Чтецирали су Марко Гаљак, Стефан Радисављевић и Александар Цалић.

Након прочитаног јеванђеља Владика се у својој беседи обратио верном народу.

„У име Оца и Сина и Светога Духа.

Браћо и сестре, данашње Јеванђеље, као што смо чули, говори нам о заповестима блаженства. Говори нам, у ствари, шта су то блаженства. Блаженства су она блага вест. Она добра вест, вест о животу вечном. Блага вест о том новом животу. И овим јеванђељем и Христос кроз јеванђеље хоће да нам каже да не смемо никада да сметимо са ума мисао о животу вечном. Јер док ходамо овом земљом ми треба да мислимо на небо. Ми треба да мислимо о животу вечном. И сама та мисао о животу вечном ће нас везивати за Бога, и она ће нам у ствари помоћи да нам се вера још више продуби за живот вечни. Јер често говорим, ако је наша само вера у овоме животу, онда од те вере нема много користи. Наша вера треба да буде у вечни живот. Наша вера треба да буде, браћо и сестре, да чекамо васкрсење мртвих и живот Будућег века. Јер, како каже апостол Павле, ако се само уздамо у Бога или верујемо у Бога у овом нашем земаљском животу ништа од тога неће имати помоћи. Онда значи верујем док живим, док ходам, а кад умрем не умирем у Христу, не умирем са вером у Христа. А онда значи да нећу ни васкрснути са Христом. А ми хришћани, крштени људи, ми се крштавамо са Христом, ми умиремо са Христом, јер је он умро за грехе наше. Али ми исто тако и васкрсавамо са Христом, ако умиремо са њим. И зато ова блаженства нас на то све подстичу.

Блаженство обухвата све добро, које не оскудева ама баш ни у чему. У чему ће да оскудева човек ако испуњава ових девет заповести блаженстава. Блаженство је уствари Царство Божије. А Царство Божије је царство вечних идеалних вредности. То су идеалне вредности – царство небеско, вечни живот. Све друге вредности наше људске не могу се упоредити ни у чему. И ми често дајемо тим вредностима много већи значај од вредности царства небеског. Дајемо, на пример, велику вредност себи или неком дару који нам је Бог дао. А чим дајемо њему вредност, онда тај дар злоупотребимо кад тад и тај нам дар не служи за живот вечни. Не служи нам да задобијемо Царство Небеско, него да изгубимо Царство Небеско, зато што одмах иза тога у нама проговори, оно што често говорим и себи и вама, гордост.

Због чега се ми уствари и молимо Богу и тражимо у оној најосновној и најважнијој молитви, у Оче нашу, кад кажемо да дође Царство твоје и да буде воља твоја, Господе, како на небу, тако и на земљи. Ако већ заиста следујемо овим речима и примењујемо да се у нама врши воља Божија, онда ми нећемо вршити своју вољу. Нећемо онда натурати своју вољу ни другоме, а ни Богу. А ако своју вољу испуњавамо, ми онда потиремо вољу Божју. Онда потиремо и вољу другога. Зато они који се уподобљавају Христу називају се Синовима Царства, јер су се уподобили светима у Господу. Зато се сва новозаветна наука, наука о спасењу човека назива наука о Царству Небеском. То је права наука. И ако ту науку савладамо, све ћемо науке савладати и овога и онога света. Али када почнемо да мислимо да смо савладали некакве науке о овоме или ономе, а нисмо савладали ту основну науку о Царству Небеском, та ће нас наука кад тад одвести далеко супротно од Бога, супротно од Царства Небеског. И као што смо чули у данашњем јеванђељу, кад је Господ ходао њега је увек пратило мноштво народа, а кад је он видео мноштво народа он се попео на гору. То је природно. Ко је био у тим светим местима, то су брдовита места. А с друге стране и оно што је било равног места, то је било мало место где су могли да се саберу сви они који су били жедни Бога и Божје речи. Дивна је то гора блаженства. Ако некад неко буде могао да оде, требате да одете, да видите одакле је Господ изговорио ове заповести. И то успињање на гору, пењање, има велику симболику. Ми не можемо да се попнемо на неко брдо ако се, Бога ми, не трудимо. Нећемо моћи да се попењемо ако немамо, што бисмо ми рекли данашњим речником, кондиције. Морамо стално да се усавршавамо, да не дамо да се олењимо, да се опустимо, јер нећемо моћи да изађемо на гору. А човек све док не изађе на гору, на висину, не може да види шта је доле, јер онај који је само доле, он само гледа и види што је доле. И зато најбоље нам о овом успињању говори још и Свети пророк Исаија у Старом Завету, који каже - Ходите да идемо на гору Господњу. Исаија већ види Христа, он који је толико векова живео пре рођења Христовога, ал' он њега види. Он види како се он пење на ту гору блаженства, која се тада није ни звала гора блаженства. И зато он каже - ходите да идемо на гору Господњу, а то значи „Пођимо за Христом“. Јер ако смо слаби, каже свети пророк Исаија, због греха онда укрепимо колена - клонуле руке и колена изнемогла. Укрепимо - то је опет нама позив да се укрепљујемо. У чему? У вери, у благодати Божијој. Јер ако се не укрепљујемо, ако се уседимо, после нећемо моћи да направимо ни сто корака, ал' ако стално практикујемо да корачамо, онда ћемо све више и више, али и кад корачамо да се сећамо Христа.

