Након прочитаног зачала из Светог Јеванђеља Епископ се обратио верном народу речима:

„У име Оца и Сина и Светога Духа.

Браћо и сестре, данашње Јеванђеље нам говори како је Господ наш Исус Христос, ходајући по земљи, користио сваку прилику да поучи народ. И будући да је увек био праћен од људи, оних који су заиста желели да буду у близини Христовој, који су желели да Га виде, да чују Његову реч, јер свака Његова реч је била исцелитељска. Господ и каже у Јеванђељу да не живи човек само о хлебу, него о свакој речи која излази из уста Господњих. Зато су речи Христове била духовна храна народа Божијега који је ишао за Христом. Ако се сећате оних дивних примера када је Господ у пустињи нахранио са пет хлебова пет хиљада људи, осим жена и деце, и када су апостоли молили Христа, пошто је то била пустиња, а палестинска пустиња је баш права пустиња, да отпусти народ, умреће јер су пуно путовали и немају шта да једу, да иду у село да траже док се види. А Он им каже „Подајте им ви нека једу!“ Збуњени апостоли кажу да немају толико хлеба. Када их је питао Христос колико имају хлеба, они су рекли пет малих хлебова. Он им је рекао да донесу и благословио их и дао апостолима да поделе народу. Сви су се нахранили и остало је дванаест котарица хлеба, од онога што нису могли да поједу. Пазите, од пет малих хлебчића је јело пет хиљада људи. Овде је у питању вера, браћо и сестре. Тај народ који верује у Бога зна да их Бог неће оставити него да ће им помоћи, да ће им Бог помоћи да оздраве и душевно и телесно. И заиста, браћо и сестре, тај народ је желео да види Христа, иако Христос се по спољашњем облику се није разликовао од другог човека. О томе је рекао пророк Исаија толико векова пре Христа: „Не би обличја на Њему и лепоте, ради чега би се пожелели, али раном Његовом ми се исцелисмо“. Народ је осећао Божанство које је обитавало у Господу Христу и тако су ти људи увек пратили Христа и били срећни и дивили се науци Христовој, дивили се свему ономе што је Христос чинио, али било је и оних који су га осуђивали. За шта су га осуђували? За свако Његово добро дело. Осуђивали су га што је болесника исцељивао, осуђивали су га што је мртве васрсавао, осуђивали су га, како каже данашње Јеванђеље, зато што је Христос јео са грешницима, са грешницима седео и јео. Ови који су били против Христа, ово седење и разговарање са грешницима код њих је изазвало једно велико негодовање. Ко је то негодовао? Негодовали су они који су се правили праведницима, то су фарисеји о којима говори данашње Јеванђеље. Фарисеји су се увек претварили другачијим него што јесу, увек су се претварали бољим него што јесу, јер су желели да их људи виде да су они праведни, поштени. И зато су они приговарали Христу зато што је седео са грешницима и онда су упутили прекор апостолима и казали: „Зашто ваш учитељ једе са цариницима и грешницима?“ Осуђују Га, и оваквим питањима су фарисеји хтели да кажу апостолима који су га следовали, да не знају да је Христос такође грешан као и они са којима једе, Христос је уствари нечист, јер фарисеји су ове људе сматрали нечистим. Сада замислите докле може да иде људски ум, да Бога назива нечистим. Тако је то, браћо и сестре, када нам се ум извитопери, тако нам је када ум свој не чувамо, када ум свој не прилагођавамо уму Божијем него пустимо да наш ум блуди, шета и ето до чега може да доведе, да човек са својим грешним умом сматра Господа Исуса Христа, који је једини безгрешан, да га сматрају нечистим. Дакле све оно што чине са злом намером фарисеји јесте управо да одврате апостоле од Христа. Пошто они нису веровали у Христа, хтели су да кажу да Он није Бог, ви сте у заблуди, што Га следите, што идете за Њим? А када чујемо ово данашње Јеванђеље даље како каже, видимо да Христос није ушао у полемику са фарисејима што Га осуђују него је, браћо и сестре, рекао „ Не требају здрави лекара, него болесни“. Другим речима је хтео да каже ви мислите за себе да сте здрави, а овако говорите о Богу. И што сматрате да сте здрави и да вам не треба лекар, али управо сте ви болесни који говорите тако о Спаситељу рода људскога. Овим је Христос хтео да каже да не опшитити, не разговарати са грешницима, да је то уствари не достојно њега, јер Бог није дошао због праведника него управо ради грешника. Праведници су праведници, они слушају