СВЕТА ЛИТУРГИЈА У ХРАМУ СВЕТОГ ЈОАНИКИЈА ДЕВИЧКОГ

СВЕТА ЛИТУРГИЈА У ХРАМУ СВЕТОГ ЈОАНИКИЈА ДЕВИЧКОГ

Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован началствовао је свештеним евхаристијским сабрањем у крагујевачком насељу Бресница, у храму светог Јоаникија Девичког на празник Свете мученице Јулијаније 3. јануара лета Господњег 2024.

Преосвећеном Епископу саслуживало је братство храма Светог Јоаникија Девичког протојереј Саша Антонијевић, јереј Милош Ђурић и ђакон Стефан Јанковић.

Чтецирали су вероучитељ Стефан Радисављевић и Александар Цалић.

Након почитаног Јеванђеља по Марку, епископ се обратио верном народу:

„У име Оца и Сина и Светога Духа. Помаже Бог, браћо и сестре.

Ми кад год служимо Свету Литургију, ми уствари одајемо захвалност, благодарност Богу. И Литургија управо јесте то благодарење. Литургија је најсветије дело на земљи. Дело које Бог дао да служећи Литургију на овом свету, ми осетимо присуство Царства Божијег, односно боље речено, предокус Царства Божијег. Зато ако нас нема на овој Литургију коју служимо на овом свету, неће нас бити ни на оној Божанственој горе на небу. Јер ми овом Литургијом зарађујемо да можемо бити на оној, која ће се служити гледањем лица Божијега, ко се удостоји. И зато чујете на свакој Литургији „заблагодаримо Господу“. Благодарност је најосновније што би човек требало да има. А то значи да онај који одаје благодарност, он је захвалан ономе који му је нешто дао. А нама је Бог дао све. Дао нам себе, дао нам Цркву своју, дао нам Свете Тајне, дао нам Тајну Покајања и Светог Причешћа. Све то нема и не може бити ван Литургије. Ми такође на свакој Литургији кажемо „горе имајмо срца“. Јер ако човек не уздигне своје срце ка небу, онда његово срце мисли само на земљу. А наше срце је најомиљенији дом Божији. Бог обитава у чистом срцу човековом. Зато се и каже „блажени чистим срце, јер ће Бога видети“. А да бисмо видели Бога, да бисмо га осетили, треба Бога да носимо у срцу. Да бисмо га носили, ми би требало да имамо веру. Апостол Павле нам каже да вером усељавамо Бога у себе. И заиста човек треба да стално и непрестано благодари Богу, јер ми од Бога примамо много више од онога што заслужујемо. Ако мислимо да не добијамо оно што заслужујемо, онда у нама нема Бога, нема вере. Бог је пролио своју крв за нас, да нас очисти и спасе. Бог хоће да се сви људи спасу и дођу до познања истине. Зато нам треба та захвалност.

И тако на једном месту апостол Павле у посланици Солуњанима каже: „браћо, какву захвалност можемо одати Богу за вас? За сву радост којом се радујемо због вас пред Господом нашим“. Човек треба да се радује, али не само оним што њему причињава радост. Ако си хришћанин, ти ћеш се радовати са радошћу другога човека, осећаш ћеш и рану и бол другога као што осећаш и своју. Све нам је заједничко нама хришћанима, поготову нам је заједничка истина, јер је Бог. Ако неко умире кроз грехе, зар ја да не патим, пита се апостол Павле. Да патим што други страда, то је хришћанско. Да узмемо бреме других и да носимо, како каже Јеванађеље. И даље како каже, ако некога сатире искушење, зар ја да се не узбудим и прибегнем посту, молитви и милостињи за тог човека кога је обузело искушење. То заначи осећати другога као самога себе. И даље нам каже апостол Павле: „А ваша чврста вера у Господа за нас је бескрајна радост“. Солуњани се утврдили у Христу кроз проповед светог апостола Павла и каже за нас је бескрајна радост. Како да не благодаримо Господу за веру вашу? Пазите, за љубав вашу. Апостол осећа Солуљане кроз веру и љубав, а они су примивши веру и задобивши љубав живели као једна породица. Зато у Делима апостолским апостол Лука каже да када су се сабирали „имађаху једно срце и једну душу и нико од нас није говорио ово је моје и ово је твоје, већ је све наше“. Има ли ишта осећајније од тога да осећамо и радост другога, и љубав другога, и тугу другога. „Зато све наше Христом постало је и све ваше, али и све ваше је постало наше“ наставља апостол Павле. Кад тако хришћанин живи са таквом вером и осећањима, заиста живи у Богу и по Богу. И носи Бога у себи и такав је човек Богоносац, Христоносац. Тако сви ми зависимо једни од других, јер се само кроз заједницу спасавамо. Зато је најопасније за хришћанина када почне да се издваја из заједнице, још поготову ако каже да зна да се боље моли од другога, ја знам да чиним већа дела од других. Ти си издвојио себе из заједнице, одвојио си се од Христа који је ту заједницу створио. Треба да будемо увек у заједници, да бисмо кроз заједницу спасили. Један хришћанин је ко ниједан хришћанин, каже латинска изрека.

