Епископ Јован је након читања Светога Јеванђеља верне поучио својом бесесом:

„У име Оца и Сина и Светога Духа,

Браћо и сестре, данашње Јеванђеље нам каже да ко призна Сина Божијега пред људима, признаће и њега Син пред Оцем својим који је на небесима. И то је врло важно браћо и сестре у нашем животу да признамо Сина Божијега пред људима, али како да га признамо? Првенствено кроз живот Хришћански и Јеванђелски а онда и кроз веру. Да би и Син Божији признао нас пред Оцем својим који је на небесима. У Јеванђељу се каже браћо и сестре да је Бог Отац предао сав суд Сину своме. И зато и каже, ко призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем који је на небесима. Поновићу, врло је то важно, да признамо Сина Божијега пред сваким браћо и сестре. Или да се не стидимо имена Божијега. Јер ако се ми застидимо из било ког разлога Бога пред људима, онда значи да се ми одричемо Бога. А има ли ишта теже и хоће ли имати ишта теже за било каквог човека када изађе пред лице Божије, а да га Бог Господ наш Исусу Христос каже: „Ја те не познајем“. Пазите браћо и сестре, ја те не познајем. Не треба већа осуда том човеку. Јер како, да онај ко је себе дао за нас, онај ко је крв своју пролио за нас, да би се ми спасили , који је сву жртву поднео за нас, све оно што су му људи чинили док је ходао земљом, а Он је све то из љубави, Господ наш Исус Христос чинио, ради нас и ради нашег спасења. И пазите да вам каже да те не познаје. Е зато ми треба да будемо стално, да тако кажемо у том познанству да не изгубимо се, да се не заборавимо ко смо и шта смо, да не заборавимо Бога свога, али не само да га се сетимо повремено или успут, опростите што овако кажем, знамо и те како често да то чинимо, него да браћо и сестре сећамо се Бога на сваком месту. Да Га призивамо, да Га молимо, да нам буде милостив. И то је добро знао наш Српски народ који кад говори „Без Бога ни преко прага“. Јер без Бога, не знам ко си и шта си, не можеш никако добро да учиниш. Никако добро без Бога, а са Богом можеш све то да чиниш. Зато имати Бога у себи, значи живети Богом. Значи браћо и сестре бити испуњен Богом, а човек кад је испуњен Богом он себе празни од самога себе. Онда у њему нема неста ни злобе ни пакости ни мржње ни оговарања ни осуђивања, ни кукања да тако кажем, јер имаш Бога имаш све, немаш Бога, да цео свет да је твој немаш у ствари ништа. Јер шта ћеш, хоћеш однети тај свет са собом кад пођеш са овога света, нећемо, али ћемо понети свој живот. Односно понећемо оно у чему смо провели овај земаљски живот, а он нам је дат да овде и сада започнемо да задобијамо, да не кажем зарађујемо, па и зарађујемо дабоме, да зарађујемо Царство Небеско. А како ћемо га задобити ако нисмо Бога непрестано славили, ако нисмо Бога исповедали да је он Отац наш небески, да је он наш Спаситељ, да је он Створитељ наш, да је Промислитељ наш, јер Бог браћо и сестре како кажу Свети Оци промишља и о оном листу на дрвету па како да не промишља о човеку кога је Бог створио по слици и прилици својој. Зато је човек Икона Божија. Икона браћо и сестре Божија.

