Након прочитаног Јеванђеља по Јовану, епископ се обратио присутном народу:

„У име Оца и Сина и Светог Духа.

Браћо и сестре, данас наша црква прославља Светог Јевстатија, архиепископа српског. Човека из нашег рода, човека од нашег тела и крви. И како читамо у његовом житију, видимо да је рођен у Зети. У једној благочестивој породици у којој је на првом месту био задојен вером у Бога, а потом испуњен љубављу према Богу и према ближњима. Био је заиста велики молитвеник и врло рано одлази у манастир Хиландар, све до избора за епископа зетског, одакле је изабран за архиепископа српског. Био је велики молитвеник, тако да је на крају свог живота пред сам издисај рекао: „Господе у руке твоје предајем дух мој“. То је могао да каже човек који је увек био са Богом и у Богу и који је носио Бога у себи. Он је заиста био пастир стада које му је црква поверила. Био је пастир коме је народ веровао. Веровао је у његову моћ молитве и слушао га. И заиста на њему се справом примењује данашње Јеванђеље када је Господ рекао: „Ја сам врата, ако ко уђе кроз ме, спасиће се, и ући ће и изићи ће и пашу ће наћи“. Заиста нема других врата кроз којих можемо да уђемо у рај, до Господа Исуса Христа. Он је отворио поново врата роду људскоме које је Адам затворио, када је престао да слуша Бога. И та врата раја су била затворена све до силаска Господа у ад, одакле је извео праведнике и увео у рај. И та врата данас су отворена за свакога од нас, само је питање да ли хоћемо да уђемо на та врата и једина врата кроз која можемо да уђемо је Богочовек Христос. И зато данашње Јеванђеље каже још: „Ја сам пастир добри, пастир добри живот свој полаже за овце“. И заиста се Свети Јевстатије апсолутно угледао на Господа Христа. Он је живот положио за нас, да нас спасе, да нас избави. Зато треба да будемо богоблагодарни, што нам је Господ дао себе. Што Господ хоће да нас спасе и што нас Господ воли. Зато је Господ Христос прави пастир. А шта је дужност пастира? Дужност пастира је да чува своје стадо, да га чува од вукова, тих унутрашњих непријатеља човечијих, да вукови не би растргнули људе. А шта је обавеза стада? Обавеза стада јесте да слушају свог пастира, да верује своме пастиру, да се не одваја од пастира. Ко је рођен на селу, зна добро да када наиђе нека животиња, овце су мирне ако је са њима пастир. Ако није, оне се плаше, склањају се, зато што имају поверење у пастира да неће дозволити да вукови растргну овце. Ово је све у преносном духовном смислу. И зато кажем да је нама потребно да верујемо у Господа Христа као нашег јединог пастира. Људи у колико слушају свог пастира и испуњавају оно што је Христос рекао у Јеванђељу, такви људи ће бити спасени. Јер ће Бог наградити и сваки кап добра коју човек учини у овом свету. Није толико битно да ли ће нас наградити у овом животу, већ да нас награди животом вечним.

Човек је велика тајна и сваки који хоће да уђе у тајну бића људског мимо Бога, за њега каже Христос у данашњем Јеванђељу да је лупеж и разбојник. А род људски је тор Божији. Тор Божији јесте Црква која служи да сачува стадо. А ми смо у цркву ушли кроз Свету Тајну Крштења. И све док смо у Цркви и ако смо овакви какви јесмо, имамо наду на спасење. Црква је по речима Светог Јована Златоуста одбрамени зид. И док смо у том одбраменом зиду и најкрволочније животиње не могу нам ништа учинити јер не могу зид да провале. Али ако човек изађе из тог зида, он се излаже непријатностима и невољама да га управо ти зли вукови, духовни непријатељи човекови не униште. Дакле ми у Цркву улазимо кроз Христа и са Христом. Зато се на Крштењу у Христа кршавамо и у Христа се облачимо. И док све човек има то осећање да треба да буде Богу благодаран, да га Бог призвао у Цркву, а ми смо сви крштени призвани. И док имамо осећај заједнице Бога и људи, заиста ћемо бити спасени. Јер се само у заједници спасавамо. Има једна латинска изрека „један хришћанин је ко ниједан хришшанин“. Сами се не спасавамо. То је врло важно да имамо тај осећај заједнице да смо ми сви једна породица, божанска породица. А дужност чељади у породици је да се воле, да живе у миру, да се жртвују једни за друге, да заједно изграћују дом. Да изграћујемо себе као што каже Јеванђеље „да се усавршавамо до пуноће раста Христовога“. И зато нема других врата кроз која бисмо се спасасили до Богочовека Христа. Он хоће да нас спасе и да ми порадимо на том спасењу. Бог нас није створио за привремено, него за вечно. И имајући то осећање да задобијемо вечост. А вечност не можемо да задобијемо ван Господа Исуса Христа.

