Лепоти богослужења допринело је појање чланова певачког друштва „Српски православни појци“ из Београда. Светој Литургији поред великог броја верног народа присуствовали су и ЊКВ принц Михаило и принцеза Љубица Карађорђевић.

Након прочитаног Јеванђеља, верни народ својом архипастирском беседом поучио је владика Јован:

„У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, Јеванђеље које смо сада чули говори на о царинику Закхеју који је желео да се сретне са Христом и који је желео да види Христа. Свети Оци кажу да онај човек који жели да види Христа мора се попети високо. Високо изнад природе, јер је Бог изнад природе. Свети владика Николај каже: „Једна висока планина лакше се види са брда, него из долине. Ово је и за нас један диван позив да се подигнемо. Да се подижемо, да се иправљамо јер нас греси и негативне особине гурају на доле. Оне нас стално савијају да ћемо доћи у онакво стање као што је била она жена згрчена. Она је сирота 12 година боловала и толико дуго није видела лице човеково, 12 година она није видела небо. Али када се Бог Господ дотакне нас ми се усправљамо. Тако је било и са овим цариником Закхејом. Био је цариник и био је велики грешник зато што је убирао порез за Римску империју. Он је давао Римској имерији колико су тражили, али је остало грабио себи. То се види из његових речи када се покајао где каже, ако сам било кога оштетио враћам четвороструко. Пазите, браћо и сестре, како човек кад се смири и помири и призна свој грех из њега самог извиру речи покајања и тражења опроштаја. Закхеј је био малога раста, па обузет жељом да види Христа он се попео на једно дрво да га види. Зашто? Зато што је желео да кроз сусрет са Христом постане други човек. Иако је био омрзнут у народу зато што је био цариник, Господ Христос га грли када види његову жељу за исправљањем. Нема греха који Бог неће да опрости, али под условом да се искрено покајемо. Покајање је дуг процес. Он се не састоји само што ћемо рећи опрости ми Боже. Покајање је дуг процес у коме треба да осетим и да ме заболи што сам се огрешио о Онога који ме највише воли. То можемо видети у примеру ове деце овде. Она када нешто погреше а родитељи их грде, они ипак прилазе и грле родитеље јер осећају да их они воле. Та љубав која је у родитељима она опрашта све. Ми треба да загрлимо Бога, али не можемо га загрлити ако га пре тога не заволимо. Не можемо да заволимо без вере, јер вера је та која усељава Бога у човека.

Када је Господ видео Закхеја, Он му је рекао Закхеје сиђи брзо је данас ми треба бити у дому твоме. То је оно за шта и ми треба да се потрудимо, да Бог буде у нашем дому. Он ће бити у нашем дому ако га ми имамо прво у нашем срцу, у уму, у нашим добрим делима. Тада ће Он бити у нама јер је то најомиљенији дом за Њега. Из ових речи види се како је Господ милостив. Бог не гледа колико смо погрешили, него јесмо ли се покајали. Ми смо данас у овоме храму. Ми смо данас у дому Божијем. Бог је данас међу нама. Када човек осети кроз Свету Тајну Причешћа да се Дух Свети уселио у њега онда га заиста Дух Свети и води и руководи. Дух Свети је непогрешив. Он нас неће одвести у странпутицу, већ у Царство Небеско.