У овом тренутку ми пада на памет кад нам је отац Амфилохије, потоњи митрополит, предавао на факултету, па један студент, нажалост већ је умро као свештеник млад, нешто је стално око фудбала се више бакћао него око науке, али Амфилохије, који је био један свети човек, прозрео је у њему једну племенитост и каже њему: „Лазо, мани се, бре, фудбала. Долази на часове. Долази да чујеш нешто.“ „Не бој се“, каже, „оче. Све ја то знам шта ти причаш на часу“. „Како знаш?“ „Па препричају ми колеге студенти.“ „Мхм, добро. Лазо, је л' ти знаш да предстоји свима вама да пишете семинарске радове?“ „Оче, не бојим се тога. Ти знаш да ја имам дара за то.“ „Добро, Лазо, али не знаш коју ћеш тему добити.“ „Коју ми год даш.“ И Амфилохије онако родитељски каже „Лазо, добићеш много тешку тему“. И Лаза тера по свом. Диван човек и диван свештеник је био. И да њему отац Амфилохије тему „Спорт као помоћно средство за молитву“. Кад је добио, верујте сви смо били на часу, он је почео да рида, клекнуо је пред оцем Амфилохијем, и каже: „Оче, не знам. Ја не могу о томе ништа“ „Лазо, сећаш се шта сам ти рекао?“ „Оче, дај ми литературу.“ „Нема ти литературе, нема литературе, снађи се, јер, ја сам о свему тој и таквој литератури и те како говорио о аскетици када сам вам предавао. Али видиш, Лазо, ти си изгубио часове и не можеш сада се сабереш.“ Лазар је то прихватио. Девет месеци је радио семинарски рад, а код нас семинарски радови, верујте, нису могли да буду мање између 35 и 55 страница писаних. Замислите то сада што пишу су сада магистратуре. Лаза је толико написао добро тај рад, да му се и отац Амфилохије задивио.Пита га Афилохије „Како си, Лазо, ово саставио?“ „Мучио сам се, оче, али сам се и молио.“ „Како си се молио?“ „Па, верујте, и кад сам год шутнуо ону лопту, ја сам рекао „Господе, помилуј.“. И заиста диван је семинар написао. Дакле, не смемо да клонемо.

И даље наставља свети пророк Исаија: „Ако будемо на врху те горе пронаћи ћемо онога који исцељује сваку болест и сваку нашу рану, јер он болести узе за нас и раном његовом ми се исцелисмо. Понављам, браћа и сестре, пророк је толико векова живео пре Христа, али он Христа види. Он је задојен вером у Месију, задојене вером у спасења и зато каже да сваку рану нашу узима наше немоћи и носи наше болести.

Можда и ту је да наш проблем, ако не осећамо физичку неку болест, ми сматрамо себе да смо здрави. Зар је само болест, телесна, физичка. Много теже су оне духовне болести од које свако од нас мање више болује, али нажалост нећемо да признамо. А ако не признајемо онда нећемо да тражимо Спаситеља који ће нас оздравити, браћо и сестре.

Стога каже пожуримо и ми да се духовно попењемо на гору да бисмо са свима светима стали на врх наде. И са узвишења видели она блага на која Бог показује онима што су следили до ове свете висине. То је у ствари оно исто што Господ Исус Христос каже у јеванђељу „усавршавајте се до пуноће раста Христовога“. Наше је, браћо и сестре, да се стално успињемо на висину, али не гордошћу него супротно, да се успињемо на висину кроз смирење. Ако мислимо да се гордошћу успињемо на небо, можемо и да се подигнемо мало, али кад паднемо онда ћемо се поломити. Зато, браћо и сестре смиреност је дакле сушта противност гордости, те охолости и опет како кажу Свети оци „где смирење цвета ту је врело мудрости и славе Божје.“ А гордост је мајка и дојкиња свакога зла. И зато и Свети оци кажу да је гордост почетак свакога греха. И Адам док се није погордио, он није греха имао. А кад се погордио и учини оно што је учинио онда је сваки грех искусио. Отуда и поносити, охоли и самодовољни собом су трагична бића, браћа и сестре. Јер нисмо свесни своје потпуне зависности. Не осећају зависност од Бога, него су све везали за себе и мисле да све од себе зависи. Они не осећају, такви људи не осећају велику потребу за милошћу Божијом. А онда не траже од Господа милости, нити се њиме испуњавају или спасавају.

