Након прочитаног јеванђеља, Епископ се верном народу обратио, рекавши:

 

„У име Оца и Сина и Светога Духа!

 

Данас наша црква прославља великог Светитеља и великог чудотворца Светог Нектарија Егинског. Заиста, овог угодника је Бог обрадио благодаћу Духа Светога. Обрадио га је у самом рођењу, животу али и да после његовог овоземаљског живота благодат Духа Светога дејствује кроз његове мошти које и данас чудотворе. Просто је немогуће избројати чудотворства која су учињена онима који су са вером приступали моштима и који су тражили избављење и исцељење. Много Свети Нектарије помаже болеснима, зна он шта је болест јер је и сам боловао од опаке болести. Имамо један диван пример који сам лично слушао од једног калуђера Антонија. Антоније је био болестан од рака и сав се распадао, а био је управо исписник Светог Нектарија и видевиши да умире, узео је частицу моштију Светог Нектарија, ставио на длан и помолио се, „Нектарије, ти и ја смо друговали заједно и молили се, ти и ја болујемо од исте болести, тебе је Бог исцелио и дао ти моћ да чудотвориш и да помажеш нама“, тако молећи се, узе частицу моштију и стави у рану и за пар секунди нога се исцели и попуни целим телом. Да није било вере у Бога и поверења у Светог Некатарија, не би му помогао. Зато је вера основ нашег живота. Без вере не можемо ништа, а са вером можемо све, али не млаком вером већ јеванђелском вером. Оваква вера је потребна нама јер када имамо овакву веру, не треба се бојати јер ће нам она помоћи и храбрити нас. Вера ће нам говорити да не потонемо јер верујемо у Онога који све може. Бог је заиста нама даровао многе светитеље да они буду наши посредници и молитвеници пред Богом. Нама требају молитве светитеља и праведника, јер како стоји у Писму „ Молитва праведника много помаже“. Ми смо обавезни, не да се молимо само за себе већ једни за друге и кроз ту веру у једног Бога, Тројичног и кроз молитву сведочимо да смо заједница Бога и људи. Благо оном народу који из себе изнедри светитеље и угоднике Божје. Нема ни једног месеца, ни једног дана у години који за човека није од велике важности. Сваки је тренутак овде од велике важности јер ми нисмо сигурни хоћемо ли данас преживети, а Писмо опет каже, „судићу ти у ономе у чему те нађем“. Сваки наш тренутак је важан у животу, а зашто? Јер нема ни једног дана када човек нема својих дужности и обавеза. А, најважнија дужност свакога од нас јесте да тражимо спасење душе. Када је Дух у нама јак онда ми свакако телесне болести лакше подносимо. Сећам се када је један мој пријатељ оболео од тешке болести, а био је официр. У болници су око њега сви били његове колеге војна лица. Ја сам одлазио да му читам молитву и да га причешћујем, а морам да Вам кажем, када се тада појављивала мантија у државним установама као да је улазио нечастиви. Када год сам улазио, они болесници су страшно реаговали и добацивали. Овај мој пријатељ је ћутао и молио се и када сам га последњи пут причестио и када се видело да је растанак близу. Један болесник око њега, који је био највећи галамџија, када је чуо како ми говоримо о загробном животу и о томе шта је вера, добаци, „па сад је мени јасно зашто овај човек ћути и подноси ову бол, а то је зато што има у шта и у кога да се нада“. Тог истог тренутка је тражио да им се прочита заједничка молитва. Наше је да тражимо, а Бог нам даје и то по мери наше вере. Вера је заиста неопходна и саставни део нашег живота. Зато апостол Павле и каже, „сад је дан спасења“. Нама је дато да сваки од нас има своје дужности и да има своје послушање. Потребно је да свако своју дужност обавља са љубављу, а не са роптањем јер када човека обхрва незадовољство, а највише нас опхрва када помислимо зашто је неко на том месту, а не ја. Када постане такво незадовољство човек нема мира у себи и неспокојан је и само мисли да је рођен за одређену функцију. Сваки је од нас рођен несавршен али са задатаком да се усавршава. Онај који се не усавршава и стално чезне за звањем и положајем, такав говори о себи највише и о сујети и гордости. Али такође ни не схватамо да све што се догађа не бива без промисла Божјег. Промисао чини све како би човек дошао к себи и како би познао себе. Човек све док не спозна себе у правом стању када осети и призна његово унутрашње стање, код таквог се рађа радост што може да се мења и поправља. Дакле, наша је дужност да бринемо о свом спасењу, а када бринемо полажемо наду на Бога. Онај који полаже наду на Бога, њему Бог и помаже али ту наду не можемо положити ако немамо веру. Јер како каже Апостол Павле, онај који прилази Богу треба да верује да Он постоји, да Бог награђује оне који верују у њега. Такав један угодник и човек Свети био је Свети Нектарије. Он је задобио једну од најважнијих врлина, а то је смирење. Смирење је највећа врлина човекова. Зато и говори Свети Јован Златоусти да када је Бог хтео да прави грађевину од врлина у темељ је ставио смирење. Смирење је учинило да Бог прослави Светог Нектарија. Смирењем је живео цео живот у било каквим приликама да се налазио. Прогањан је, од својих најрођенијих и најближих, али је све подносио. Био је прогнан, скинут са Епископске катере, али није роптао ни на кога већ се молио. Знао је да ће правда бити остварена кад тад и остварила се. Бог је дао нама и могућност да одемо и да се поклонимо његовим моштима. Али треба знати да Дух Светог Нектарија делује одакле год се ми њему молили. Када човек угаси Духа Божјег, када нема жељу ни за чим, тај се предаје лењости, а ви лекари знате да је лењост тешка болест. После лењости долази гордост и разочарење, али онај који има смирења нема разочарења и све гледа духовним очима. Највише је Свети Нектарије показивао врлину смирења онда када су га нападали, а ми данас не можемо да претрпимо ни једну реч када нам неко каже. Чак су и Христа тукли и на крају распели, а ми одмах пожелимо том неком све најтеже и најгоре. Смирење је Свети Нектарије свуда проказивао. Он се угледао на Христа који је и наградио његову веру, смирњем и љубав коју је имао према Богу и људима, и учинио га чудотворцем. Православна црква није украсила своје небо светитељима само у оним раним вековима свог постојања. Вековима који су омивени крвљу мученика, свети живе у свим временима па и данас. Свети Нектарије је човек који је у себи сабирао духовне снаге и дао нам пример да прво промислимо шта треба да кажемо па да кажемо, да промислимо шта треба да урадимо па да урадимо. Ако тако будемо промишљали, бићемо другачији. Прво, нећемо осуђивати друге, бићемо испњени љубављу, али не саамо према пријатељима већ и према оним другима. То је хришћанска врлина, да волимо непријатеље. А, наш народ има једну дивну пословицу која каже, ко тебе каменом ти њега хлебом. Прво што ћемо помоћи непријатељу, а онда ћемо спасити и себе. Ако терамо само своје, докле ћемо стићи. Човек то чини само зато што је незајажљи и незадовољан. Човек треба да буде задовољан и благодаран Богу. Свети Нектарије се поред трпљења молио за оне који су њему чини лоше. Зато данас када прослављамо дан Светог Нектарија и када целивамо ову икону, ми се и молимо да Бог учнин да ова икона буде чудотворна, а чудотвориће по мери вере наше. Ми смо данас осветили и ово звоно које ће сазивати народ на богослужење и на литургију. Ово звоно ће бити буђење наше савести и не би требали да се оглушимо о то звоно и да налазимо изговоре да не би долазили у Цркву. Нама је све слободно и Бог нас не тера али шта бива кад човек злоупотреби слободу. То је најстрашније стање јер тада мислимо да нам је све слободно. Али, апостол Павле каже да нам јесте све слободно али није нам све на корист. Осветили смо такође и крст који ће красити овај храм који се дуго гради. Овај крст ће бити круна овог храма. Зато и у молитви чујемо како се каже да сви који погледају у крст добију силу крста јер је у Крсту Господњем сила. Зато је крст красота црква и царева и људи, како каже једна црквена песма. 