Човеку се може приступити само Богом. Тако и роду људском као целини. Исто тако човек и род људски се могу познати само Богом, кроз ту љубав Божију. Зато и Христос каже „ко улази на врата, пастир је овцама“. Пастир улази на врата, а разбојник не улази на врата, него разбија. И тако је и духовном смислу кад нисмо у тору Цркве Божије, онда смо изложеи искушењима. А искушења је било и биће увек. Али кад је човек са Богом, он кроз искушења постаје јачи. Није дозволио да га искушење обори, него се бори. Зато каже у Јеванђељу да се Царство Божије задобија на силу. Не на нашу физичку силу, него што ћемо се борити са нечастивом силом. Ове речи из Јеванђеља имају двојаке речи, ужи и шири смисао. Шири на род људски, а ужи на човека и његову душу. Све што је у људима логосно, све што је боголико то зна и чује глас Христов и слуша Христа и иде за Христом. Прави пастир кога слушају овце, не тера овце испред себе, него иде испред оваца, а овце за њим. Он је њихов оријентир. Оне гледају у свог пастира и знају да неће да скрену са пута. Тако и у духовном животу, ако гледамо у оно што је горе, никада нећемо скренути са пута спасења и пута Јеванђеља. А Христос до суштине зна нас, зна наше мисли, зна наша срца, он је срцезналац и срцевидац. Бог познаје наша срца боље него што ми мислимо да знамо наше срце. Зато треба да верујемо у Христа и да му се поверавамо. Као што се поверавамо свом најбољем пријатељу. А свом најбољем пријатељу ћемо рећи оно што нас највише тишти. Свом најбољем пријатељу ћемо исказати све он ошто ме стешњава, али и оно пто ме чини радосни. Ако је пријатељ, он ће да ме прихвати и да сам и најгори. Пријатељ пријатеља носи. То је он што наша српска изрека каже „дрво се на дрво наслања, а човек на човека“. А ми сви треба да се наслањамо на Христа. Треба да верујемо у Бога, али и то треба да знамо да не држимо вере ради вере, него ради спасења. Нико не иде на пут ради пута, него да оствари оно за шта је пошао на пут. Или како каже један свети отац: „нико не баца конопац у воду ради воде, него ради дављеника“. То је оно што је наша обавеза. Да помогнемо свакоме коме је помоћ потребна, а не ако падне да га гурамо даље. Него му прижимо руку, штап, конопац да га извучемо. Наша је дужност да помажемо.

Који год зна колика је цена људске душе и шта значи спасење душе, тај мора знати да ничег нема потребније ни кориснијег од вере. Јер вера нам открива видике, шири хоризонте. Вера је темељ и поверење у Бога и човека. Вером усељвамо Бога у себе. Зато је Христос и рекао: „Све је могуће ономе који има вере“. Ако имаш вере онда те искушења, патње, туга и слично неће сломити. Него ће ти вера казати: не бој се, устани, веруј. А кад човек поверује и верује, он и сазнаје да је Бог тај који нас може спасити од свега. Једином нашем пастиру треба да се поверимо. А то је Господ наш Исус Христос. Да му се поверимо, да слушамо глас његов као што овце слушају глас свога пастира и иду за њим.

Браћо и сестре, предајмо се и ми Христу као том једином пастиру наших душа, као правом и једином пријатељу. Бог је наш највећи пријатељ и једини прави пријатељ. Он је нас заволео пре него што смо ми њега заволели. Предајмо се њему, јер нико нема толико љубави према људима као што има Господ Исус Христос и нико није учинио толико добра за нас као што је он. И нико није поднео толику жртву за нас као Господ Исус Христос. Он је дошао из љубави да спасе род људски, да помогне, да покаже шта је љубав. Да је љубав начин живота, веза савршенства. Али кад човек оглуви, он не осећа ту љубав. И многи нису осетили тај долазак Христов и нису осетили ту љубав његову да узврате колико толико љубављу. Као што је културно када нам неко укаже добро, треба да се потрудимо да узвратимо. А уместо тога, они су га распели. Нису хтели Бога као Спаситеља. Хтели су Бога као господара, као владара да би их избавио из ропства. У то време су народи били често у ропству. Они су таквог спаситеља очекивали. А Христос је дошао да нас спасе прво од нас самих, да нас избави сопственог ропства. Јер ми сами себе својим нечастивим животом, не црквеним, не јеванђелским, заробљавамо, заробљавамо своју душу. И она која је боголика, богочежњива, она вапије за Богом, али ми смо је заробили у сопствено ропство. А из тог ропства нас може само избавити Христос, може нас исцелити Свете Тајне и врлине.

Не смемо да заборавимо оне речи Христове: „Ако жена заборави свој пород, ја те народе заборавити нећу“. Ето нам и наде и радости, да знамо како да се понашамо у свим приликама и неприликама свог живота. Дакле, неће нас Бог заборавити, само да не заборавимо ми Бога. Зато је наш народ увек лепо говорио „без Бога ни преко прага“. А то може да схвати само онај који има веру, који има смирење, који се бори против себе и своје гордости, сујете. Такав човек верује у Бога и такав човек заиста „без Бога ни преко прага“, зато са Богом лежимо и устајмо. А Бог је тај који ће нам дати и моћи и снаге да пребродимо сва искушења. Немојте да се плашите искушења, него само гледајте да вас искушење не сатре. А неће Бог допустити толико искушење које ми не можемо поднети, јер нас Бог познаје боље него што сами себе познајемо. Он попушта некад искушења на род људски, као родитељ када испитује своје дете колико је очврснуо да може да носи тегобу свога живота. Зато треба да узмемо крст свој и да га носимо са Христом и у вери и смирењу онда крст узме па човека носи. А крст је сила, крст је победа. Ничега се ђаво толико не плаши као крста. Зато будимо са Богом и стално се крстимо и тражимо да нас крст штити, да нас носи у нашим невољама.

Бог вас благословио.“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

ђакон Стефан Јанковић