И заиста ко живи по Богу, ко живи по Духу Светоме тога Дух Свети како каже данашње Јеванђеље: „Води и руководи“. Тога Дух Свети браћо и сестре учи шта треба да ради, шта треба да каже, и онда неће човек причати оно што не треба. Шта треба да ради, шта треба да каже и то у свим животним приликама и неприликама, без обзира у каквом стању се нађемо, а налазимо се у различитим стањим у овом нашем земаљском животу. Али кад имамо Духа Светога, Духа Божијега у себи он ће и теби и мени казати немој то да говориш јер то није спасоносно. Немој то да радиш јер то ти не помаже спасењу, дакле браћо и сестре и зато данашње Јеванђеље и каже: „А када вас доведе пред судије и пред цареве и краљеве немојте се бринути шта ћете рећи и шта ћете казати јер ће вас Дух Свети у тај час научити“. Е то је оно браћи и сестре да треба да имамо Духа Божијега у себи. Да живимо Духом Светим, зато ће Апостол Павле и рећи: „Духа Божијега не гасите у себи“. Ми Духа Божијега задобијамо благодаћу Божијом. Ми смо тај Дух Свети добили првенствено у рађању односно боље речено у Светом Крштењу. И није тешко задобити Духа Светога али се Дух Свети и лако губи.Чиме се губи највише Дух Свети, невером, слабом вером, не оном живом Јеванђелском вером, него оном вером, опростите што ћу рећи успутном. Дух се Свети губи када живимо нехришћанским и нејеванђелским животом, и зато браћо и сестре видите и сами шта значи бити испуњен Духом Светим, јер без Духа Божијега човек је у ствари испуњен бригама. Јер нас хвата паника, јој шта ће бити, да ли ћу ово остварити, да ли ћу ово учинити. И он остане у бригама, а у бригама се неће сетити Бога. Јер окупиран је бригама поготово овоземаљским бригама, што не значи да ми не треба да бринемо о овоземаљским бригама, треба да бринемо, јер ми нисмо само тело и нисмо само душа, али треба да знамо чиме треба да хранимо тело а то знамо, то нам није тешко јел тако. Али да ли знамо чиме хранимо душу? Па Духом Светим хранимо душу Светим Причешћем, хранимо душу чистим животом и чистим делима, хранимо душу када браћо и сестре, што би рекли моји Студеничани припнемо језик за зубе. Да нам он не прича оно што не треба да прича, а свети Апостол Павле каже: “Ко не обуздава језика свог његова је побожност лажна“. Зато што му језик и једно и друго прича браћо и сестре. Дакле, човек је кажем испуњен бригама, кад је без Духа Светога, испуњен је и почне да се мучи, куда ће, како ће. А са Духом Божјим човек је без свих тих брига, положио је наду на Бога. Зато и каже се у Светом Писму: „положите наду на Бога“, немојмо полагати наду у себе, слаби смо браћо и сестре. А онај који полаже наду у себе, он је богами спреман на много штошта. Прво је спреман за свађу, јер сматра да ће једино свађом победити и доказати супротно од онога што он јесте. Дакле браћо и сестре кад смо испуњени Духом Светим, тада сам Дух упућује човека куда ће ходити, како ће ходити. Како ће корачати да тако кажем да не падне у провалију. Дух Свети нас упућује браћо и сестре како деловати у животу. Не може човек ни право ходити и не може човек ни право деловати ако му се то свемоћни и свевидећи Дух Божији не каже. Угасити Духа Божијега у себи то је духовно убиство или духовно мртвило, како год хоћете браћо и сестре. Ко год се не руководи Духом Светим тај се руководи или својим сопственим духом или нажалост оним нечастивим духом. А чим почнемо да се руководимо својим сопственим духом онда близу је да се руководимо оним нечастивим духом. Јер наш дух није облагорођен онда Духом Светим. Није освећен Духом Светим. Као што и наш разум, ако није разум браћо и сестре просвећен разумом Божијим, тај разум људски зна да човека одведе у невољу. У несрећу, тај разум зна да га онда одведе да чини зло. Јер имамо у историји , знамо и сами, они људи који су себе само у разуму обогатили а нису Духом Светим, и разумом Божијим, они су највећа зла чинили. Погледајте оне императоре из оних векова. Дакле браћо и сестре човек који се не руководи Духом Божијим, Духом Светим, Духом Свемоћним браћо и сестре, он бива немоћан. И зато се човек када се нађе у невољи или када му неко каже, укаже на његов проблем, на његов недостатак, он се сав стреса и хоће да докаже супротно а никако да призна. А што је то страшно признати грех, није браћо и сестре. Страшно је не признати грех. Страшно је да ја не признам кад сам учинио неко недело, а чим не признајем значи нисам спреман да се кајем. А може ли човек живети без покајања. Не може браћо и сестре. Такав је човек немоћан без Духа Божијега и што је још најгоре, да је човек без Духа Божијега ожалошћен. А све мисли да су му други направило то да буде ожалошћен, а ти си ожалошћен и ја браћо и сестре што немамо Духа Божијега у себи. Дакле, браћо и сестре, човек без Духа Светога, он је очајан. И он пада у очајање. Он браћо и сестре, постаје гневан. И њему сви сметају. Сваки му је на путу, што кажу, да он не може да прође. А не види да он не може да прође од самога себе, зато што је собом испунио себе и што стално сматра „нисам добио оно што сам требао да добијем“. То по људском мерилу, а Свети Апостол Павле ће казати хришћанима, шта се хвалиш Хришћанине да ниси добио и примио кад си све добио и све си примио. Е то што си ти себе искључио од тог Божанског примања својим неживотом, неделима својим, кога, кога окривљујеш, кога осуђујеш, осуђуј себе. И то је хришћански да себе осуђујемо да будемо само осуђивани а не да осуђујемо друге.