У овом загрљају Закхеја и Христа видимо да се у Закхеју запалио огањ покајања. Он више не суди људима. Више није немилосрдан. Може се поставити питање ко је кога први видео, Закхеј Христа или Христос Закхеја. У сваком случају Христос је видео Закхеја прво, и то нам је поука да је Христос са нама у сваком тренутку ма шта радили, ма шта чинили Он је ту. Закхеј кроз покајање види небо отворено. Види себе да је спасен. Осећа да му је Бог опростио грехе. Он тражи од свих опроштај. Закхеј је осећао радост јер је срео Господа Христа. То је и наш задатак. То је нешто најважније у животу. Да се сретнемо са Христом. Са Христом се не можемо срести, ако се не сретнемо једни са другима. Бог не тражи од нас да ми више Њему чинимо, него што треба да чинимо другоме. Јер преко другога долазимо до Бога и до Бога долазимо преко другога. Закхеј се кроз покајање растеретио од свега. То је важно. Да се растеретимо прво од себе. Да се растеретимо од греха, злобе, пакости, мржње. Закхеј од тога осећа неописиву радост, а до тада је имао само бригу. Био је богат. Бринуо је само о богатству, да ли ће му неко украсти од тог богатства. Он је само бринуо о стварима овога света док се није срео са Христом. Када се срео са Христом он је апсолутно постао други човек. Закхеј се везао за небо. Он је отворио своје срце да у њега уђе Христос. Осетио је да је са Христом ушла и сва радост Божија и он више није осећао ни тугу ни бол ни патњу. Радост је изнад свега, јер је имао само једну једину жељу да види Христа и да се сретне са њим. Ето шта чини сусрет са Господом Христом. Ако се не сретнемо са Њим у овом свету у коме живимо нећемо бити растерећени, јер смо оптеретили себе собом. Од сусрета са Господом зависи сав наш живот и сва наша вечност. Постаља се питање како може човек да се сретне са Богом који је већи од васионе и од свих небеса? Можемо се срести само очима вере и покајања. Немамо ли веру нећемо имати ни жељу да се кајемо. Немамо ли духовне очи нећемо ништа видети до овога земаљскога што постоји. Није све у богатству. Треба свако који осети да има нешто од богаства да удели ономе који нема. Тада се Бог радује највише. Тада се и човек радује. Тако ми можемо лако да заслужимо Царство Небеско. Да чинимо другоме добро. Као што каже Апостол Павле: „Добро чините да вам се не досади“. Ова недеља о Закхеју је увод у припремне недеље пред пост. Јер ова недеља нуди покајање. Браћо и сестре, шта је заправо покајање? Покајање је напуштање свих распутних путева, које ми због своје слабости бирамо. Постоје само два пута. Један који води у живот вечни и други који води у муку вечну. Шта је то што човека гони и подстиче да се покаје? То је урођена глад и жеђ за Богом. Зато је Христос рекао, благо гладнима и жеднима правде Божије јер ће се наситити. Закхеј искаше да види Христа али бејаше малога раста. Људи су увек око Христа били и он није могао да га види. Шта се догодило? Нешто слично прочитао сам давно у свом детитињству, једну лепу књигу у којој каже како је отац повео свог малог сина на неки вашар. Отац висок па види сав онај народ, а син мали, па примети да отац не обраћа пажњу на њега. Тада му рече: тата ја сам тебе досад држао за руку, држи сад ти мало мене. Погледајте како је то мудро од тог детета. Тако је и овде. Закхеју су сметали људи. А ко нама смета? Можемо се изговарати, овај или онај, али сметамо ми сами себи. Никако то да сагледамо него мислимо други ми је крив због овога или онога. Нама заправо смета наша сујета, гордост, охолост, саможивост, себичност. Смета нам то наше искључиво самозадовољство. Браћо и сестре, тај главни грех да је човек довољан себи је највећи грех. Јер чим сматрам да сам довољан самом себи, ја сам себе поставио место Бога. Човек је заменио Бога техником. Немамо времена да разговарамо са дететом па му дамо овај телефон или му дамо телевизор да гледа. Дете научи да са техником разговара а не уме да разговара са живим бићем. Па се после питамо шта је ово дете, ко га је научио? Па ти си га научио. Јер му ниси дао оно што си му требао дати као родитељ. Човек је заменио Бога и културом и политиком, а то значи да је заменио Бога собом. Себе је ставио за врхунац. Достојевски је говорио: Лако је научити ненаученог, лако је научити и животињу, али је немогуће научити онога који је себе поставио за учитеља над другима. Тако је то код нас блиско. Хоћемо да учимо друге, да дајемо поуку, али поуку да примамо мало теже. Браћо и сестре, зато нам је потребна та жеља да се сретнемо са Богом, јер ми се тада срећемо са самим собом. Нека нам Господ помогне да имамо на уму ову поуку овог цариника Закхеја, па да се покајемо ако смо некога осуђивали. Нека нас Господ благослови и дометне нам вере и смирења и жеље да се сретнемо са Њим, јер кад се сретнемо са Њим срели смо се са сваким и онда неће бити непријатељства међу нама.

Бог вас благословио“.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

По завршетку Свете Литургије уследило је послужење и Трпеза Љубави.

Ђакон Стеван Илић