Христа, они ће бити спасени, али треба грешнику помоћи да се исправи. Треба грешнику показати пут, скренути грешника са погрешног пута. Тако браћо и сестре, да је тако чинио, то ни би било достојно Њега. Зашто? Зато што је Христос љубав. А љубав подједнако воли свакога човека, и грешника и праврдника. Која љубав? Она божанска љубав. Христос је овим данашњим Јеванђељем је хтео да каже да је грех главна болест свакога човека. Духовна болест свакога човека, свакога бића и од те болести пати цело човечанство. Духовна болест је опаснија од телесне болести. Духовна болест настаје када се ми удаљавамо од Бога. Грех је тај који нањс удаљује од Бога, од других, али и од нас самих. Грех увек тражи оправдање, увек тражи изговор и оправдање, а не покајање и опроштај. Дакле здрави су само они људи који су без греха, а човека нема без греха. Зато је Господ дошао да нас очисти, Господ нам је дао Себе као извор свих лекова којим се лечи душа али и тело, дао нам је Себе односно Цркву која је Тело Христово, ово је храм који такође јесте слика Тела Христовог, зато ми долазимо у храм, јер су у храму слави Бог, јер се у храму служи најсветије дело и неба и земље, а то је Света Литургија. Зато храм личи на небо. Сваки грех човека обара, али када се човек искрено покаје онда Господ долази да тог човека подигне. Ево и овај период поста, управо нас пост позива на покајање у смирењу, јер без смирења нема покајања. Онај човек који није смирен он мисли њему не треба никакво покајање. Када је Господ рекао фарисејима да здрави не требају лекара, он их укорава, њихово самообмањивање да су праведници. Хришћанско је да сваког другог сматрамо праведнијим од себе. Да се не оптерећујемо када видимо другог човека како греши, треба гледати своје грехе. Хришћанско је уклањати се од зла, хришћанско је да помогнемо другоме да је зло зло, и да зло добра донети не може. Ево ми би бар Срби требали да се сетимо данашњег дана. Треба да се сетимо шта се то догодило 6. априла када су нас бомбардовали. Да ли њима није имао ко да каже, или су они ти фарисеји који су безгрешни, а само је тај српски народ најгрешнији и најгори па су нас зато бомбародовали. Не зато што су нам срушили куће, него зато што су нас убијали. Која је то праведност тих људи који правду хоће да спроводе кроз оружје, а не кроз љубав. Зато је Његош рекао „Коме правда лежи у топузу, трагови му смрде на човештво“. Наше је да помогнемо другоме ако је на погрешном путу, ако хоће. Они који су нас бомбардовали нису знали какав пакао носе у себи, наравно ако не осетиш пакао онда нећеш да се поправиш никада. Браћо и сестре, сваки грех како нас учи Црква јесте духовна болест, а ми имамо духовну болницу, а то је Црква. У Њој је Христос оставио све врсте лекова које употребљавамо да оздравимо. Имате људи које сами себе просуђуји па каже да неће да се причести. Да ли си питао некога за савет, за помоћ? Дакле ти сам себи одређујеш нешто у Цркви, то значи да ти не слушаш Цркву. Ко не слуша Цркву, како каже Јеванђеље, нека вам такав буде безверник. Дакле, браћо и сестре, Господ хоће да излечи свакога човека без обзира ко је тај човек, да ли су упитању фарисеји, садукеји. Он је дошао да грешнике зове на покајање. Без покајања нема спасења, јер нема човека без греха. Покајање се не састоји у речима, ни у формалном исповедању. Покајање јесте да ми осетимо да смо пали, и да осетимо жељу да устанемо али знамо, по нашој палој природи, да не можемо да устанемо сами него треба нам треба нико други до Сам Бог, требају нам руке Божије које су увек испружене. Само је потребно да човек затражи руку Божију. Стално говорим, нема тог понора у који човек може да упадне а да га Господ неће дохватити и усправити. Браћо и сестре, да нам Бог да да остатак овог поста проведемо у покајању, да нам Господ да силе и моћи да сутра када изнесемо Часни Крст, целивамо Часни Крст, да се поклонимо страдању Христовом, и да од Крста затражимо силу Божију, јер смо слаби. А ђаво користи нашу слабост, ђаво користи нашу слабу веру и насрће на човека. Ђаво се највише плаши поста, молитве и Крста, а наш народ је то лепо исказао речима: Без крста ни преко прага.

Нека сте срећни и Богом благословени.“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након Свете Литургије уследила је трпеза љубави.

чтец Ђорђе Милутиновић