Дакле браћо и сестре у чему се састоји циљ нашег Хришћанског живота? Ако сад питамо било кога од нас овде присутних или без обзира што нису присутни, неко ће нам говорити, па ако хоћеш да знаш у чему се састоји хришћански живот, неко ће нам казати па иди понекад у цркву. Понекад се причести, понекад се исповеди, пости, чинити добро и ето ти каже циљ хришћанског живота. Ово је само браћо и сестре, како бих рекао, једна потпора човеку, и да иде у цркву, и да се моли и да пости и да чини добра дела, али то није само то циљ хришћанског живота, али браћо и сестре ма како били добри само по себи, ова средства то није довољно да можемо казати да смо достигли циљ хришћанског живота. Циљ хришћанског живота не састоји се само у неком испуњавању, премда кажем да они и служе као неопходна средства ради нашег достизања истински циљ нашег Хришћанског живота управо се састоји браћо и сестре у стицању Духа Светога. Па јел се сећате кад крштавамо шта каже свештеник кад помазује миром новокрштенога? „Печат дара Духа Светога“. Запечаћени смо даром Духа Светога. Е сад је само питање да ли чувамо тај печат. А печата који је сачуван, није изломљен што би се рекло, поготово они печати како су се правили од онога воска, онда печат значи веродостојност. Печат значи, није поломљен, није нико ушао, да ли то било у пошиљку или било шта. Али ако је изломљен значи некоје ушао. Е ми када нисмо у Духу Светоме, онда је ушао онај други дух, који човека стално гони супротно да живи по вољи Божијој, да живи по Јеванђељу браћо и сестре, да живи по цркви. Онда га тај дух гони немој да слушаш никога, немој да примаш ничије савете, довољно си паметан, а то само говори гордост у човеку. Гордост у човеку браћо и сестре.

Дакле циљ хришћанско живота састоји се у стицању Духа Светога Божијега, а сва друга Хришћанска дела па и ова која сам споменуо која се чине Христа ради јесу само средства, јесу само средства за стицање циља Хришћанског живота. А нама су сва средства дата да стичемо хришћански живота, нама су сва средства дата браћо и сестре да стекнемо Царство Божије, да задобијемо Царство Божије. А сва та средства су у цркви Христовој, као Телу Христовоме. Сви лекови за душу нашу јесу у цркви, само треба знати кад, како и питати како, и која средства, који лек треба узети. Као што узимамо ове лекове кад идемо код лекара и тако, али је лак како каже свети Јован Златоусти лек је лек. Само онда кад се узима у одређеној дози, у датој дози, и кад се узима у одређено време. А кад се не чини тако, онда Свети Јован каже и тај лек постаје отров. Прво узео си без послушања, без онако како ти је речено, а то ми често узимамо свој живот браћо и сестре на свој начин. Па хоћемо и на свој начин и да се спасавамо. А тај свој начин и не проверавамо Богом и Јеванђељем, онда заиста ћемо залутати, пашћемо у странпутицу.

Зато помолимо се Богу да нам Бог дометне вере, да браћо и сведочимо Бога Живога, својим Хришћанским и Јеванђелским животом, да Бога увек имамо испред себе па и онда када дођемо у неку дилему кад треба нешто да урадимо. Оно кад поставимо себи питање: „Да ли треба или не треба“. Е тада, се замоли Богу Духу Светоме, да ти открије да не учиниш оно што не треба. Дух Свети води рекох, нас и руководи. А он је у Цркви Христовој браћо и сестре, и зато Дух Свети води и руководи црквом. И зато је Црква непогрешива, јер Дух Свети не може да погреши браћо и сестре. Али ми, који смо у цркви и крштени, ми смо грешни. Али зато и долазимо у цркву, као ту болницу духовну, да се лечимо, али немојмо доћи у духовну болницу па да ми постављамо себи дијагнозу. Дошао си код доктора саслушај, он зна да каже твоју дијагнозу, немој ти сам себи давати дијагнозу, немој ти сам себе лечити. Лечи се лековима божанским, то је хришћански живот, Јеванђелски живот, живот у Светим Тајнама и Светим Врлинама. И онда ће Дух Свети браћо и сестре бити у нама и ми ћемо просвећени Духом Светим сведочити Сина Божијега и пред осталим људима.“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након Свете Литургије на којој је велики број верника узео учешће сјединивши се са Господом Нашим Исусом Христом приступајући Телу и Крви Његовој, уследила је Трпеза Љубави припремљена у конаку овог предивног манастира.

јереј Немања Искић