Њега је дочекало мноштво народа и деце као онога који долази у Име Господње да принесе Богу бескрвну жртву у име свих и за све.

Преосвећеном епископу Јовану саслуживали су: архијерејски намесник рачански протојереј- ставрофор Миладин Михаиловић из Тополе, протојереј Младен Ђурановић из Јарушица, протонамесник Дејан Шишковић из Лапова, протонамесник Ивица Камберовић из Сипића, протођакон Иван Гашић и ђакон Марко Арсенић из Лапова.

После прочитаног зачала из Јеванђеља по Луки о згрченој жени и о великој милост и љубави Божијој која се пројављује над онима који Га свим срцем траже, Преосвећени владика Јован је произнео своју беседу:

"Данашње Јеванђеље говори нам о великој милости Божијој, о великој љубави Божијој и о великом сажаљењу његовом према сваком човеку, а посебвно онима који болују, који страдају, који пате, који су у невољама, у бедама и у болести. И заиста, нико нам не може дати такву радост попут Бога, јер нико не може имати добра, нити може браћо и сестре чинити чуда као што то чини Бог. Често говорим да су чуда тамо где постоји вера. Где нема вере ту браћо и сестре нема ни чуда. Јака вера, она уствари нам говори коме ми припадамо. Говори нам, браћо и сестре, и управо представља припадност ономе у кога ми верујемо. Зато је вера врло важан чинилац у нашем животу, јер ми вером усељавамо Бога и не само то, него нам вера браћо и сестре помаже да се одрекнемо сами себе. Да се одрекнемо браћо и сестре своје гордости, своје сујете и што је још важно вера је ослобођење од онога што нас притиска, од онога што нам ствара невољу. Вера је та која нам браћо и сестре помаже да схватимо да ми нисмо тесни другима или боље речено да други нису тесни у нама, јер како апостол Павле каже: „Вама није тесно у нама, вама је тесно у вама самима.“ (2Кор 6,12) тј. када човек почне да смишља те не знам овај му смета у животу, овај му је казао ово, овај му чини ово, то све говори браћо и сестре да уствари немамо праве вере, јер права вера нас од свега тога ослобађа. Права вера нас подстиче на љубав, а где има љубави нема потребе да ја сада сматрам да ме неко други не воли или да ме други неко мрзи. Где је вера ту је љубав, где је вера и љубав ту је и нада, где је вера, нада и љубав ту је и поверење. Првенствено поверење у Бога, а онда у исто време поверење у друге.Човек који је скучен он сумња у све, и сумња на жалост у сваког. Зашто! Зато што он мери све према себи, а при том није премерио себе, није измерио себе, није себе проверио да ли има вере јеванђелске у себи и да ли има љубави Божије у себи. Када човек има веру он тада као што рекох спознаје Бога. Он ће онда видети у сваком човеку не оно што није добро, него ће да види само оно што је добро. Заиста човек види оно што жели да види и чује оно што жели да чује. Ако заиста човек има веру у Бога он жели да види у другоме добро, али ако нема вере он неће у другоме да види добро. Он ће видети сумњичавост, видеће извор његове незахвалности. А човек који нема захвалност, који не уме да захваљује Богу, такав човек ће само да осуђује не само другога него и Бога. Ми ако судимо другоме шта чинимо: када другога осуђујемо- себе осуђујемо, као што Јеванђеље каже: „Не судите да вам се не суди и каквим судом судите онаквим ће вам се и судити.“ (Мт 7,1-2) Ми некако све другачије претварамо, кад треба да судимо другоме у односу на суд када треба да судим себи. Тада некако правимо две правде! Једна је правда према мени, али другу правду користим кад треба да оправдам или осудим другога. Човек је човек у оној мери колико верује у Бога браћо и сестре, али и онолико, понављам, колико верује и у човека као икону Божију. Данашње Јеванђеље, као што рекох, на почетку је пуно те Божије сажаљивости и говори нам како је Господ оздравио ову жену из данашњег Јеванђеља која је заиста, браћо и сестре, имала духа немоћи 18 година и беше згрчена и немогаше се никако избавити. Можете ли замислити каква је то тешка болест да 18 година ова жена није могла да види лице других. Није могла да види ни лица оних који су је сажаљевали, као што није могла да види ни лица која су се гнушала ње због болести. Дакле, браћо и сестре, нажалост и данас многи људи своје грешке и недостатке прикривају, али зато су спремни да осуде друге. Док год будемо браћо и сестре, осуђивали друге нећемо бити помиловани од Бога. И не само то, неће нам се Господ ни сажалити. Бог ништа не тражи да ми према Њему више чинимо него што треба да чинимо једни према другима браћо и сестре. Дакле, често када видимо болесног и немоћног човека пожелимо му јелте да оздрави. То пожели онај који има здрав разум и то је људско и то је хришћански, браћо и сестре. На жалост, дешава се и супротно, дешава се да човек просто ужива у туђем болу, да човек просто ужива у туђој невољи. Зар ми и данас не чујемо да неко некога не воли: „Е нека га, нека цркне!