После прочитаног јеванђелског зачала преосвећени владика Јован се обратио верном народу беседом:

„У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, Чули смо данас ово Јеванђеље, како је једном приликом Господ наш Исус Христос ушао у храм да се моли Богу и у храму је затекао трговце који су куповали и продавали. Како каже свети јеванђелист Лука, први пут се Господ разгневио рекавши: Написано је, дом мој је дом молитве, а ви од њега начинисте пећину разбојничку. Заиста, браћо и сестре, иако се можемо молити на сваком месту јер је Бог свуда присутан, свевидећи и свезнајући али ипак дом, храм, црква је нешто што човека подстиче да се моли. Уђе и чује молитву, види фреске и светитеље. Све то човека побуђује да се моли. Заиста, дом мој, како каже Христос, дом је Божији. То је дом где Господ обитава. То је дом, то је црква, то је храм у коме се служи божанствена литургија и ту силази цело небо на земљу. Сви анђели, сви светитељи, сви они са нама саслужују, наравно ако ми саслужујемо њима. Црква, самим својим изгледом, архитектуром, подстиче да се човек моли Богу. Све то подсећа на небо и зато је речено да је сваки храм на земљи парче неба на земљи. Храм је у ставри обиталиште Бога. Стога је и дом молитве и њега не треба претварати у било шта друго јер се са Богом општи управо првенствено кроз молитву. Зато је и речено да је молитва побожни разговор душе човекове са Богом. То је и оно што треба да нас подсећа када уђемо у храм да се саберемо у себи. Да заиста усмеримо своје срце, душу и ум ка Богу. Да се саберемо у молитви јер молитва праведника, како каже Свето писмо, много помаже. У храм не би смели да уђемо са неким својим идејама и мислима. Поготову не можемо да уђемо у храм и правимо неки тамо ред по нашем реду јер таквим људима ред у Цркви смета. Смета им поредак. А где нема реда нема ни поретка, а нема ни породице ни куће. Како може да опстане једна породица без реда, без поретка, а Црква је Црква реда. Нас нико није приморао да уђемо у Цркву. Ми смо из своје слободе ушли у њу, а онда из своје слободе треба и да усмеримо цело своје биће ка Богу. Усмерићемо га ако је наша молитва повезана са нашим умом и срцем и ако се заиста сећамо да је Црква дом Бога живога, дом молитве, онда треба да заиста уђемо у храм са вером. Када год уђемо са неким својим идејама, поготову са гордошћу или сујетом, ми сами онда правимо од дома Божијега разбојничку пећину јер смо од себе направили разбојника. Нећемо да слушамо шта се то у храму говори, шта нам говори Јеванђеље, Свети Оци, шта нам говори свака богослужбена радња у цркви. Ако ми то не примамо него по свом уређењу би хтели да то променимо и изменимо онда ћемо се и ми наћи и добити ону осуду да од храма правимо разбојничку пећину. Уђе ли се у храм са неким користољубљем; уђе ли се у храм са среброљубивом жељом, храм се заиста претвара у разбојничку пећину. Зато је и речено када уђеш у цркву, поготову на божанствену литургију, а сетиш се да неко тамо има нешто против тебе, иди се прво измири па онда уђи да принесеш свој дар молитве. Свети Василије каже, и Свети Јован Златоусти такође, како можеш да тражиш опроштај од Бога, а не можеш да опростиш другоме. Сви смо ми људи слаби, немоћни и грешни. Нисмо ми светитељи. Сви се ми огрешимо али не смемо са грехом да уђе зло у нас. Ако нам је неко нешто рекао и учинио као људи реагујемо али не смемо да дозволимо да кроз то уђе зло и да почнем ја о њему да смишљам зло јер ако почнемо тако где ће бити крај. Онда ће зло терати зло и са злом ћемо завршити. Као што рекох да је храм дом Божији то значи да у њему станује Бог. Зато је и речено да је сваки човек храм Божији. Зато је речено да сваки човек у себи направи храм Божији. Ако у срцу нашем нема Бога онда нема ни храма. Ако Бога нема у нашем срцу онда има оног другог, нечастивог, који ће нас стално нешто бости и говорити да се гордимо. Где има Бога ту је љубав; где је љубав ту је и вера, ту је и нада. Где је љубав ту је и жртва и онда човек осећа потребу да се жртвује за добро. Има ли ишта добро на овоме свету боље него што је Бог? Нема, браћо и сестре. Ако не сместимо то добро у нама, у нама ће бити оно друго што неће мир већ немир. Неће љубав него хоће мржњу. Таква нас сила онда гони да се ми увек истичемо изнад других и да се постављамо над другима. То је болесно стање духовно. Значи нисмо научили оно основно о нашој вери. Нисмо научили шта је Јеванђеље, а читамо га. Сад се сетих оне мудре реченице Достојевског која каже: Лако је научити ненаученога; могуће је научити и животињу али је немогуће научити онога који је ненаучен поставио себе за учитељем над другима. Управо ти људи увек имају потребу да другога уче , да проповедају другоме. Некако се ту осећају јаким, снажним, способним. Човече, како можеш да учиш другога када ниси сам себе научио. Човек даје и преноси другоме оно што поседује и што има то и даје. Зато се и Бог прославља у храму. Апостол Павле каже: Узиђавајте се у храм Божији као живо камење – као жива вера. Узиђавајте се јер ако себе узидамо у тај храм Божији значи да смо ипак допринели да и ми дометнемо неку циглу или камен, од чега се храм прави. Зато је заиста лепота и дар Божији када људи праве храмове и праве их у славу Божију. Ако цркве зидамо, а зидамо их у своју славу да би се поносили, гордили или наметнули другима онда је боље не градити. Значи да ти ниси прво саградио у себи дом Божији, а хоћеш да правиш за другога. Човек који је круна стварања и читаве творевине Божије призван је да свим својим мислима, речима и делима слави и хвали име Божије. Све што дише нека хвали Господа – тако каже свети цар Давид. Видите, само човек када би хтео да се мало смири. Само погледајте ону птицу тамо која пева, шта она ради, извршава своју дужност, хвали БОга. Погледајте онај лист који трепери на дрвету. Шта ради? Обавља своју дужност. Трепери од радости што га је Бог створио. Само човек некако му је све тепшко поготову да се моли Богу. Баш кад нам је тешко да се молимо знај да управо ђаво хоће да отме из тебе молитву. Зато те направи лењим и не можеш да се молиш. Па и ако не можеш покушај, па седни, одмори се, па настави да испуниш да се молиш. Човек мора да буде упоран да заиста се приближи БОгу јер је много невоља које сналазе онога који жели да приђе Богу. Апостол Павле каже да онога ко прилази Богу треба да верује у Бога и да Бог награђује оне који у њега верују али та вера не сме да буде млака и слаба већ јеванђелска. Она вера за коју Господ каже да ако је имате као зрно горушичино, мало, ситно, моћи ћете и горе да премештате. Толика је сила и моћ у вери. Треба стално да проверавамо веру да једном схватимо да се вера не састоји на нашем језику. Да ли познајемо своју веру? Да ли знамо шта је вера? Док сам био владика у Америци, дивио сам се оним другим конфесијама како они уче своје дете од малена о својој вери. Његова је вера и треба да је поштује. И дете зна о својој вери више него што ми одрасли знамо. Ми обично само говоримо да верујемо али то ипак треба и да потврдимо својим животом. Шта значи веровати? Значи да не знам још увек али знам да ми вера отвара видике да сазнам оно што не могу својим разумом, својим умом да схватим. То је вера. Тамо где стаје људски разум.

