Својим лепим појањем архијерејску Литургију улепшао је дечји хор из драгоцвета, предвођен попадијом Јеленом Стојадиновић са сестрама из манастира Липар коју је претводила игуманија мати Тавита.

Након прочитаног јеванђелског одељка, епископ Јован се обратио верном народу рекавши следеће:

„У име Оца и Сина и Светога Духа! Свети апостол Павле пишући посланицу хришћанима у Ефесу, он их моли и каже: ,,Браћо, молим вас да се Христос вером усели у срца ваша.“ Довољна нам је ова једна реченица да разумемо и схватимо значај вере за наш живот. И не само за овај живот на овоме свету, него за онај живот вечни и непролазни. Јер нас Господ није створио за овај привремени живот, овоземаљски, него нас је створио за вечност за живљење са Богом у Царству Небеском. И заиста, вера је за нас прави путоказ којим треба да идемо. Јер онај који заиста живи вером, а не онај који говори да верује њега ће вера увек, да тако кажем, усмерити да не чини оно што не треба да чини, да не говори оно што не треба да говори, да не поступи онако како не треба да поступи, јер ако већ верујемо и живимо том вером, онда је то недолично хришћанину који себе тако назива, да чини зло и мисли зло. Вера човеку даје смирење. Тамо где је смирење тамо нема гордости, тамо нема сујете, тамо нема оног свог ега. Тамо је само Христос који се уселио у човека. Вера чини човека свемоћним, не моћним, него свемоћним. А то и потврђује и сам Господ Исус Христос: ,,Све је могуће ономе који има вере“. Могуће је ономе који има вере да се исправи, да се поправља, да постане бољи човек, да постане бољи хришћанин. А онај који нема вере, он је да тако кажем у својој жабокречини. Сам се дави у тој својој жабокречини, јер нема вере која ће га подићи и казати да изађе из своје жабокречине. Господ ти је дао веру управо да не потонеш, него да се усправљаш у смирењу, а не у гордости. И заиста онај који има вере у Бога тај и заиста и верује у Бога оним речима Светог апостола Павла: ,,Ко прилази Богу треба да верује да Бог постоји и да Бог награђује онога који има вере“. Е ако имамо веру и живимо по њој онда ће нас Бог наградити. Не само у Царству Небеском него ће нас наградити и овде. Чиме? Управо тиме да будем бољи човек, бољи хришћанин. Јер вером проверавам себе, проверавам тај свој однос са Богом, са собом и са другима. Онај који нема вере, тај неће другог човека поред себе, он омаловажава другог човека, он потцењује другога човека, јер мисли тако зато што нема ту праву веру, него има сујеверје и маловерје, а онога чини таквим какав јесте. И он се као такав издваја, али не са вером и кроз веру, него на свој начин како сматра да је вера исправна. Понављам себи и другима, ко има вере, тај има Бога у себи. Ако има Бога у себи он заиста себе проверава Богом. И зато нема Христа онај који Га има само на језику. То вам је као онај лопов који се уби да докаже своје поштење, али на непоштен начин. Тако и вера. Ако нам је вера само на језику онда нема Бога у нама, нити има Христа онај кога има само како кажу Свети оци, кога има само на хартији. Имамо икону, али нам она стоји као слика, а не као икона у којој ја треба да се огледам. Нема Христа, нити онај кога има само не само на зиду, нити га има онај који га има у некој својој прошлости. Онај који Га заиста има је онај који Христа има у срцу своме и ко носи Христа у срцу. Христос је љубав. А вера је та која нам умножава и загрева љубав. Онај који нема вере нема ни љубави. У њему је све презрење. Све презире, свакога презире. Али исто тако мисли да њега сви презиру, али он не види да он друге омаловажава, него мисли да њега сви други омаловажавају. Христос је љубав, а престо љубави је срце човеково. Е то је оно зашто треба стално да се загледамо у своја срца. Ако ти је Христос у срцу, онда ти је Бог отац. Ако ти је он само на хартији, или зиду, онда га нема и ти онда измишљаш Бога. Ти не верујеш у Бога кога Црква проповеда. Ти не верујеш у Бога кога су нам предали Свети оци како треба да верујемо. Тако су нам Свети оци и оставили Символ вере. Ако немамо Христа у своме срцу онда се ми поигравамо са Богом. Само Га призивам кад ми треба и поготово Га призивам кад мене неко други омаловажава. Јер сматрам да ко је тај који мене може било шта исправљати. Управо у таквом стању треба да чувамо себе, јер се нико не може играти са Богом, не може се играти са светињом, не може се играти са