После прочитаног јеванђелског зачала преосвећени владика се обратио беседом сабраном народу:

„У име Оца и Сина, и Светога Духа.

Браћо и сестре, данас прослављамо два велика светитеља из рода нашега, светог цара Уроша и светог Јоаникија Девичког чудотворца. Обојица су били пуни вере и поверења у Бога и људе. Обојица су били испуњени љубављу према Богу и ближњима. Обојица су били оличење смирења и кротости. Све прилике и неприлика које су их сналазиле у њиховом животу нису могле да им поремете њихов ум који је био уз Бога и уз Цркву као заједницу Божију. Свети цар Урош, син цара Душана, којки је као нејак наследио српско царство, на жалост, врло брзо по ступању на престо, настале су невоље и свађе у српском народу око престола али је свети Урош, због свог смирења и љубави према Богу и ближњима, није ништа хтео да предузима против оних који су били против њега па и они најближи. Оставио је све Суду Божијем. Ако погледамо још и живот светог Јоаникија девичкога видећемо још више његово смирење и његову жртву коју је подносио у своме животу од нечастиве силе. Постајао је непоколебљив. Тражио је што усамљенија места да се тамо Богу моли и са Богом разговара. Почевши од Црне Реке па до Дренице, где се данас налазе његове мошти, мошти које чудотворе, ево, толико времена. Мошти преко којих Дух Свети даје обновљење и оздрављење свима онима који са вером приступају његовом светом ћивоту. Тамо се не исцељују само Срби. Тамо се исцељују и шиптари и муслимани, наравно, који са вером приступе. И свети цар Урош и свети Јоаникије су сву наду полагали у Бога јер су знали да ништа неће остати ненаграђено од Бога за оно што у овоме животу учинимо добро. Зато и данашње Јеванђеље каже да ништа није тајно што се неће открити ни што се неће дознати. Дакле, браћо и сестре, на првом месту ове Христове речи се односе на Апостоле где им Христос каже да ће се све открити. Шта ће се све то открити пред светом? Откриће свет спасоносне вести које су Апостоли проносили, а које они нису могли да чују јер су били заглушени собом. Слушали су само себе. Зато Христос каже Апостолима да почекају мало и сви ће их називати спасиоцима и добротворима васељене. Наравно да су Апостоли све то издржали Христа ради и заиста дали нама пример да не би требали да поклекнемо када се нађемо у било којој невољи у животу. Нећемо поклекнути ако нам не ослаби вера и поверење у Бога и ако заиста верујемо да Бог хоће да се сви људи спасу и дођу до познања истине. Нема шта да се бојимо него само да се бојимо да не изгубимо веру. Христове речи се односе и на наш свакодневни живот. Што год неко учини у тајности па мисли да није нико видео треба да имамо на уму да је свевидеће око ту. Бог све види. То је оно најважније да имамо пред собом да све оно што учинимо у тајности, било добро или зло, биће откривено не само у наше време него ће бити још више у том будућем времену, вечном непролазном животу за који треба да се припремамо овде и сада. Даље данашње Јеванђеље каже да се не бојимо оних који убијају телу, а потом не могу ништа више учинити него да се бојимо онога који, пошто убије, може бацити у пакао. Браћо и сестре, тело човеково може свако да убије али душу не може. Душу само убија наш непокајани грех. Душа је, како нас учи Јеванђеље, вреднија од целога света. Непокајани грех је тај убица наше душе. Када душа у нама умре онда тело слаби. Душа је та која тело носи. Сви смо свесни да док је душа у човеку тело се покреће али кад душа изађе тело је укочено. Зато треба да водимо посебно рачуна за своју душу. Да водимо рачуна за своје спасење али треба и то да знамо да је човеку дата власт над својом душом. Имамо власт спасити душу, имамо власт и погубити душу. Треба да знамо шта добијамо. Када спасавамо душу добијамо све. Добијамо Христа и Царство небеско. Задобијамо љубав Божију. Ако душу изгубимо онда заиста губимо све. Зато је Бог човека створио слободним, да човек сам одлучује који ће удео изабрати у свом животу. Да ли да душу погуби или да душу спасе. Другим речим, да ли ће човек за вечни живот изабрати рај или пакао. И једно и друго живи у човеку. Ако рај живи у нама онда смо Христоносци. Ми још овде и сада предосећамо ту сладост вечног живота и радосни