После прочитаног Јеванђеља преосвећени владика се обратио беседом сабраном народу рекавши:

“Рођењем Христовим се испунило обећање Божије, које је Бог дао првим нашим људима у Рају када су се огрешили о Бога. Тада им је дао обећање и, како ми то називамо, Протојеванђеље рекавши: “Још мећем непријатељство између тебе и жене и између семена твога и семена њезиног. Оно ће ти на главу стајати, а ти ћеш га за пету уједати”.

Заиста, браћо и сестре, испунило се Божије обећање онда када се навршило време. Онда када је чаша безакоња била препуњена. Онда када је почела да слаби вера у долазак Месије и Спаситеља. Тада се, управо, Христос појавио и то је био знак да ће се народ борити против Христа. Јо је свети старац Симеон рекао мајци Божијој, приликом скретања у јерусалимски храму рекавши да ће Он бити знак против кога ће се борити. Заиста кроз историју хришћанства били су они који су били против Христа и они који су били за Христа. Они који су били против Христа и устајали на Христа, где су данас? Нема их нигде. Помињемо их само по злу као што помињемо и Ирода, који је, да би очувао своју земаљску власт и положај, поубијао четрнаест хиљада витлејемске деце. Предходно двадесет хиљада. Мислио је да ће, убивши ту децу, убити Христа. Није убио Христа, убио је себе. Сваки онај који је устајао и који устаје на Бога и на Цркву он је своју погибао потписао. Да се није Христос родио и дошао у овај свет да спасе свет, шта би било од рода људскога? Све до доласка Христовог народ је, како каже пророк, седео у тами, у сенци смртној али када је Господ дошао разагнао је таму. Дошло је ново Царство. Дошао је Спаситељ. Дошао је избавитељ и зато, браћо и сестре, од Рођења Христовог како је то дивно назвати се човеком. Рођењем Христовим нам је поново отворен Рај. Рођењем Христово смо ми уведени у Рај. Рођењем Христово су отворена врата Раја која је Адам затворио када је прогнан из Раја. Зато је празник Божића празник радости и празник прослављање мира и славе Божије. Зато и јесу анђели поздравили рођење Христово оном дивном песмом: Слава на висини Богу и на земљи мир међу људима добра воља. То је позив свакоме од нас да славимо Бога. Има ли ишта узвишених и потребније за човека да слави Бога јер кад човек слави Бога признаје Бога за Спаситеља. Када човек слави Бога он се Богу моли. Када човек слави Бога он не слави себе него смирује и упоређује себе са Богом и Богом смирења. Замислите, браћо и сестре, колика је то љубав Божија била да је Бога свела на земљу. Да се Бог толико смирио да је зачет од Духа Светога у утроби Пресвете Богородице, да се роди и да живи међу људима. Да га људи и гоне и пљују, оговарају и на крст да га прикују. Све то говори да је охладнела љубав код човека. Када нестане љубави код човека онда настаје гордост. Настаје понор за човека у који човек сам себе уваљује. Када човек има љубави према Богу живи у тој Божанској љубави. Зато се и каже за Христа да је Он заволео нас пре него што ми заволесмо Њега. Љубав према роду људскоме, према творевини, свела је Бога на земљу јер Бог хоће да се сви спасу. Није Бог дошао ради једног човека ни ради једног народа. Бог је дошао за све само је питање ко препознаје Бога. Зато се и ми ових неколико дана поздрављамо у Цркви Христос се роди да подсетимо себе да Христос треба да се рађа у нама. Да се Христост рађа у срцима нашим и да Он није рођен само једном у Витлејему него да човек од свог срца направи тај Витлејем, а Витлејем значи Хлеб. Бог нам је дат да се хранимо тим хлебом небеским. Да се причешћујемо Телом и Крвљу Хрристовом. Заиста, браћо и сестре, својим рођењем, Господ је донео ту добру вољу и у свет донео мир. Шта је у ствари мир Божији? Мир Божији је оно што је неопходно свакоме човеку, а у човеку или бива мир Божији или бива немир. Мир Божији је оно на чему и ми стојимо. На чему изграђујемо и уграђујемо у Цркву Христову као Тело Христово. Зидамо себе за живот вечни. Када човек има мира у себи он мирише миром Божијим. То је ононшто Апостол Павле каже: Будите као мирис миомира духовнога. Мир Божији је корен из кога се изграђује сваки други мир. Свака врлина и заједнкца међу људима. Мир Божији је сам Бог Господ наш Исус Христос. Ниси миран значи није Христос у теби и ниси твоје срце испунио Богом него собом и гордошћу, сујетом и оним другим који је против Бога. Бог је мир свих ауди јер није дошао само ради једног човека него је дошао ради праведника и ради грешника. Ми често мислимо, по некој нашој људској логици, да Бог дели људе на оне који су његови и оне који нису његови. Често понављамо да постоје изабрани и неки други који нису изабрани и ту грешимо. Сви смо ми изабрани само је битно да ли осећамо то изабрање и да ли се трудимо за то зашта смо изабрани. Да ли живимо животом изабраним. Изабрани смо тиме што нас је Бог загрлио и што нам је Бог одредио Царство небеско. Е сада, да ли живимо у томе или живимо у нечему другом то је опет наша искључива слобода. Често такође понављамо и заборављамо да Бог исту количину љубави даје и грешнику и праведнику. Ако човек нема љубави Божије у себи не може да осети шта је љубав. Он ће љубав да сведе на оно што је спољашње. Нема те љубави која је спремна да се жртвује, а љубави нема без жртве. Не може човек да задобије љубав а да неда жртву. Господ је дао жртву, себе је дао за нас да би ми осетили колико нас Бог воли и колико Бог жели да се спасемо. То да ли та љубав може донети плод и резултат у нашем животу зависи искључиво од нас самих. Бог чека да ми направимо први корак и да пожелимо али човек има много жеља у животу само је питање да ли су све те жеље на добро и да ли су спасоносне. Све то зависи од нас како ми одговарамо на Божију љубав.

Зато, молимо се Господу да нам заиста дарује мкр свој. Када нам Бог дарује свој мир онда ми осетимо присуство Бога. Осетимо како је ти лепо и много лакше живети у миру него живети у немиру. Схватимо како је то много лакше бити добар чове, а не лош. Зато нека би и ови празници и ови дани које проводимо у миру и божићном поздраву да их очувамо. Мкр се чува јер ако га не чувамо изгубићемо га. Све можемо да изгубимо али не смемо да изгубимо веру у Бога. Не смемо изгубити тај мир Божији који се разлива по целом бићу човековом. Када се тај мир разлива по целом бићу онда ми гледамо другачије на себе и другачије осећамо себе. У немиру човек заиста страда. Зато нека нам Господ помогне да стекнемо мир Божији али немојмо да очекујемо нешто што треба споља да дође или лд некога другога. Мир треба да направимо у себии да из нас пође мир и да тај мир ширимо али скучен човек не може да шири мир већ немир и злобу. Нека Бог мира буде са нама.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

На крају Литургије верни народ је приступио Светој Тајни Причешћа а по завршетку Св. Литургије Преосвећени Владика је поделио благослов и иконице.

Ђакон Саша Павловић