Црквом. А ако се играмо са Црквом, Богом и светињом, ми се уствари играмо са собом, али ћемо брзо бити сморени и брзо ћемо пасти. Оболећемо духовно, оболећемо и психички на крају крајева управо зато што смо пуни себе. Усијала ми се глава од самога себе, од неког свог како замишљам да знањем које поседујем. А то незнање надима. А шта каже апостол Павле? „Знање надима, а љубав изграђује“. Ето нам и ту примера како да се изграђујемо. Срце је као што сви знамо један мали орган у односу на пропорцију нашег тела. Али у тај мали орган можемо да сместимо самог Бога. Ког Бога? Па оног Бога који је већи од васељене. Онога Бога који већи од свих небеса, који је шири, Бога несместивог. Дух Свети је учинио да утроба Пресвете Богородице смести Несместивога. И сад замислите да Пресвета Богородица није поверовала у речи Светог Архангела Гаврила који јој рекао да ће зачети од Духа Светога и родити Спаситеља света. Онда би рекла да не верује. Шта би било онда? Шта би било од рода људског? Да ли би били спасени? Да ли би Христос дошао да нас, пале, подигне? Али, видите, Пресвета Богоридица је веровала, поверовала у речи Светог Архангела Гаврила. А човек који нема вере, он не верује ни себи, нити верује другоме. Јер његова вера није чиста. А где нема чисте вере, онда је ум помућен, он је замагљен. А можемо ли шта да видимо ако су нам очи замагљене? Па не можемо. Можемо само да назиремо, али да видимо јасно не можемо. Е зато нам треба вера која нам отвара и срце и душу и ум, отвара нам очи духовне да видимо више од онога што можемо да видимо телесним очима. А кад се Бог усели у срце, онда је оно напуњено. Како каже један свети отац, онда је његово срце препуњено. Онда у њему нема места да било ко други уђе, поготово онај непријатељ Бога и човека. Кад је Христос у нашем срцу, нема места злу, нема места гордости, сујети. Ово не спомињем вама само, него и мени. Кад је срце испуњено Богом, онда је цело биће човеково испуњено Богом и онда је човек у радости јер се радује што му је цело срце испуњено Богом. Ако се није у наше срце уселио Бог, онда је наше срце празно. Онда наше срце личи на ону напуштену кућу. Није закључана, врата су отворена, свако улази и излази, свако остави нешто своје у тој запуштеној кући, остави свој брљог, шљам, своју прљавштину. И онда се та кућа претвори не у чистоћу него у нечистоћу. Тако се и срца наша претварају у нечистоту, ако у њему нема Бога. Кад је срце наше без Бога, онда је цео наш свет око нас без Бога. Онда ми можемо бити окружени народом а опет осећати се усамљено. Нисам пустио да уђе Бог у мене, а кад не дам да Бог уђе, не дам ни другоме да уђе у мене. Онда си, значи, празан. У празну врећу се баца свако ђубре. Зато треба да чистимо своје срце, да чистимо своју веру. Зашто ово говорим о срцу? Зато што срце човеково је најомиљенији дом Божији. Нигде се Бог тако не осећа као у срцу човековом. Зато је и рекао да благо онима који су чистог срца, јер ће они Бога видети. Нечисто срце све нечисто гледа осим себе. Нечисто срце толико подиже човека, да он сматра да њему не приличи овај свет, да њему треба нешто више од овога света. Не уздижи се човече! Гледај да те Бог уздигне, да те Бог подигне. Не хвали себе, него гледај да те прво Бог похвали. Ако те Бог похвали, онда ћете људи хвалити. Ако нас људи здраво хвале онда ће нас и Бог похвалити. Нека се Христос Васкрсли и Живи Господ усели вером у срца наша и цело наше биће, онда ће наше биће бити испуњено Богом. Онда ће кроз цело наше биће струјати поново та божанска сила, моћ која ће ти дати снаге и моћи да се све више поправљаш. Кад је наше срце и наша воља испуњена Богом, онда и вера, нада, љубав, поштење, милосрђе ће бити испуњена Богом. Христос се не може другачије уселити у срца наша до вером као што каже апостол Павле. Ако ли вере немамо у Христа, Христос ће остати само на нашем језику, или ће остати на хартији, па ћемо се само хвалити Христом, али онда не живимо Христом. Онда треба да се запитамо каква нам је дакле корист држати живот на језику, а смрт држати у срцу. Каква нам је онда то корист¬? Како каже наш народ: ,,Не помаже вода жедном оном само на језику?“ Окусимо ми воде на језику, али се не можемо напојити. Не помаже жедноме само вода на језику, потребно нам је да спустимо живога Христа у срца наша и тек тад ћемо се напојити том истинском водом живота. Онда ћемо се нахранити истинским хлебом. Кад се напојимо и нахранимо живим Богом онда ћемо осетити у себи сласт коју не можемо речима и језиком исказати. То је оно исто кад некога заиста волиш, онда не можеш да опишеш љубав и колико га волиш. Али волети другог човека без Бога, онда га волиш из других разлога. Кад волимо човека Христом, Богом, Црквом, Светим тајнама, врлинама, е онда је та љубав права и онда је она вечна. Онда то није љубав као она наша свакодневна љубав. Данас волим, сутра не волим. Зато се увек молимо Богу да Бог очисти наше срце, а Он ће очистити наше срце само уз наш труд, подвиг и молитву. А од чега ми треба да очистимо наше срце? Треба да чистимо од смртноносних гостију и да се Бог усмери у срца наша. Ти смртоносни гости, то је онај црв у нама који нас гризе. Осећамо да нас гризе, али не осећамо да слабимо. То вам је исто као кад црв уђе у дрво. Оно с поља лепо изгледа, здраво, лепо изгледа. И тако лепо бива једно време док црв корен не изгризе и онда дрво пада, слама се. Е тако се човек без вере слама. Али да би имали добра у себи, потребна нам је да вером уселимо Бога у себе. Али шта нам је још уз веру потребно? Потребно је, позваћу се на апостола Павла који говори: ,,Нужно је свагда ревновати у добру.“ Е сад, треба проверити да ли је то што ревнујем добро. Човек би да убија и да мисли да ревнује у добру, а он уставари ревнује у злу. Зашто нам ово апостол Павле говори? Зато што нас упозорава да стално чинимо добро да се оно не би угасило у нама. Добро се гаси у човеку. А где се угаси добро ту настаје зло. Где се угаси љубав, ту настаје мржња. Где се угаси вера ту настаје невера. Зато је нама Господом Исусом Христом дато то божанско добро. Зато је човек дужан да чини добро. Истина, нико није добар као Бог. Управо је тај добри Бог дао Себе за нас, пролио крв своју. Па зашто ми онда не дамо нешто Богу. Али све што дајемо Богу и мислимо да дајемо Богу и ту нема смирења и нема вере, уствари ми ништа не дајемо Богу. Онда смо као она змија, она ће да иде, а кад је дотакнеш она ће да реагује. Добро треба да буде тај наш квасац. Он треба да закваси цело наше биће, ум, срце, вољу. Јер ако имамо тог божанског квасца у себи, узрастаћемо у вери. А ако немамо, онда нећемо узрастати. Онда ће и онај квасац који треба да ускисне да расте, неће нарасти. Тако и човек не расте у Христу, ако нема вере. Он расте у себи, он пуни себе собом. Али ту нема места за Бога. А опет понављам, такве особе најчешће мисле да поседују веру, љубав, милосрђе, поштење. И они ће само о томе причати. Немамо потребе причати о добру, ни о смирењу, него треба да живимо у добру, да живимо у смирењу. А сви ће то други видети и онда себе нећемо изоловати од других, него ћемо бити са другим, јер се ми преко других спасавамо. То је заједница. Заједница Бога и људи. Али човек хоће да поправи Цркву, друштво, село, хоће све да поправи само себе не може да поправи. Јер му не да та несрећна гордост. Стално тај човек мисли да је повређен, да га сви вређају, а не види да он својим поступцима све друге вређа. И он је убеђен да је исправан и пред Богом и пред људима. Зато, молимо се Господу, онако како се и апостоли молили, који су били поред Христа, који су гледали чуда које Бог ствара. Болесне лечио, мртве васкрсавао, слепима вид враћао, али су се они опет молили Господу. Али кад имамо вере, онда имамо Бога. А ако имамо Бога, онда имамо све, па таман немали данас хледа да једемо, бићемо испуњени Христом, а то је најважније. А кад се испунимо Христом, Бог ће се постарати и да нам да овај свакодневни хлеб који нам треба. Али ако само грабимо за овај хлеб и за неки положај и знање у овоме свету, нећемо га никад добити. Јер промисао Божији зна због чега некога ставља тамо, а другога овде. Али зато, где год да смо постављени, морамо да знамо да смо постављени промислом Божијим и да ту где смо, то треба и да оправдамо. Јер ако то оправдамо онда ће опет Божији промисао преко тог другог указати, е сад је овај човек достојан да буде на другом месту. А док год тако само желимо да будемо на првом месту, никада нећемо бити. Бићемо први у своме уму, али последњи пред Богом и пред људима.

Бог вас благословио!“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након Причешћа верних и Свете Литургије, Владика је деци и народу поделио иконице, а онда је уследила трпеза љубави коју је приредио јереј Бојан Стојадиновић, парох драгоцвечки.