Након прочитаног Јеванђеља, епископ се обратио присутном народу:

„У име Оца и Сина и Светога Духа. Амин. Христос се роди, браћо и сестре.

Рођење Христово и његов долазак на свет јесте у ствари доношење мира у свет и добре воље међу људима. Христос је дошао да палу људску природу уздигне до неба, да човека посвети, да га очисти и да га врати у рај. Човек је изгубио рај када је престао да слуша Бога и почео да мудрује својом мудрошћу. Када је престао да се покорава вољи Божијој и хтео своју вољу да наметне и самоме Богу. И зато нас Христово рођење позива на повратак исконским моралним начелима и веродостојностима као темељу људског напретка и духовног и телесног здравља. Славећи Божић, ми уствари славимо Бога који је постао човек, а остао Бог. Значи постао је Богочовек, постао је један од нас, постао је сличан нама у свему осим у греху. Тим очовечењем Бога, човек је задобио дар обожења. Човек је обожен доласком Господа Христа. Али то што је обожен, ту треба да буде човек мудар и да се не понесе, да се не погорди. То што си обожен треба више да те смирава пред Богом и да би кроз смирење према Богу и другима задобио Бога, задобио љубав Божију и људску. На Божић је Бог загрлио освојим вечним загрљајем човека и људску природу и кроз њу све видљиве и невидљиве светове. Бог је дошао да спасе не само човека, него и целу творевину. И Бог је човеку предао творевину и творевина се преко нас спасава. Ако човек не ради на свом спасењу, онда он не ради ни на спасењу творевине. Зато ће апостол Павле казати како творевина уздише што јој је човек окренуо леђа и престао да мисли на творевину Божију. А у творевини на сваком кораку можемо да видимо и осетимо присуство Божије.

Када се Бог родио међу људима, човек више није сам. Човек није више сам у васиони и нисмо изгубљени и подложни смрти и ништавилу. Човек није сам у колико је он са Богом. Али уколико човек себе осамостали или одвоји од Христа и престаје да верује у Христа, он постаје усамљен. Постаје усамљен безобзира да га окружује и цео свет, он је усамљен и себе је издвојио од заједнице и себе поставио изнад заједнице. А када човек себе постави изнад заједнице, он неће бити спасен. Ми се спасавамо само кроз заједницу Тела Христовог, односно кроз заједницу Цркве његове. И зато ако слушамо Цркву и живимо Црквом, онда ћемо бити спасени, ако нисмо изгибили веру, наду, жељу за спасењем. А жеља за спасење се губи када човек почне толико високо да мисли о себи. Зато је такав човек горд. И зато Христос каже у Јеванђељу да се Бог гордима противи, а смиренима даје благодат. Господ је дошао управо из тог смирења. Он Бог, друго лице Свете Тројице, узима људску природу, рађа се, долази међу људе из љубави, долази да спасе човека. Он је заволео човека пре него што је он заволео Бога. Међутим, кад је човек не живи у љубави Божијој, него у љубави својој телесној, саможивој. Он губи осећај за божанском љубављу. И такав човек само воли себе. Све усмерава себи, све жели да покори себи.

Христовим рођењем, човек је постао вечно и богочовечно биће. Отуда од Божића ми нисмо сами. Бог је са нама. Бог је сишао међу нас, Бог узео нас, јер Бог хоће да се сви људи спасу и дођу до познања истине. Зато од Божића је велика радост бити човек, али Божији човек. Божији човек је испуњем вером, љубављу, смирењем, кротошћу. Ништа не сматра својим. Све што поседује схвата да је све добио као дар и да тај дар треба да усавршава. Да умножава тај дар како би кроз смирење помогао себи и другима. О тој радости нам говори и данашње Јеванђеље које је посвећено 20 хиљада мученика никомидијских, који су поубијани само зато што су били хришћани. Данашње нам Јеванђеље говори да када су се апостоли вратили са проповеди и казали Христу „Господе, у име твоје и духови нам се покоравају“. Не у њихово име, него у име Божије. Они нису проповедали себе, него Христа. И зато каже „у име твоје“. И Господ им одговара да се не радују толико томе, иако је велико и узвишено. Апостоли су исцељивали људе који су били обузети ђаволима. Али Христос каже да има нешто веће од тога. „Радујте се што су вам имена уписана у књизи живота“. То је оно што је најважније да знамо да нам је име уписано у књигу живота, то јест да смо намењени на спасење. Ми јесмо уписани у књигу живота, али ако не живимо том књигом живота, Јеванђељем, онда сами себе бришемо из те књиге живота. И кад дође такав човек пред Христа, он ће му рећи да га не познаје јер је исписао себе својом годошћу, својом сујетом. Ниси сачувао своје име у књизи живота. А све што није у књизи живота неће бити вечно живо. А човек је створен за вечност.