Зависимо ми једни од других, али не зависимо једни од других само у овоме свету. Него зависимо и после смрти, јер ако смо овде у заједници, ако смо ту заједницу чували и осећали другога као себе, ми ћемо осећати ту заједницу на небу. Чекаће нас они које смо осећали као себе овде на земљи.

Апостол каже даље: „зар ја да се не узбудим да прибегнем молитви посту и милостињи за човека који страда“. А свако од нас страда на свој начин, зависи од његовог духовног стања, зависи од греха који чини. Јер сваки грех одваја од Бога, а чим се одвојимо од Бога ми се излажемо страдању, браћо и сестре. Када се одвојимо од Бога, онда почињем себи да каже „можеш ти све, Јоване“. Шта можемо ми, браћо и сестре? Шта можемо кад је човек слабији од малог комарца, како каже ава Јустин. Узмите пропорцију комарца и човека, али кад комарац убоде, ти се стресеш. Џабе што имаш и телесну тежину и узраст у све, али осећаш. Апостол Павле који је гонио хришћане, али кад га је обасјала светлост Христова, он се преобразио и постао највећи ревнитељ Христов. Али ту човек мора да води добро рачуна да не пређе границу. Апостол Павле, један од највећих људи свога света, кад је видео шта благодаћу Божијом све он чини, па га ухватила гордост. Али се он сети свог пређашњег живота и каже „даде ми се жалац у месо“. Сатана да ме стално боде да се не бих уздизао. Другим речима, немој да се гордимо кад задобијемо благодат, а сви добијамо благодат, а заборавио си шта си био пре. Човек мора да се сећа целог свог живота и да стално испитује свој живот. Сви смо ми грешни и слаби, људска је природа огреховљена, не можемо да не грешимо. Али имао милост Божију и љубав Божију која покрива мноштво грехова. Апостол даље каже „ваша чврста вера у Господа је за нас бескрајна радост“, каква дивна мисао. „И како да онда не благодаримо Господу за вашу веру, за вашу слогу, за вашу љубав, за вашу жртву коју подносите једни за друге“. Е то је хришћанско, понети бреме другога човека. Зато каже даље Солуњанима „зато је за вас, за веру вашу, за љубав вашу, зато је све наше Христом постало све ваше, али све ваше Христом постало је наше“. Тако сви ми зависимо једни од других. Поготово какав пример дајемо другима. А примери су много важнији него хиљаде речи. Да ли се труди да не саблазни другога, јер Јеванђеље каже „ко саблазни једне од ове моје мале браће, да му се обеси камен о врати и да потоне у море“. Зашто? Да не би и друге саблажњавао. Јер сваки од нас може да погреши, али ако има вере и ако се моли и покаје, он се спасава. Али да ли ће да се спасе онај којег сам ја саблазнио својим животом? То није у мојој моћи.

Браћо и сестре, да се помолимо Богу, да нам Бог помогне да стално и увек благодаримо Богу. Јер кад благодаримо Богу, ми се молимо, осећамо смирење, јер само из смирења се може благодарити. „Зато бесмртна радост наша је у томе да вера ваша и љубав и молитва и све ваше у Господу Христу буде савршено“. А Јеванђеље опет каже: „Будите савршени као што је савршен отац ваш небески“. Не можемо ми да се упоредимо са Богом, јер тај идеал је заиста висок, али нам је дат задатак да се усавршавамо у Јеванђељу, у Цркви, даће нам Бог снаге и моћи да и ми постанемо богови по благодати Божијој. Зато апостол и хоће да вера њихова буде савршена.

Малопре када смо рекли „горе имајмо срца“, значи да срце буде усмерено ка Богу и да буде радионица. Оно је радионица Христова, ако је Христос у срцу, онда он све прерађује из грешности у праведност. Зато је срце радионица, али може да буде и радионица зла. Зависи шта је човек сместио у срце, Бога или оног другог. Ако смо сместили Бога, онда ће нам Бог и помоћи да се тргнемо, освестимо. А ако смо сместили зло, шта може да донесе осим зла. А добро увек доноси добро. Нека би нам Господ помогао да у наше срце сместимо Бога, сместимо ону витлејемску пећину где се родио Христос. Ми смо на прагу да прославимо тај велики празник. И ако ми Божић прослављамо од године до године, нећемо имати много користи. Христос треба да се стално рађа у срцима нашим, а када се Христос рађа у нашим срцима, онда се рађа све оно што је Христово. Рађа се Царство Небеско које нам предокушава Света Литугија. Нека нам Господ помогне да заиста и овај празник прославимо у миру. Божић је празник мира, а видите да је у свету и код нас све више немир, зато што не умеју да благодаре Богу и не уздају се у силу Божију него у своју силу. Да ми молимо Бога да мир завлада у нашим срцима, да мир завлада у нашој породици, у селу, у држави, у цркви. Без мира Божијег, човек не може да благодари.

Нама нека Бог помогне да примимо Христа кроз Свето Покајање, па онда кроз Свето Причешће и да нам радсот Божића буде радост Христова.“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована