Чтецирали су Ђорђе Милутиновић и Милош Вељковић.

За певницом су били оци Немања Младеновић и Александар Мирковић, као и верни народ.

Преосвећени се верном народу после прочитаног Јеванђеља обратио речима да:

“Сви се сећамо из Јеванђеља како је Господ похвалио веру Светог апостола Петра да је чак и рекао да на тој вери његовој, на његовом исповедању, саградићу Цркву своју и врата пакла јој неће одолети. Али, мало касније догодило се сасвим нешто друго. А то је да је апостол Петар, који је био тако ревностан у вери да је показао једном приликом и своју људску слабост. И приликом суђења Христовог, пред његово страдање апостол се Петар одрекао Христа и то три пута. И сад видите овамо Христос итекако хвали веру апостола Петра. Као што рекох, а Петар се касније одриче. То уствари браћо и сестре нам говори: “Како човек и докле човек може да се уздигне у благодати Божјој, а онда кад одступи Благодат Божја од њега колико човек може да потоне може да падне? Зато је Свети Јустин велики старац рекао да је велики распон у човеку, толики каже он, да човек може толика добра дела да учини да му се и Бог зна диви. С једне стране, а с друге стране да човек исто тако може да учини зла дела, да га се каже, и ђавола стиди. Е, то је оно што треба да имамо стално на уму како Свети апостол Павле каже: “Ко стоји да води рачуна да не падне”, односно да никад не смемо имати сигурност у себи, па да кажемо: “Ја сам сигуран у овоме, ја знам ово добро”. Која је то сигурност кад је и људска слабост и људска природа, она прекомерна и она пада, али се и она и уздиже благодаћу Божијом. И рекох да се Свети апостол, Петар три пута одрекао Христа, а касније после Васкрсења Христовог, Христос поставља трократно питање апостола апостолу Петру и пита га Петре: “Да ли ме волиш више него ови?” И наравно да је апостол Петар одговорио мада се збунио што га три пута пита и он три пута одговара. А зашто га Господ пита три пута? Браћо и сестре да би га подсетио на његово трикратно одречење Христа да се одрекао Христа. И заиста, браћо и сестре, нема сумње Апостолу. Петру је било најнелагодније крај Васкрслог Господа. Јер зна, три пута га се одрекао. А зна колико га Господ воли, и сад је њему најтеже што је он изневерио Христа, што је толико ослабила његова вера да га је довела дотле да се Христа одрекне. Јесте да се Петар три пута одрекао, али је врло важно да знамо да се апостол Петар и покајао. Али сад он поставља питање како онда то каже Христу. Да каже Христе: “Ја сам се покајао, ја се кајем.” Али Господ свемилостиви Господ који зна наше мисли наша срца, наше речи наше намере. Сам Господ, боље речено, спашава апостола Петра тих мука својим, трикратим питањем и Петровим трикратим одговором. Симоне сине Јонин каже Христос Петру: “Да ли ме волиш?” Ово питање браћо и сестре, Христос свакоме од нас поставља, ако само имамо мало то духовног вида и духовног слуха, да ослушкујемо. Пита нас Господ свакога понаособ да ли га волимо? Сад је питање да ли заиста имамо таквог покајања и таквог смирења и такве љубави, према Богу да му одговоримо, да га заиста волимо. То треба стално проверавати да оно што често говорим да проверавамо своју веру, да не мислимо да сам нешто научио о вери, и не треба ми више ништа. Али браћо и сестре, треба да се стално такође сећамо оних еванђеоских Христових речи у Јеванђељу које каже да се нама је дао задатак да се усавршавамо до пуноће раста Христовога. Не можемо ми никада достигнемо раст Христов. Али може то, али је нама постављан толико висок циљ да тако кажем, да треба дуго да путујемо до тог циља, а то је опет и поука у нашем животу. Ако ми у животу ставимо циљ испред себе, њега ћемо брзо и да освојимо. Него треба далеко ставити тај циљ да би путовали да би се знојили, да би браћо и сестре осећали и тегобу и муку, али с обећањем да нас тамо у том циљу чека наш Спаситељ и то је наш циљ да дођемо до Христа, да Христа сместимо у себе. Дакле, браћо и сестре, опет ћу се вратити на ово данашње Јеванђеље, како се апостол Петар просто хвалио да воли Господа и да га се никада нећу одрећи. Кад је он рекао, нека се сви одрекну Господе тебе, ја те се нећу одрећи, управо ту Господ ту његову малу гордост ломи и одмах му ставља до знања “Петре пре него што трипут петао пута запева ноћас, трипут ћеш ме одрећи”. Није у то поверовао апостол Петар јер је имао ону људску ревност, али није имао по разуму, зато је рекао да он неће да се одрекне браћо и сестре. Дакле, скрхан тим како бих рекао искуством, Петар се више не хвали. Кад је дошао у стање да се одрекне од Христа, он више не тврди браћо и сестре и не каже: “Душу ћу своју положити за тебе Христе” како је он то рекао, већ покајнички одговара: “Ти знаш Господе да те волим”. То је оно што је важно да волимо Господа. Јер нас Господ воли. Воли нас Господ кад падамо и кад устајемо и кад усправно ходамо, све нас Господ подједнако воли браћо и сестре. И да нас Христос уствари љуби, и да Христос воли и љуби оне који заповести Његове држе. А зато их Христос и каже: “Ако ме волите, заповести ћете моје држати. Јер и заповести, ако испуњавамо, а не испуњавамо из љубави, не испуњавамо их из смирења, нећемо имати много користи. Дакле, овим трикратим питањем Господ каже апостолу Петру, али каже и нама да се загледамо у себе, да ли заиста волимо Бога? Да ли љубимо Бога? Да ли је то што кажемо да волимо Бога само на нашем језику? Је ли то заиста показујемо кроз своју веру? Да ли то заиста показујемо кроз свој живот? Или браћо и сестре да се сагледамо у себе да и ми не дођемо у неко стање, слабости, па да не дај Боже се одрекнемо Христа. Дакле, браћо и сестре, ми треба да верујемо да ми вером Христа усељавамо у себе, и како је Господ рекао, одговорио апостолу Петру кад му је рекао, питао га је: “Да ли га воли?” и кад је он одговорио да га воли и тиме тим позивом, тим трикратим питањем поново Господ позива апостола Петра, који се био одрекао Христа, а тиме се одрекао и свог апостолске службе. И овим трикратим питањем Господ поново враћа Петра у апостолску службу јер је видео његов покајнички однос. Видео је Господ, како је то толико заболело апостола Петра, како се застидео одрицања Господа који је сав љубав. Он грли сваког изгубљеног сина, како опет каже Јеванђеље. Све нам ово даје пример и поуку. Браћо и сестре, прво да не смемо да будемо сигурни у себе. Друго да јачамо у вери из дана у дан, како каже апостол Павле, да јачамо у дeлима добрим. Дакле, браћо и сестре, зато нам данашње Јеванђеље говори нам о правој вери, о правој љубави, а не о површној вери и не о површној љубави него о љубави Божанској која, када се усели у човека и када човек њоме живи, он тада највише личи на Бога. Зашто? Па зато што је Бог љубав. Највише тада човек, браћо и сестре личи на Бога. Ми љубећи Христа, Бога ми њиме и због њега љубимо у ствари и ближње браћо и сестре. И љубимо све оно што је божанско. Зато, мало уђимо уз себе, преиспитајмо себе. Како би сад Господ да Га видимо и да Га чујемо, како бисмо ми одговорили на кад на његово питање кад нас пита да ли га волимо?

