Епископ Јован је одржао беседу након прочитаног Јеванђеља по Луки:

„У име Оца и Сина и Светога Духа. Амин

Драга браћо и сестре, данас прослављамо Светог Прохора Пчинског чудотворца. Великог угодника Божијег, великог молитвеника, човека који је задобио Духа Светог и који је живео Духом Светим. Он се предао Духу Светоме да га води и руководи. Дух Свети га одвео прво, како стоји у житију, у једну пустињу код Старог Нагоричиног, а потом у Козијак, у врањску долину. Ту је Свети Прохор провео 62 године у пустињи. 62 године се само молио Богу да га не напусти Дух Свети и није га напустио. А човек када живи Духом Светим, он живи и у миру са Духом Светим. Он живи у миру са Богом, он живи у миру са собом и са другим. Заиста, браћо и сестре, тај мир, како каже данашњи апостол „који подиже оце ваше“, то је вишњи мир за који се ми увек молимо. Онај човек који има мира Божијега у себи, он зрачи миром. Он зрачи и око себе миром. А онај човек који нема мира у себи, он је немиран, он је неспокојан, он је незадовољан, он је човек коме све смета. Зато ми у цркви на сваком богослужењу кажемо „у миру Господу се помолимо“. Ако тог мира нема у нама, наше молитве нису примљене пред Богом. Оне треба да излазе из чистог мира нашег, из чистог срца нашега, из чистог нашег помирења. И нама је потребан тај мир Божији, који нас мири и са нама самима и који нас мири једни са другима. А ко у миру живи, он живи у радости. Мир даје радост, а онај човек који живи у радости и кад га снађу неке невоље у животу, он неће да пређе у тугу, него у радост. И то не у обичну нашу људску радост, него у радост која је од Бога. То је радост за коју апостол Павле каже „радујте се у Господу и опет велим, радујтете се“. Радовати се значи да желимо да се сретнемо са особом коју волимо. Радујемо се јер исчекујемо долазак вољене особе. То је та радост у Господу, да ми исчекујемо наш сусрет са Богом. Да исчекујемо и да се молимо и да тражимо да Господ дође. Зато и свако наше богослужење почиње молитвом за мир. И позив да се у миру Господу помолимо.

Црква нам каже да се затим молимо, кад сретнемо тај мир у себи, да се молимо за онај вреднији још мир, а то је мир одозго. Зато кажемо „за вишњи мир и спасење душа наших, Господу се помолимо“. Молимо се да тај вишњи мир дође, да се усели у нас, да се тим небеским миром молимо. Да тај вишњи мир, који Бог даје, да тај мир се усели у нас и да се усели у свакога човека. Мир Божији пребива на сваком месту, целе васељење. Јер Господ је рекао приликом свог вазнесења када су се ученици растајали са њим, када је телом био вазнесен на небо. Ученици уплашени, ови их убијају и они су се узнемирили. А Господ и каже „мир свој дајем вам, мир свој остављам вам“ и додаје и каже „не дајем вам мир као што даје свет“, јер тај светски мир, знамо и сами до чега нас доводи. Сви данас говоре о миру, а нажалост све је мање мира, а све више рата, све је више немира. Зашто? Зато што гледамо на овосветски мир. А поготово што су тај мир узели они који имају силу овоземаљску и мисле да они деле мир. А ми из историје и живота знамо да ти моћници светски, где су год хтели да дају неки мир, тамо је тек немир настао. Јер њихов мир, он доводи до истребљења народа, где они доводе свој мир. Јер мир њихов није у сагласности са миром Божијим, са оним вишњим миром. Тај мир Божији, вишњи мир, задобијамо кроз свете тајне, свете врлине. Односно, тај мир задобијамо кроз покајање. Ни покајање нема без правог мира. Мир који је Христос својим оваплоћењем донео људима, задобијамо покајањем. Као што је и Господ започео своју проповед „покајте се јер се приближило Царство Небеско“. Христос је извршио своји оваплоћењем помирење неба и земље. У Христу Исусу, каже Јеванђење, ви који сте некада били далеко, постадосте близу, крвљу Христовом. Христос је наш мир, али смо ми измирени управо тим миром Божијим, који је он санео са неба и давао људима. Али људи нису осетили тај мир Божији. Да су осетили, они би примили Христа. Напротив, они су устали на Христа. Њихов немир јер био толико испуњен њима, да није било места миру Христовом у тим људима. И шта су учинили са Христом, тукли, пљували га, распели га. Докле може човека да доведе немир у себи и докле човека може да доведе кад човек не живи Духом Светим.

