Након прочитаног јеванђељског зачала, Епископ се беседом обратио вернима, рекавши:

„У име Оца и Сина и Светог Духа!

Одељак из данашњег јеванђеља говори нам како је Господ наш Исус Христос непосредно пред страдање узишао на гору Маслинску, а са њим су пошли ученици и Он се ту на гори молио Богу. Али је рекао својим ученицима да и они треба да се моле и каже, молите се да не паднете у искушење. Све ово је Господ изговорио непосредно пред страдање како би се апостоли, видевши учитеља да страда, видевши да га Јуда издаје, каже молите се. У искушење је пао Јуда, пао је јер има у себи један грех, а то је среброљубље. Због тог греха он је издао Христа. Јуда је био апостол и слушао и гледао Христа, али, слабост људска и страст људска довели су га да се он дрзнуо да изда Христа. Када је Господ ово рекао својим ученицима, ова како бих рекао кратка порука је свима нама. Сам Господ нам каже да је дејство молитве огромно и да ће нас молитва сачувати да не дођемо у искушење. Да треба да се молимо, говори нам Господ кроз јеванђеље као и сами светитељи. Они су се Богу молили и упућивали су и друге да се моле, а зашто је потребно да се молимо непрестано и да ли је човеку могуће да се непрестано моли. Могуће је онима који су себе усавршили али ако не можемо да се молимо увек, можемо да се непрестано сећамо Бога, да је Бог са нама, у нама, да је Бог поред нас. Зато, ако се правилно и разумно молимо, ми у ствари причамо са Богом. Давно је речено да је молитва побожан разговор душе са Богом. Ми када се молимо, док се молимо, уздржавамо свој језик, да не говоримо свашта, да не осуђујемо, клевећемо. Јер ако смо запослили свој језик молитвом, нећемо изговарати оно што није угодно. Када се молимо, треба да се молимо разумно, када се молимо ми разговарамо са Богом. Ми разговарамо са светитељима, ми разговарамо са анђелима јер када призивамо име Божје, са Богом иду и анђели и светитељи. Када се молимо, ми се уздржавамо од штетних разговора. Сад ако хоћемо да размислимо, колико ми у току дана проведемо у штетним разговорима. Када и само један део ускратили штетне разговоре и посветили Богу, како би се наша душа оплеменила. Зато је молитва најмоћнији покретач духовног живота. Не молиш се или се молиш онако, ако се заиста не молимо ми не живимо духовним животом. Шта више, може се рећи да је сам духовни живот степен наше молитве. Ми духовно живимо у оној мери колико се и молимо. Молитва решава све задатке које пред нама живот даје. У молитви човек налази решење свих проблема. Молитва штити човека од свих непријатеља и видљивих и невидљивих. Молитва мења људско срце и ако се искрено молимо, наше срце постаје меко, постаје велико. Молитва обнавља наше срце и чини га осетљивим и прозорљивим. Ако се молиш, Бог ти даје те духовне очи да можеш да прозреш у стање другог човека. Молитва даје извесну духовну способност да човек осећа истину, односно, човек молитве осећа другог човека да ли он говори истину или говори неистину. Молитва је благо које је увек са нама. Нико нам не може молитву украсти, одузети, ма шта да се деси са нама, чак и ако изгубимо све што имамо, нашу молитву нам не могу одузети ни људи ни демони, али нам може одузети наша немарност, лењост да се молимо. Када год одлажемо молитву, треба се запитати да ли ћемо доживети дан да учинимо ту молитву. Овај дан у коме нас је Бог благословио да га дочекамо у том дану треба да испунимо молитву, осећање за Бога и једни за друге. За сутра ако испунимо, доћи ће само по себи и надовезаће се сутрашњи дан за данашњи. Наш немар, сопствени, одузима нам молитву али нам одузима и благодатно дејство у нама. Одузима нам Благодат Духа светога. Заиста, чак и ако цело наше тело разједа болест, мука, патња, молитва ће остати са нама као душа наше душе, како кажу Оци. Када уздигнемо срце молитвом, уздижемо цело своје биће. Ми осећамо како нам цело биће трепери, како нам тело постаје лако не осећамо умор физички. Сломљени смо јер се не молимо и не чинимо добра која треба да чинимо. Молитва је тамјан миомирисни Богу. Када се човек моли, он мирише Духом Светим и молитвом. Не молиш се, онда ти духовно заудараш, а што је најгоре, не осећаш. А не осећамо јер смо себе оградили собом и себе узимамо за основну меру. Молитва је мост за прелаз реко искушења наших живота. Али, још кад уз молитву придодамо пост, онда су то та два крила која човека уздижу са земље и уздиже се горе. Пост и молитва су једно са другим повезани. Једно без другога су као птица са једним крилом. Молитва је према Оцима необорива стена свих који верују у то мирно пристаниште Божје, у лађу Божју, а то је црква. Молитва је, како бих рекао, мајка свих врлина и добрих дела. Молитва је чуварка чистоте тела и душе. Учитељи цркве кажу да приликом молитве треба имати смирење. Немао ли ту врлину, наша је молитва само на језику. Само се испуњава оно што је речено и ништа се не испуњава животом. Ако немамо смирења и скрушености онда може молитва да буде и погрешна. У молитви треба тражити да задобијемо царство Божје, а све ће нам се остало додати. Ја ако се сада молим да дођем на неки висок чин шта ја имам од тога. Молитва нас и чува од те дрскости, она нас чува да не узимамо оно што није наше. Ако човек у срцу не осећа да је грешан онда ни његова молитва неће бити она права молитва. Бог неће услишити ту нашу молитву. То се види из молитве митара и фарисеја, непрестано како се обојица моле али један је био услишен, онај који је имао смирења и овај који је говорио, „Боже милостиви буди мени грешноме“. За разлику од оног цариника који се није молио него се хвалио. Треба говорити Богу душо и срцем. Непрестана молитва се састоји у томе не да се молимо увек већ да стално Бога осећамо и да га осећамо у себи и пред собом. Да осећамо како Бог који је свезнајући, да Он гледа на сва дела и намере, на намере али гледа и на мисли наше. Молитва је, кажу Оци, вода жива којом душа гаси жеђ своју и она треба да буде садржај нашег живота. Све нам ово говори да се ми налазимо на самим вратима поста и ако хоћемо да нам пост буде благословен, да нам пост буде лак, ми треба да се молимо јер управо у посту ће нас увек ђаво кушати и подметати свашта. Пост нам онда неће бити лак већ оптерећење. Уместо да нам пост буде лак и благословен, ми ћемо бити у оптерећењу ако мислимо шта ћемо јести. Када постимо делима, ми постимо и душом, када постимо очима, речима ми постимо и дуом. Нека нам Господ помогне а и ми да се молимо Богу и говорили, Господе научи нас да се молимо. Ми све мислимо да знамо да се молимо, али смо то проверили собом уместо црквом и јеванђељем. Нека је срећан и благословен почетак поста.

Бог вас благословио!“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Протојереј Горан Ђерковић