Дакле, сваки градитељ, како кажу Свети Оци, земаљског храма изграђује себи невидљиви храм на небесима и зато нам је потребно, понављам, да прво саградимо храм у себи. Да осетимо Бога у себи као што кад уђемо у цркву на божанствену литургију чујемо речи Божије и радње и све то онда значи прво да од себе направимо храм и изградимо се па ћемо онда лакше направити овај зидани храм. Камен по камен, циглу по циглу у ствари негде дубље се гради онај невидљиви храм. Када изграђујемо храм са вером онда храм изграђује нас. Обнавља своју душу и тело тако човек; обнавља своју душу и биће изградњом али обнавља и народ за који гради тај храм. Човек је призван да и његово тело буде храм божији. Апостол Павле каже да не заборавимо јер је наше тело храм Божији. Е сад, да ли је наше тело храм Божији или разбојничка пећина то зависи од моје и твоје вере и од мог и твог црквеног и јеванђелског живота. Зато и каже Апостосл: Незнате ли да сете храм Божији и да Дух Божији обитава у вама. То је оно што треба стално да размишљамо. Примили смо ми Духа Божијега у Светој Тајни крштења, примамо га и кроз Свето Причешће и кад примамо сваку другу свету Тајну али да ли чувамо тај дар Духа Светога и да ли се препуштамо њему да нас води и руководи или дозвољавамо да нас води наш дух. Видите да немамо ниједан почетак богослужења а да се не молимо Богу Духу Светоме.

Човек је тај храм Божији када има Бога у себи и зато немојмо од себе и у себи правиоти разбојничку пећину него направимо тај дом Божији. Направимо ту витлејемску пећину где се родио Христос и управо и овај период божићног поста нас опомиње на то да у себи направимо ту витлејемску пећину да би се у њој родио Христос. Ако ми само прослављамо Рођење Христово од године до године по календару нећемо имати и осетити ту радост. Христос мора да се рађа сваког тренутка у нама. Он се рађа сваког тренутка у нама када ми себе обнављамо у Духу Божијем и када себе обнављамо у том храму Божијем као Телу Христовоме. Нека нам Господ помогне и нека нам овај пост који постимо буде подстрек да не постанемо разбојничка пећина него храм који је отворен за свакога онога који жели да се у храму моли. Зато је човек храм Божији и зато човек треба да пусти другог човека да уђе у њега. Јер ако други човек не уђе у нас неће ни Бог да уђе у нас.

Да се молимо Богу да заиста у заједници прослављамо Бога јер нам је Бог дао заједницу, дао нам је тог другог човека да се кроз њега спасавамо. Да будемо ни у чему саможиви и себични па ни у молитви. Свети Владика Николај је говорио: Господе, ако ћеш само мене да спасеш, а овај мој народ да бациш у пакао, немој Господе ни мене спасавати. Баци и мене у пакао јер да сам ја био бољи и они би били бољи. Да се боримо да будемо бољи али у смирењу кроз веру и кроз љубав.

Бог вас благословио!“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

На крају Свете Литургије Светим Тајнама су се причестио верни народ, а по завршетку Преосвећени владика је поделио благослов и иконице.

Ђакон Саша Павловић