“ Браћо и сестре, како је то страшно. Како је то браћо и сестре страшно, како је страшно да се храни човек туђом невољом, туђом болешћу, браћо и сестре, а при том да заборавља да та иста болест, иста невоља и мука тог другога може сутра да снађе мене, тебе, свакога од нас. Шта ћемо онда? Е, онда имам сажаљење према себи, али немам ни сажаљења ни осетљивости према другоме. Дакле, браћо и сестре, доста људи као што рекох има саосећања за другога и то је мило и Богу и народу. Зато ако се сећате Његош када говори о томе, он каже: „Да је брата да пожали тада би помогло.“ Пазите, да је брата да пожали! Да ли ми неки пут знамо да не пребрегнемо туђу невољу, на жалост то знамо. Али ако имамо иоле мало вере и ако имамо осећања да ми нисмо гарант ни свога здравља ни свога живота, јер данас смо здрави сутра смо болесни. Шта онда браћо и сестре? Колико је сажаљење за похвалу о чему нам говори данашње Јеванђеље, толико је њен недостатак за осуду браћо и сестре. Све док човек не осети бол другога немој да се нада да ће његов бол уминути. Све док не осетимо рану другога, немојмо мислити да ћемо зацелити нашу рану. Можда ћемо је физички и зацелити али, она ће унутра остати да стално крвари, браћо и сестре. Дакле, када видимо човека болесна и немоћна није довољно само да му се сажалимо и да прођемо, као што су они из оне приче о Самарјанину видели како су они истукли онога човека, погледали га и свештеник и сви други и ништа. Док онај незнабожац, по њима, он се сажалио, он се спустио доле, узео тог болесника, превио му ране, ставио га у гостионицу, у топлу кућу, у топлу собу и још дао онима и новац да га служе, да га опслужују, док не оздрави. Једно је сажалити се, а друго браћо и сестре, помоћи човеку који је у невољи. Дакле, браћо и сестре треба да пружимо руку ономе ко је пао. Да му помогнемо да устане, а не да га што кажу још дубље... (гурамо) да још више пада. Дакле, браћо и сестре, треба да имамо то саосећање и осећање ако је нпр. неко тужан да му помогнемо да се орадости како се каже у акатисту. Ако је гладан да му дамо парче хлеба. Ако немамо да дамо ни парче хлеба како кажу свети оци, посебно Св. Јован Златоусти, имамо нешто што сваки од нас има ако верује у Бога и ако он то примењује у себи и у свом животу, имамо молитву, браћо и сестре, па молитву да дамо за тог болесника, ако немамо ништа као што рекох материјално да му дамо. Ако тако живимо онда осећамо другога као себе. У противном се затварамо у себе и само мислимо на своје потребе. Ово данашње Јеванђеље заиста треба да нас подсећа да имамо и веру у Бога и сажаљивост, као што рекох, и саосећање као што смо чули кад је Господ видео ову болесну жену а као Бог знао је да болује 18 година, кад је видео призвао је и казао јој: „Жено, ослобођена си од своје болести.“ (Лк 13, 12) За 18 година први пут се усправила и што је најважније чије је она лице видела прво после 18 година? Лице Христово. Видите како је Бог наградио њену муку, уствари наградио њено трпљење. Наградио што није изгубила веру и што није пала у очај баш зато што је толико дуго година била болесна, браћо и сестре. Дакле, она се усправи и прослави Бога. Другим речима она заблагодари Богу. Да будемо искрени, да ли ми када нешто Бог дá знамо да заблагодаримо или одмах то заборавимо, па мислимо Бог је дужан да ми дá. Браћо и сестре, Бог нам даје, али ми треба да заслужимо. Заслужићемо ако имамо смирења, ако имамо љубави, ако имамо тог осећања да тражимо од Бога помоћ не само за себе него првенствено за другога. Ми дана сви желимо да будемо срећни, јел тако? Али човек се заварава. Не може човек бити срећан док прво другога не учини срећним. Некако све нам се чини други мени треба да помогне да будем срећан, ја њему не морам да помажем, а он је дужан мени. По чему је други дужан теби да помогне, а ти ниси дужан да помогнеш другоме? То значи да си себе издвојио пред Богом и пред ближњима. Дакле, браћо и сестре, врло је важно и још један сегмент да приметимо у овом данашњем Јеванђељу кад је Господ исцелио ову жену, а то је био дан суботњи, а код Јевреја субота је дан када се ништа није смело радити, није се смело више од 200 корака ни отићи од своје куће, такав је закон био, и тај старешина синагоге уместо да буде срећан и благодаран Христу што је ова жена оздравила он се позива на некакав закон па каже: „У закону стоји 6 дана ради, а седми посвети Господу“ (Лк 13,14), значи ништа немој да радиш (данас). Дакле, браћо и сестре, колико је страшно када човек помисли да је форма битнија од суштине. Суштина старешину синагоге није интересовала, већ му је било важно