Данашње Јеванђеље нам каже још да се Христос обрадова се духом и рече „хвалим те Оче неба и земље што си ово сакрио од премудрих, а открио онима који су безазлени“. Који су то премудри? То су они који се праве мудрима, али мудри по свом разуму. Који мисле, као што су мислили и фарисеји и садукеји, да су они савладали цео живот и почели да мудрују. Али не мудрости Христовој, него мудрошћу својом. И када човек почне да мудрује собом, тог човека вратити на пут смирења и Јеванђеља је врло тешко. Јер он мудрује својом мудрошћу и такав човек неће да прихвати никакав савет. Он ће прихватити у том тренутку, али чим се окрене радиће по своме. Значи он је своју мудрост ставио изнад мудрсоти заједнице. Једна далматинска изрека каже: „више зна човек и магарац, него сам човек“. Погледајте колико је то мудра једна изрека, да се ми ослањамо једни на друге, а не да се уздижемо изнад других.

Браћо и сестре, као што се добри Отац обрадује када види да су његова деца узнапредовала у нечему достојним сваке похвале, такав се родитељ радује својој деци. Таквима се радује и Бог. Али када деца не испуњавају вољу Божију и терају по своме, не може ни његов родитеља да се обрадује, а онда неће ни Бог да се обрадује. Бог нам се обрадује када се трудимо да живимо хришћанским животом. А хришћански живети немогуће је без смирења. Човек који има смирења он ће прихватити свки савет, сваку поуку и неће давати објашњење. Ми људи хоћемо стално да оправдавамо своје поступке. Значи не мислимо саборним умом, умом цркве, него мислимо својим огреховљеним умом. Као што се родитељ обрадује када му деца живе по добру, када живе хришћански. Тако се и Спаситељ обрадовао што су се апостоли удостојили свих тих добара које Бог дао човеку. Стога благодари оцу што је такве тајне сакрио од мудрих, од фарисеја и књижевника који су тумачили закон, али по себи. Нису живели по закону него су прилагођавали себи закон. Тако и човек често хоће да прилагоди Бога себи, а никако себе Богу. А који су то разборити које спомиње Јеванђеље? Разборити су књижевници који су мислили да они све разумеју. Они нису разумели основну истину да живе по Богу. Онај који поучава је мудар, а онај који учи и разуме лекцију је разборит. Кроз учење и спознање лекције постаје се разборит.

Браћо и сестре, да се помолимо Богу, да нам Бог помогне да будемо мудри и разумни. Да мудро и разумно живимо по Христу и Јеванђељу. Зато и Христос каже: Будите мудри као змије и безазлени као голубови. Човеку је да то да развија мудрост, али кад човек почне да развија своју мудрост без доброте, такав човек одлази у злобу. Колико је тих „мудрих“ било и биће који су уствари зло чинили. То је јеванђелско „доћи ће време када ће вас убијати и мислити да Богу службу чине“. Да развијамо мудрост заједно са добротом. То је оно што је важно. Ако само мудрујемо, нећемо далеко стићи. Та ће нас мудрост далеко одвести и отуђити прво од Бога, па ћемо се отуђити од самих себе. Па ћемо онда бити отуђени од других и постати усамљени. Зато наша изрека српска каже: „дрво се на дрво ослања, а човек на човека“. Али не можеш се ослањати на човека ако га понижаваш. Да меримо све, свој живот Христом, Јеванђељем и онда ћемо заиста у истини сагредати себе. Иначе ћемо све о себи мислити високо за разлику од других.

Бог вас благословио“.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након Свете Литургије и причешћа, Владика је погредао фрескопис који је завршен у куполи и на пандатифима.