 

Да се ми помолимо Богу и Светм Нектарију да оздравимо и душом и телом. Верујте ми, сви смо оболели и духовно и телесно и зато нам треба помоћ, треба нам благослов и молитве. Ја данас овом приликом хоћу да се захвалим свима који су и најмање допринели да ова црква добија свој облик и да ово место постаје храм Духа Светога. Свима који су се барем ако ништа друго, молили да се ова црква заврши. Благодарим и нашим данашњим дародавцима звона и крста, као и дародавцу иконе Светог Нектарија. Икону смо добили од једног човека из Варварина који је много икона приложио за храмове и манастире Епархије шумадијске. Хвала и онима који су одредили који ће дар даровати да би овај храм заблистао и да Бог помогне и Свети Нектарије, лекарима и особљу које се труди за оздрављење телесно али да помогне и болесницима и верујем и знам да се другачије понашају и раде они који имају храм. Морам да кажем, када смо прву цркву осветили у болничком кругу у Смедеревској Паланци, било је великог протеста и није било лако али после освећења када сам служио прву литургију, изашли су сви запослени и тада је директор болнице покојни Милан, питао шта се до сада чекало јер је све другачије у болници од када имају храм. 

 

Нека би Господ помогао свима нама и вама који се трудите и радите овде да овај храм завршимо и да га ускоро осветимо. Срећна слава и нека молитве Светог нектарија буду са вама. 

 

Бог вас благословио.“

 

Након заамвоне молитве, Епископ је пререзао и славски колач, а колачар је био др Ненад Ђоковић. 

 

 

• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
•