Појали су Српски Православни појци из Београда.

Велики број верника из Левча се причестио Пређеосвећеним Даровима, а Епископ Јован се обратио присутнима богонадахнутом беседом:

“Помаже Бог браћо и сестре, ево данас смо се окупили овде у овоме светоме храму, да узмемо учешће у Светој Литургији Пређеосвећених Дарова, где примамо Тело и Крв Господа Исуса Христа. И Причешће је заиста круна Свете Литургије. Ми када се причешћијемо, ми се причешћујемо ради опраштања грехова и ради вечнога живота. Зато је Господ и рекао у Јеванђељу „Ко не једе моје Тело и не пије моју Крв, живота нема у себи. ” И заиста човек без Бога он је само гордост, он је само сујета, он је сам у своме егу. А када човек има Бога у себи, онда има све оне хришћанске врлине које красе човека као икону Божију. На првом месту има врлину смирења. А она који нема смирења, не поседује верујте ми ни једну врлину, јер све врлине хришћанске проистичу из смирења. Можемо да се китимо и да причамо имам ову врлину, имам ово, имам оно ако немаш врлину смирења ако немаш врлину вере, а и вера је врлина, онда уствари немаш ништа. Онда си стварно звоно које звечи и кимвал који јечи. Заиста човек без Бога ништа није. Али немојмо да мислимо, ја сам хришћанин, ја сам крштен, мени је то довољно. Е па баш напротив није, није нам довоњно, треба нам много више, јер смо крштени, јер смо рукоположени, јер смо произведени, јер нам је много дато. Нама је кроз Свету Тајну Крштења дато много, и зато се од нас много и тражи. Кад кажем много, мислим да се трудимо да свој живот мењамо, да поправљамо, ако се не мењамо, ако се не поправљамо нема нам спасења. А ми смо управо у овом великом, дивном, светом периоду Великог Часног поста који нас уствари води у промену. Пост који нас уводи у себе, да погледамо себе из себе, браћо и сестре. Да погледамо да ли сам за ону малу јоту постао бољи човек, смиренији, молитвенији. Да ли сам за једну малу грамку у љубави постао већи, или сматрам да се пост састоји само у не једењу мрне хране. Пост благопријатан је Богу, не само када се уздржавамо од неке хране, већ када се удаљавамо од греха, од злобе, од пакости, од мржње, од сујете, од осуђивања и оговарања. Ако се не трудимо око овога, ништа од поста немамо користи. Неће нам се ништа дотаћи душе и срца, јер не једемо само мрсну храну, али зато једемо нешто што је много опасније. То је оно што свети Јован Златоусти каже „ Немој да ми причаш како не једеш месо животињско и мрсну храну, а једеш живе људе. ” Чим оговараш, чим осуђујеш, ти једеш живог човека. И сад то ти није пост, а пост ти је зато што не једеш неку врсту мрсне хране. Дакле, браћо и сестре, пост треба да прати и молитва, пост подстиче молитву, а молитва подстиче пост. И заиста најјаче дејство против нечастиве силе јесу пост и молитва, заједно. И зато Господ каже “А овај род. . . ”, мислећи на ђаволски род ”. . . изгони се постом и молитвом. ” Пост и молитва, то су два крила. Да ли птици вреди што има једно крило? Не може да полети, нема друго, пада, нема на шта да се ослони. А када има оба крила, она се уздиже, а ми имамо пост и молитву, Црква нам је дала да бар у току поста мало се уздигнемо. Али не у гордости, него да се уздигнемо са земље од греха, који нас стално вуче доле. Имаш ли гордости у себи, ти сваки грех имаш у себи. Немој да се изговарамо да немамо, у Светом Писму је речено да је гордост почетак сваког греха. Имаш ли гордост имаш сваки грех у себи. Истина, сви ми људи имамо неку дозу гордости у себи, јер смо људи, нисмо Свеци. Браћо и сестре, имамо и таквих људи, који глуме неку фарисејску побожност, па у току поста кажу, е сада је пост, хоћу да се затворим у себе, да не видим свог брата, сестру. . . Човече, не затварај се у себе, него затвори своје срце да у њега не улази оно што није по Богу. Затврори себе од свога ега, затвори себе од сујете, смируј себе, то је потстрек поста.

Зато браћо и сестре, молимо се Богу, и овом молитвом Светог Јефрема, кад бисмо се држали само ове једне прозбе “Господе дај ми да сагледам своје грехове и да не осуђујем брата свога”. Сагледајмо и гледајмо своје грехове, немојмо гледати другога, али не можемо да сагледамо своје грехове без вере у Бога, без смирења. Зашто, зато што нас тај несрећни грех, та гордост, стално гони, стално нас мучи.

Браћо и сестре, Бог јесте љубав, и ми се заиста уздамо у ту љубав Божију, али ми тражимо љубав Божију, молимо се, и то је добро, али да ли узвраћамо ту љубав Божију? Да ли си показао љибав према другом човеку, према своме ближњем, да ли си му помогао? Дакле, трудимо се да појачамо молитву, да појачамо пост, али не само да постимо од мрсне хране, трудимо се да бар у тику поста владамо својим језиком. Зато да се молимо Богу стално, потребна нам је молитва, потребна нам је помоћ Божија, потребна нам је милост Божија, потребна нам је љубав Божија. Али да бисмо све ово задобили, морамо нешто и од себе да дамо. Не можемо само тражити, па ни од Бога. Па још се и љутимо, ако смо се молили за нешто, што нас Бог није услишио, што нам Бог није дао, што нас Бог није чуо. Дакле, браћо и сестре, толико је лепо живети хришћанским животом, толико је лепо бити хришћанин, али хришћанин, не на речима, не на језику, него на делима. Толико је лепо имати веру, јер онај који има веру, и кад падне њему ће вера казати, човече устани, немој да се деморалишеш. Постоји Избавитљ, постоји Спаситељ. И зато и када падамо као људи, и када тонемо, увек чувајмо веру, молитву и пост. И знајмо да ће нас Бог подићи и када паднемо, али треба да тражимо. Али треба да знамо како да тражимо. “Иштите најпре Царства Божијега и правде Његове, а све ће вам се друго додати”. Нека би Господ дао да се у нама, кроз наш живот, а поготово у овом периоду Свете Четрдесетнице усели правда Божија, да се правда Божија дели међу нама, а не ми да делимо правду. Како да делимо ми правду кад смо грешни.

Нека нам Господ помогне и ово Свето Причешће које смо данас примили, нека нам буде на оздрављење душе и тела. Човек није само тело, и није само душа, него и једни и друго. И ово је пост када треба више да се молимо, чешће да се исповедамо, чешће да се причешћујемо. Пост је уздржање од мрсне хране, уздржање од недела, да суздржимо своје мисли, да саберемо своје мисли, да не дозволимо да нам мисли лутају. Нека нам Господ помогне да се молимо, да се причешћујемо, да се мењамо. Да бисмо се промењени кроз покајање зарадовали Васкрсењу Христовом.

Нека сте срећни и Богом благословени!”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након Свете Литургије уследила је трпеза љубави коју је припремила игуманија Текла са сестрама.

Свештеник Срђан Ђорђевић