смо у Господу. Ако је у нама пакао онда нам заиста све смета у животу, на првом месту нам смета човек, смета нам ближњи. Стално заборављамо да се ми преко ближњега спасавамо. Бог нас никако не спасава насилно већ је то у нашој одлуци. Кад кажем да Бог никога насилно не спасава, свети ЈУстин Ћелијски каже на једном месту да када би насилно Бог спасавао био би тиранин. Када би насилно осуђивао онда би Бог био уништитељ слободне воље човекове. У првом случају Бог не би био љубав, а љубав све покрива. Љубав покрива мнођтво недостатака и грехова наших. Онај који има љубав неће да разоткрива грех брата свога него ће гледати свој грех, а где нема љубави ту се увек тражи грех у другоме и други нам смета за спасење, а не видимо да ми у себи немамо спасења. У другом случају Бог не би био правда јер бити само љубав, а не бити правда није потпуно. Љубав све милује и онда не би било разлике између доброг и лошег човека, између праведног и грешног. Зато са љубављу Божијом упоредо иде и правда Божија да разлучи овце од јаради, да разлучи грешнике од праведника. Да праведнике награди животом вечним, животом са Њим и у Царству небеском, а оне друге да награди оном муком вечном. Ако погледате, браћо и сестре, данас је све поскупело само су, чиними се , две ствари појефтиниле. То је живот и дрога, на жалост. Сваки насрће на туђи живот. Откуд ти право да насрћеш на оно што ниси дао другоме? Јесмо ли ми другоме дали живот? Нисмо. Јесмо ли ми себи дали живот? Па нисмо, браћо и сестре. Зато треба да схватимо живот као светињу и зато апостол Павле на више места у Посланицама каже: Владајте се у Господу, владајте се како доликује верујућем човеку. Како доликује хришћанима, браћо и сестре. Дакле, ми смо створени за вечност, за бесмртност. Ми смо рођени за рај. Када је Бог створио свет био је рај све док је човек имао послушности према Богу и док је гледао у Бога. Шта ћемо од тога ми добити зтависи којим животом живимо овде на земљи. Да ли ћемо добити рај или пакао. Зато нас апостол Павле опомиње да живимо живот достојан Јеванђеља Христовога. У том Јеванђељу Христовом можемоп да видимо себе много боље него што се гледамо у огледалу. Благо оном хришћанину који Јеванђеље држи испред себе као огледало. Који се огледа у Јеванђељу и кроз јеванђелске врлине. Ако нисмо у Јеванђељу и не живимо по Јеванђељу значи да живимо по свом нахођењу и како смо сами замислили па мислимо да и Бог мора да се прилагоди ономе што сам ја одлучио. Бог не брани нама да се одлучујемо за добро или зло али нам је Бог дао разум и веру да можемо да разликујемо шта је добро, а шта зло. Горди и сујетан човек, на жалост, све мање види себе. Све се више окреће око других. Зато да знамо, браћо и сестре, и да се не плашимо ових Христових речи које кажу да ће се све дознати. Наше је да желимо да будемо бољи. Наше је да се трудимо да будемо бољи. Наше је да на сваком кораку свога живота сведочимо веру јер све је могуће, каже Христос, ономе који има вере. Имај веру. Не бој се, и кад паднеш, а не изгубиш веру ти ћеш онда затражити помоћ божанску. Затражићеш божанску руку која ће те подићи јер, како кажи Св. Оци, нема те провалије у коју човек може да падне тако дубоко, а да се Бог неће сагнути да га извади. Само треба да кажемо Господе спаси, Господе помози, Господе помилуј. Ви и чујете да стално на богослужењима најчешће речи Господе помилуј. У те две речи је све зажето, браћо и сестре. Све оно што нам је потребно за нас да се Господ смилује на нас и опрости грехе али када то кажемо треба да изговоримо из дубине душе и свога срца, а ништа механички јер ни од механичке молитве ни од механичког поста немамо никакве користи. Зато нас овај период божићног поста, у коме се налазимо, подсећа да појачамо веру и молитву да би се у нама уселио мир Христов како би могли са тим унутрашњим Христовим миром дочекали и празник мира – Божић.

Бог вас благословио.“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Светој Литургији су присуствовали ученици ОШ „Свети Сава“ са својим вероучитељем протођаконом Мирославом Василијевићем.

На крају Свете Литургије верни народ се причестио Светим Тајнама, а по завршетку Преосвећени Владика је поделио благослов и иконице.

Ђакон Саша Павловић