како формално да каже да он поштује закон. Који је то закон који брани да се добро учини, па да ли то била субота, да ли то била недеља браћо и сестре? Дакле, овде видимо да је робовање закону, чему је робовао овај старешина синагоге, било важније од исцељења и оздрављења ове болесне жене. Погледајте шта значи кад се ум човеков помути, он онда не зна да разликује шта је добро, шта је зло. За њега је нажалост све једно- исто. Нажалост и данас многи људи своје недостатке и грешке скривају иза закона. Али се зато позивају на закон када треба да осуде друге. А, други закон траже кад себе, браћо и сестре, треба да оправдају. Кад већ спомињем закон, закон је закон, али ниједан закон и запосвести које је дао Господ не служе томе да се човек њима служе, него да они послуже човеку за његово спасење. Закон је браћо и сестре настао када је нестало братољубља. Када је нестало љубави, онда је морао доћи закон да бар пропише како би требали живети. Док је било братољубља закон није био потребан, јер другога волим као себе и онда другоме нећу да учниим зло. Онда уствари живим по оном закону Божијем, закону Јеванђеља: што желиш себи то чини другоме, или обрнуто: што не желиш себи немој чинити другоме. Хајде да мало размислимо, браћо и сестре о овом закону, заповести Божијој, боље речено. Заиста ми тако посупамо. Дакле, тада су људи кад је престало братољубље, кад је престало саосећање, како рече један свети отац правду узели у своје руке. Узели су правду у своје руке, али су зато нажалост напустили правду Божију. Прогласили своју правду да је то једина правда. Зато ћете и данас чути од људи: „Ма кад ја кажем то је тако“. Човече, ништа није тако ако ти ниси проверио то што говориш с Јеванђељем, Црквом и заједницом. Дакле, браћо и сестре, кроз данашње Јеванђеље Господ нам указује да је љубав врхунац свега. Тамо где је љубав што тражиш закон? Ја кад волим ја онда чиним добро. Што ће ми неко да ми прописује, мени љубав сама, ако живим љубављу то понављам, каже шта треба да чиним, а шта не треба да чиним, шта треба да говорим, а шта не треба да говорим браћо и сестре. Дакле, не постоји закон браћо и сестре, не постоји никакав закон који треба да сузбије човека да он не чини добро. Човек је слободан, он је слободно биће. Њега је Бог створио по слободи да ради шта хоће, да чини шта хоће, да прича шта хоће, да псује, да грди друге, да осуђује друге, све је то наша слобода и ми највише и личимо на Бога управо по тој слободи. Али човече схвати једно, да што говориш, што радиш, што чиниш да мораш зато да одговараш, јер си то из своје слободе учинио. Нпр. кад неко осуди некога па иде на суд, ако је праведан судија он ће увек да пита да ли си ти то зло учинио сам или си имао помоћнике, ако је имао помоћнике онда он добија блажу казну, али ако је сам то чинио из своје слободне воље, е онда добија и заслужену казну. Зато браћо и сестре не скривајмо себе иза тих некаквих закона и не позивајмо се на закон кад треба себе да оправдавамо а друге да осудимо. Дакле, не скривајмо се иза закона, не осуђујмо друге да би себе оправдали, већ чинимо добро једни другима и радујмо се добру другога као своме добру. Радујмо се браћо и сестре што било у чему другоме можемо помоћи, али и тај коме се помаже и он треба да има осећај да му се помогло, што би се рекло. Зато нека нам Господ помогне да имамо милости, да имамо љубави у себи, да имамо тог ако ништа другог људског осећања. Јер ако будемо имали тог бар људског осећања браћо и сестре у себи онда нећемо баш тако лако осуђивати. Ако нам се живот састоји само у томе што осуђујем другог, какав је то онда живот. Па ти си заробљеник управо тог закона за који се заклањаш, а не испуњаваш га. Зато да се помолимо Богу и да замолимо Бога да нам Бог помогне браћо и сестре да оздравимо и душом и телом. Много је болесника и душевних и телесних, али много је и невоља у народу, много је патње у народу. А ми имамо средство да помогнемо и себи и другима. Које је то средство, то је вера, то је љубав, то је нада, то је пост, то је молитва, то је овај период Божићног поста браћо и сестре у коме се налазимо, да постом и молитвом умилостивимо Бога да нам Бог буде милостив. Нека је срећно наше сабрање овде у храму и наше служење ове Свете Литургије, нека нам Господ помогне да се мало браћо и сестре потрудимо и погледамо себе унутра кроз овај пост постећи од мрсне хране, а уствари пост није само пост од мрсне хране, и то је црква прописала, али пост је уствари у уздржавању. Хајде да се помолимо Богу да се уздржимо и да мало што би рекли моји студеничани: “скратимо језик”, да мање причамо и осуђујемо другога, а да се молимо више".

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Марко Арсенић, ђакон