Дакле, браћо и сестре, мислећи на такве Господ је рекао „тешко онима који мисле да су мудри.“ И сами су себи разумни, односно, који су сами себи довољни и сами собом задовољни. Ако ми заиста схватимо, браћо и сестре, да смо сами себи довољни и да смо задовољни собом, губимо то вечно Царство о коме нам управо говори данашње Јеванђеље.

Наше је да стремимо ка горе зато ми и чујемо на свакој Литургији „горе уздигнимо срца“, подигнимо се, издигнимо се, али не да издижемо себе, зато што ћу се гордити и поносити, него уздигнемо себе од самих себе. Узнесимо то наше гордо срце Богу, отворимо га за Бога, да се Бог усели у њега. Дакле, браћо и сестре, синтезу ове науке у блаженству представља управо ова беседа на гори блаженстава. Чак се може рећи да је у блаженствима укратко изложено цело јеванђеље. Цело јеванђеље, укупно учење боље речено о Царству Божијем. У овим блаженствима кажу, Свети оци, понављам да је изложено цело јеванђеље, јер ако испуњавамо ових девет заповести, онда ћемо чути оне благе Христове речи, како и завршава данашње јеванђеље: „Радујте се и веселите се, јер је велика ваша награда на небу.“ То је важно, да ми награду тражимо на небу. Ми најчешће људи тражимо награду искључиво само овде и сада.

Овде је Господ одговорио на питање ко може бити блажен и вечно живети у заједници са Богом и којим врлинама човек треба да се испуни да би имао удела у Царству Божијем. Без којих врлина је немогуће, или боље речено, незамислив човеков вечни живот у Богу. А те врлине су, као што смо чули у данашњем јеванђељу, то је смиреност, то је покајање, то је кротост, то је праведност, то је милосрђе целомудреност, мирољубивост, страдање ради правде. Благо вам ако вас прогоне имена мога ради. И благо ономе који претрпи до краја. Дакле, који страдају ради правде и који подносе чак и мучеништво ради Христа. Зато нека нам ово данашње јеванђеље буде стално на уму. Јер ћемо и ту кроз ово јеванђеље данашње видети себе. Онда ћемо сагледати себе управо онакви какви јесмо, а не онаквим каквим ја мислим да јесам. А човек ће увек о себи да мисли најбоље. Добро је то, али чини добро да ти буде најбоље. Нека нам Господ помогне, браћо и сестре да бар испунимо ову прву заповест блаженства која каже: „благо сиромашнима духом, јер је њихово Царство Небеско“. Ко је тај сиромашан духом? То је онај човек који зна да својим духом не може да заради Царство Небеско. То је онај који сматра да без Духа Божијега његов дух се распада. То је онај који сматра себе да никакво добро сам не може да учини у животу без Бога. А ми знамо и ону дивну изреку српску која каже: „прегаоцу и Бог помаже“. Ономе који се труди њему Бог помаже. Шта вреди лењивом да помаже? Он је себе олењио, он нема ни вољу, тешко му је да се подигне, тешко му је да устане из кревета.

Јер нема вере, а страх онда ушао „јој, шта ће ми дан донети? Нећу да изађем из кревета“. Па изађи човече, суочи се са самим собом. Поведи рат у твом срцу са самим собом, онако како нас учи Свети макарије Велики. И док не уђемо у себе и не сагледамо себе изнутра, увек ћемо о себи мислити високо. Неко ће казати: „ја не мислим о себи високо“. Погледајте како говори, погледајте шта да ради, па ће се сам одговор дати. Ми да се молимо Богу да нам Бог помогне да колико можемо да се потрудимо да испунимо заповести Божје и ове заповести о блаженства. Зато узмите мало бар пету главу Матејевог јеванђеља. Које управо говори о блаженствима, па ћете и ви и ја, наравно, сагледати себе онакви какви јесмо.

Бог вас благословио!“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

ђакон Стефан Јанковић