Ми смо постали близу и ако смо били далеки том крвљу Христовом и он дошавши благовести мир вама који сте далеко и онима који су близу. Мир Божији Бог свакоме даје, а да ли га примамо, да ли живимо тим миром, то је наше. Као што је љубав Божија. Она се подједнако даје свакоме, и праведнику и грешнику и добром и лошем човеку. Јер љубав Божија воли све, љубав Божија воли и грешника, јер та љубав је због грешности свела Бога на земљу, да би био човек спасен. Онај човек који иште мир, тај жуди у свари за Христом, како кажу свети оци. За тим миром жудео је и задобио га је и Свети отац наш Прохор, кога данас славимо. То је разлог што ми чујемо увек тај позив свештенослужитеља, посебно на Светој Литургији чујемо неколико пута, „мир свима“. Пут у Свету Литургију је немогућ, ако немамо мира. Ако се нисмо измирили са Богом и ако се нисмо измирили са собом и ако се нисмо измирили једни са другима. Без њега се не може увести у Литургију и не можемо доживети Литургију, која је у ствари мир. Јер без тишине помисли, ум се неће погрузити у скривене тајне. А све је тајна. Овај свет је тајна, онај свет је тајна, човек је велика тајна. И ми не можемо ни у овај свет, ни у онај, ни човека да спознамо без Бога, јер је тајна.

Браћо и сестре, то је што је срце спокојније од сећања спољашње ствари, то је ум задивљенији промишљањем божанских мисли, како то лепо каже Свети Исак Сирин. Свети Василије на једном каже „затражи мир и добићеш га“. Али затражи мир у миру са Богом, са ближњима, са собом. Затражи мир и добићеш га, нека ти ум буде спокојан, а душа неусталасана и неузнемирена. У човеку који је узнемирен нема мира. Он ако нема с ким да се с другим свађа, он ће сам са собом да се свађа. Јер је узнемирен, нема мира, нема спокоја, а онај који има мир Божији, он заиста живи у блаженству. Он живи у спокоју, јер живи у миру.

Дакле, мир који је Христос својим оваплоћењем донео људима, задобија се покајањем, да смо свесни да смо грешни. Човека нема без греха, једини је Бог без греха. Када човек призна грех и затражи опроштај кроз покајање, добиће. То покајање не сме да се сведе на оне наше обичне речи „кајем се“. Мислимо да смо изговорили ту реч и потпуно очистили себе од греха. Покајање значи преумњење, промену. А јесмо спремни да се мењамо. Човек се лако мења на оно што није добро, а наш је позив хришћана да се мењамо на добро. А ако немамо мира у себи, не може се мењати на добро. Зато је Христос наш мир, Христос је извшио помирење земље са небом. Зато и кажу „Слава на висини Богу, а на земљи мир, међу људима добра воља“. Опет нема добре воље међу људима, без мира Божијега у себи. Браћо и сестре, каже апостол Павле, у Христу Исусу, ви који сте некада били далеко, постадосте близу Христовом крвљу. Онај човек који иште мир, тај жуди за Христом, јер је Христос мир наш. Ако нема Христа у нама, у нама нема ни мира и ако нема мира, нема ни Христа у нама. Мир је нешто што се стиче кроз молитву, пост, кроз добра дела, кроз живот хришћански, кроз живот јеванђелским. За тим миром жудео је и спознао и задобио, Свети Прохор Пчињски, велики чудотворац. Живео је у 11. веку и данас његове мошти точе светим миром. И данас ко му приступи у смирењу кроз молитву, кроз покајање, ко му приступи у миру, који је измирен са собом и са Богом и ближњима и данас су многа чуда код његових светих моштију. Зато да му се помолимо да и ми жудимо за тим вишњим миром да би кроз тај вишњи мир осетили присуство Бога.

Може ли неко да воли немирног човека, тешко. Али мирног човека сваки прави човек ће да воли. А Христос је наш мир и ми да се молимо Богу и Светом Прохору па ћемо задобити његов мир и задобићемо благодат Божију, задобићемо Духа Светога. Као што је Дух Свети водио и руководио Светог Прохора у пустињама, где је имао многе борбе духовне, али он се није осврћао на те борбе које су му нечастиве силе чиниле. Он је само гледао да не уђе немир у њега јер да је ушао немир у њега, он би се само гледао на оно од кога му долази. Овако је живео у миру па је зато могао као његов и наш Спаситељ, могао да воли не само оне који су њега волели, него је могао да воли и непријатеље. Када човек има мира Божијег, види да уствари нема неприајтеља, осим она три непријатеља, грех, ђавола и смрт. То су наши највећи непријатељи и зато нека нам Господ и Свети Прохор помогну да се зацари мир Божији у нама, да се зацари у целом роду људскоме, да престану свађе, убиства, проливање крви. Рекох на почетку, видите да човек на човека устаје, народ на народ устаје, пролива се крв зато што немају мира у себи. А мир се не може задобити кроз проливање крви, него се добија од Бога. Зато жудимо за миром и Бог ће нам дати.“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

ђакон Стефан Јанковић