање, како каже Свети Јован о демону стомакоугађања, лукавој и препреденој змији која је велики лицемер. Наш стомак лаже да је гладан и онда када је сит, непрестано је незајажљив и подстиче и буди друге страсти и друге проблеме у човеку. Лек који прописује Свети Јован Лествичник против ових искушења јесте пост. Пост је за њега мајка уздржања, кроз пост јачамо своју вољу. Уколико читамо Светог Јован Лествичника видећемо да то није уопште безначајно, суштина о којој сви говоре није замислива без неке одређене форме. На првом месту треба да водимо рачуна и о томе, свакако да нас јело не поставља пред Господа. Уздржање од хране је веома важно, али она губи сваки смисао уколико се само на храни задржимо, али она је свакако први и основни степен који не можемо прескакати, од њега можемо ићи на неке више лествице које су много значајније. Пост као својеврсно уздржање јесте оно што нас води ка догађају Васкрсења, који је пут из смрти у живот, да би смо могли сви заједно да кажемо Христос Васкрсе и Живот се зацари и ниједног мртвог у гробу.
чтец Ђорђе Милутиновић
https://eparhija-sumadijska.org.rs/vesti/item/9611-duhovno-vece-u-os-olga-milosevic%E2%80%9D-u-smederevskoj-palanci#sigProIdd1de5c2fae