Волети, значи жртвовати се. Управо је Господ, браћо и сестре из љубави према човеку према роду људском, Он је жртвовао себе и зато је та жртвена љубав, најискренија, љубав и најдубља љубав, браћо и сестре. Не знам колико смо ми спремни данас на жртву, а без жртве нема нам спасења. Зато, поучимо се овим данашњим Јеванђељем поучимо се, браћо и сестре овим примером Светог апостола Петра, и рецимо себи: “Нисам сигуран. Можда ћу ја сутра исто да се одрекнем Христа, ако дођу нека страдања, неке невоље, као што је то бивало браће и сестара, али је много важније да се покајемо. Да схватимо да смо пали и да смо слаби, а не да будемо упорно тврдоглави. Опростите, што овако кажем да мислимо: “Ја не могу да паднем.” Како не може да паднеш, светитељи су падали браћо и сестре, али су се светитељи и покајали. То је оно што је важно. Зато нека нам Господ помогне, као што рекох, данашње Јеванђеље које смо чули да чврсто стојимо у вјери. Шта значи веровати? То значи да ја не припадам себи, него припадам Ономе у кога верујем припадам Ономе кога волим. И вера је управо та браћо и сестре која нас ослобађа од нас самих, која нас ослобађа на првом месту од нашег ега. И кад се ослободимо своје гордости и свога ега, своје сујете, свога ја онда ће се у нас уселити и вера, али и кроз смирење.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

У наставку свете литургије Преосвећени је причестио верни народ, и поделио иконице као подсећање на заједничко молитвено сабрање.

ђакон Александар Ђорђевић