ЛИТИЈА У ЧАСТ ПОБЕДЕ ПРАВОСЛАВЉА У САБОРНОМ ХРАМУ У КРАГУЈЕВЦУ

ЛИТИЈА У ЧАСТ ПОБЕДЕ ПРАВОСЛАВЉА У САБОРНОМ ХРАМУ У КРАГУЈЕВЦУ

Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован и братство Саборног храма, у Недељу Православља 24. марта 2024. године организовали су Литију у част победе коју је Православна црква извојевала после дуге борбе над онима који су свете иконе избацивали и протеривали из православних храмова.

У Саборном храму Успења Пресвете Богородице, са почетком у 16 часова почело је свечано вечерње богослужење у част победе Православља над неправославнима, Крста над некрстом, Истине над лажју, Правде над неправдом. У наставку богослужења, Преосвећени Владика, свештенство града Крагујевца и верни народ кренули су у литију, носећи у рукама иконе светих на тај начин символизујући победу Православља.

По повратку Литије у храм, Преосвећени Владика одслужио је Молебан и прочитан је Синодикон, који садржи анатему или проклетство свих јеретика, посебно иконобораца, затим, похвалу за све ревнитеље Православне вере. Тај Синодикон донет је 843. године у Цариграду.

Преосвећени Владика Јован обраћајући се преподобном монаштву, часном свештенству, и верном народу, надахнутим речима је рекао:

“Браћо и сестре, нека нам буду на здравље и спасење вечерашње молитве, нека Господ прими наше молитве и нека Господ помогне да очувамо веру своју Православну. Вера се не чува галамом, и буком, вера се чува смирењем. Да да Господ који је кроз хиљаде годинасачувао Цркву своју, да очува и нас. Јер док смо у цркви овакви какви јесмо, имамо наду на спасење. Док слушамо Цркву, док верујемо Цркви, док верујемо у јеванђеље, док верујемо у Свете Оце, и ако се молимо и тражимо спасење, заиста, Бог ће нас спасити. Зато нам треба вера јеванђелска. Не маловерје, не празноверје, не сујеверје, него она вера за коју Господ каже у јеванђељу «која може и горе покренути». Ако чувамо и негујемо веру, она ће расти, а ми ћемо онда са вером, такође, расти. Вером ћемо докучити оно што не можемо својим разумом. Вера нам не да да потпуно паднемо, да се оклизнемо, и ако падамо и ако све изгубимо, веру не смемо да изгубимо. Веру треба да покажемо делима, јер вера без дела је мртва, и дела без вере су мртва. Вером Бога усељавамо у себе. Колика нам је вера, толико имамо Бога у себи. Недеља Православља је победа Цркве у њеној пуноћи. Данас не прослављамо поједнице, него целокупну Цркву славимо као победника. Сваке године се присећамо овог дана победе Цркве како бисмо се загрејали надом и јасно видели Онога који се невидљиво за своју Цркву бори и толиким је победама овенчава. Стога, наша Света Црква првенствено слави Бога који је помогао да се сачува православна вера кроз многе векове, кроз велике борбе против разних и многобројних насилника и моћника овога света. Ако се сетимо историје Цркве, онда ћемо видети, ко је све насртао на Цркву и на веру Православну, али, сваки онај који је водио рат са Црквом није га добио. Сваки онај који устаје на цркву, само ће се срушити и обрушити као кад удари на камен.

Православље је ушло у историју српског народа као велика светлост, која је синула на свим плановима народног живота. Потребно је да много боље познајемо своју историју, браћо и сестре, чак и ону пре него што смо примили православну веру. Од тог момента се на позорници историје јављамо као један врло озбиљан народ. Касније, појавом Светога Саве и Светог Симеона, постајемо и држава и Црква. Православље је прожимало све облике народног живота – обичајима, понашањима, моралу, браку, породици, васпитању и образовању, у друштву и држави. Оно је напајало народну душу јеванђељским поимањем патриотизма и љубави према Отаџбини.

У дан Победе православља празнујемо свештену и црквену историју, када је дошло до окончања епохе седам Васељенских сабора. На Седмом васељенском сабору био је проглашен догмат о поштовању икона, који нам говори о томе да је Бог, поставши човек, постао изобразив, то јест да је Својим Оваплоћењем невидљиви и непојмљиви Господ примио човечански лик, и да Бог може бити представљен линијама и бојама: Не у виду портрета, већ у виду унутарњег, тајанственог лика Божијег, каквог опитује сазнање и познаје Црква.

Како је то предивно, браћо и сестре: Бог има лик и тај лик ми можемо да гледамо! И пред иконом која изражава црквени опит, црквено знање о Богу, ми можемо заиста да преклањамо колена са љубављу, са побожним трепетом, са нежношћу! Бог је постао један од нас, не престајући притом да буде непојмљив, Бог Велики, сами Живот – сама светлост!

Стога, сећајући се дана Победе православља, народ треба непрестано на уму да има да је његова света дужност да стоји чврсто у својој вери Православној и да је пажљиво чува. За нас, она је драгоцено благо: у њој смо рођени и одрасли. У сваком догађају који нам се дешава, Црква је увек спремна да нам помогне и пружи своју помоћ и благослов, ма колико ти догађаји неважно изгледали. Вера нас снабдева снагом, добрим расположењем и утехом. Она исцељује, чисти и спасава нас.

Православна вера нам је такође драга, јер је то Вера наших Отаца. За њу су апостоли трпели страдања и подвиге; мученици и проповедници страдали због ње, и тако постали овенчани проливањем суза и крви. Пастири и учитељи су се борили за веру, а наши преци стајали у њој. Њима је вера била битнија и дража од зенице ока свога. И ми треба да се молимо за њено очување, као што су то и апостоли чинили: „Господе, дометни нам вере“.

И то треба да знамо као Православни: Не клањамо се ми иконама као боговима, нити обожавамо даске или друге материјале од којих су оне израђене, нити боје, нити било шта створено, већ како то говори Свети Јован Дамаскин – ми своје поштовање преносимо на прволик, на Господа Исуса Христа и на свете угоднике његове. У том контексту ваља нам разумети иконопоштовање као живу слику наше вере, не само у Бога апстрактног, метафизичког, него Бога који се из љубави оваплотио, постао човек, извршио подвиг спасења и заувек остаје Богочовек у личности Христа. Та основна истина наше вере – вере у Оваплоћеног Бога Логоса се и исказује преко поштовања светих икона. Није то, дакле, само обичај, традиција, нека навика побожна, него је израз наше вере, њене суштине и њеног садржаја! Зато је Црква устројила да прва недеља Великог поста буде посвећена догађају Победе икона, другим речима, Победе православља. Зато се данас свечано износе иконе пред народ и чита један део познатог „Синодика православља“ у којем исповедамо православну веру пред часним иконама.

Нека нам ово наше вечерашње сабрање, молитва и исповедање вере буду путоказ у нашем животу, и да се увек сећамо речи Христових: „Који има вере и који верује, тај ће се спасити.

Бог Вас благословио!“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Уз похвалну песму «Тебе Бога хвалим», узнели смо молитву Свевечном Творцу због сачуване чистоте Православне вере.

По завршетку свечаног Молебна, старешина Саборног храма протојереј Дејан Марковић и братство Саборног храма, организовало је трпезу љубави.

Срећко Зечевић, протојереј